(Ne)legitimna opstrukcija predsedničkih izbora na dosada nezapamćen način
Posle otvorenog sukoba za koji je Đinđić ušao mnogo spremniji od Koštunice naglo je porasla popularnost Demokratske stranke nauštrb DSS-a, koja je po mnogim relevantnim istraživanjima izjednačila čak svoju privlačnost i izbornu snagu sa DSS-om, obe partije su uživale nekih 20% podrške. Često se od nosioca mitske konstrukcije Zorana Đinđića čuje da je Slobodan Milošević sve radio samo da bi imao svoju fotelju, verovatno takav čin smatraju politički nedostojnim ili moralno neopravdanim. Međutim i njihov demokratski izbavitelj za vreme svoje kratke vladavine imao je veoma sličan manir.
Nadahnut dejstvom parlamentarnog puča na rejting njegove partije bio je idealan politički impuls za raspisivanje predsedničkih izbora, za koje je budući pobednik tih izbora Vojislav Koštunica sugerisao da su preuranjeni. Vojislav Koštunica je insistirao da se predsednički izbori raspišu tek posle usvajanja Ustavne povelje DZ SCG i novog Ustava Srbije. Đinđić je ipak znao da bi takav institucionalni redosled predstavljao i nužno raspisivanje novih parlamentarnih izbora i verovatno kraj njegove Vlade, zato je taj predlog odbačen. Veoma širi društveno politički interes koji bi označavao jače veze između Srbije i Crne Gore nije toliko bitan koliko fotelja parlamentarnog pučiste koji je nadahnut istraživanjima koja predviđaju pobedu kandidata Demokratske stranke Miroljuba Labusa.
Vojislav Koštunica je svoju kampanju vodio vrlo kritički u odnosu na vladu Zorana Đinđića koju je često upoređivao sa vladavinom Slobodana Miloševića, najavljujući umesto demokratske kohabitacije, direktan obračun sa njim ako bude postao predsednik Srbije. Zoran Đinđić taj izazov vrlo rado prihvata, okuražen nadpredstavljenošću u javnim glasilima svog kandidata u odnosu na Koštunicu, ubeđen je u izbornu pobedu Miroljuba Labusa.
Jer po merodavnim istraživanjima, u vestima sa najvažnijih televizija, Koštunica je imao četiri puta manje vremena od Đinđićevog kandidata – Labusa. Zašto ovo Zoranovo mešanje kao premijera (funkcionera) na ishod predsedničkih izbora naglašavam? Zato što sada kada je Miloševićev ministar informisanja predsednik republike, neprekidno se mogu čuti najgrublje osude za funkcionerske kampanje onih koji ne mogu da pretpostave da je mnogo ogoljenije funkcionerske kampanje sprovodio Zoran Đinđić.
Naime, eskalacija ove funkcionerske kampanje na završnom mitingu Miroljuba Labusa, koja je bila emitovana uživo na najgledanijem komercijalnom kanalu TV Pink, je vrlo uočljiva. Sa vrlo narcisoidnim elementima, Đinđićeva retorika predstavlja vrlo grubo i neosnovano umanjivanje značaja svog revolucionarnog druga i saborca kod petooktobarskog puča, sa sve prepoznatljivom Đinđićevom protestantskom radnom etikom (Maksa Vebera) oličene u čuvenoj rečenici „Nema spavanja“ koja predstavlja filozofiju kolačića sudbine sa jedne strane, dok sa druge strane unižava sopstvenog kandidata koji je trebalo da pokaže izvesnu samostalnost u toj kampanji.
Ovako je o svom revolucionarnom drugu koji jedini nije išao u košnicu Lenglija- Budimpeštu, na noge Mongomeriju, govorio Zaratustra: „Da vas pitam ovako lično, kao sugrađanin: dve koze da imate, da su vam važne i da imate alternativu- da ih pustite da se same čuvaju ili njemu da ih date da ih čuva- šta biste izabrali? Da se same čuvaju! Naravno“. „I zamislite, dragi prijatelji, zamislite (lepo se osećamo, malo da se našalimo), zamislite u jednoj košnici da se organizuju izbori za predsednika košnice, i onda se seti trut, deset godina je spavao u toploj košnici, mudar je, nikom se nije zamerio, krila nije pokvasio, i odlučio da se kandiduje. Svi ga vole, a što da ga ne vole kad je trut! I krenuo po Srbiji da ogovara pčele radilice, mrzovoljan, podgojen, ljut, uvređen, ništa mu ne valja, ne rade dovoljno te pčele radilice, ima trut primedbe, njega da pitaju radile bi još više! Srećom, niko ga ne pita, ali bi da ga pitaju. I krenuo trut po Srbiji i otkrio veliku tajnu- loše se živi u Srbiji! Otkrio Ameriku! Pčele rade mnogo, imaju malo*, teško je stanje i on se uvredio, počeo je da traži krivce zašto se loše živi u Srbiji kada on u svom kabinetu, u toploj košnici, smislio bi on mnogo dobrih recepata, ali neko drugi da vuče kola umesto njega, a on da sedi na tim kolima. Probudili smo ga petog oktobra, ovde smo ga doneli, nije došao, doneli smo ga!“1
Posle tako medijski propraćene nefunkcionerske kampanje očekivalo se da će Miroljub Labus počisiti Vojislava Koštunicu i sve ostale kandidate već u prvom krugu. Međutim, Miroljub Labus ne samo da nije pobedio truta – Vojislava Koštunicu u prvom krugu predsedničkih izbora već nije dobio ni više glasova od Vojsilava Koštunice.
Posle prvog kruga izbora, gotovo svima je bilo jasno da Miroljub Labus kao kandidat Demokratske stranke, nema velike šanse da pobedi u drugom krugu predsedničkih izbora. Šta je povodom toga uradio prvi demokratski premijer, priznao svoju grešku i pustio drugi krug predsedničkih izbora da se završi po zakonu demokratije, tačnije izbornom voljom naroda, dopuštajući demokratiji da radi za sebe, i okrenuo se premijerskim funkcijama?
Grešite, doduše jeste sutradan sazvao sastanak u Vladi na kojem je odlučeno da ako Koštunica ne može da se pobedi kandidatom, može da se pobedi rupom u zakonu, preciznije cenzusom. Tadašnji zakon je propisivao da bi predsednik republike pobedio na izborima mora da izađe preko 50% upisanih birača na te izbore, ako se ne ispuni taj broj izašlih građana funkciju predsednika republike preuzima na tri meseca predsednik Narodne skupštine koji je sasvim slučajno Nataša Mićić član Demokratske stranke.
Odluka da se izbori moraju opstruisati, na istini za volju, zakonski način, je brzo sprovedena u delo preko javnih glasila koja su bila pod neprekidnim nadzorom Vlade. Svi ti objektivni i nezavisni mediji su naglo izgubili svako interesovanje za drugi krug predsedničkih izbora. Ali zato kada su počeli da se bave tom tematikom pozivali su na bojkot.
Paradigmatski primer javnog glasila pod kontrolom Vlade koji je sprovodio kampanju bojkota je najbolje prikazan u radu na BK Televiziji, koja je bila vrlo gledana tada. Dan pred predizbornu tišinu na BK televiziji nije uopšte podrazumevao bilo kakvu najavu TV dvoboja Koštunice i Labusa koji je počinjao iste večeri a koji je ujedno bio i prvi TV dvoboj predsedničkih takmaca u srpskoj istoriji. Međutim, BK Telekom se odlučio za potpuno drugačiju uređivačku koncepciju toga dana smestivši vesti vezane za predsedničke izbore u 18. minut dnevnika! Važnije od predstojećih izbora za BK Telekom bilo je između ostalog, vest o Evropskoj komisiji koja daje zeleno svetlo za nove članove, Parlamentarna skupština NATO podržala prijem tih novih članica, akcije Al Kaide… Posle svih relevantnijih tema od samih izbora javio se u dnevniku Čedomir Jovanović koji je u petominutnom obraćanju objašnjavao kako je presuda Saveznog ustavnog suda o neustavnosti oduzimanja mandata poslanicima DSS-a – nečuvena i neprihvatljiva. Efekat kampanje bojkota je bio veoma uspešan, u drugom krugu izašlo je 657.808 birača manje nego u prvom krugu. Izbori nisu uspeli- nedostajalo im je oko 300.000 glasova. Iako je Koštunica osvojio dva miliona glasova, ipak nije uspeo da postane predsednik republike Srbije.
Binominalna logika- junak ili izdajnik, ključna za filozofski pristup mitskoj percepciji!
Kod antropološkog doživljaja mita koja je pomenuta na početku ovog teksta, dominantan aspekt predstavlja i binominalna logika mita. Pored naravno nadmoćnosti mitske percepcije, koja ima moć da odredi istoriju jednog naroda, nasuprot prolaznosti i krhkosti istorije da odredi istinitost mita, važan je i aspekt binominalne logike koja je u jezgru samog mita.
Naime, svaki mit tu vrstu logike mora da sadrži, i ona je od presudnog značaja za njegov opstanak. Crno ili belo, pobednik ili gubitnik, levo ili desno, sunce ili mesec. Naš kosovski mit takođe ima binominalnu logiku koja označava mitsku selekciju između junaka ili izdajnika.
Ta mitska selekcija u srpskom narodu se jasno osećala u graničnoj situaciji rata, pri svedočenju Radovana Karadžića iz 1993 godine kada je obilazio područja u RS zahvaćena ratom od tamošnjih srpskih žitelja, žena, dece, staraca, vojnika… sa svih strana je konstantno čuo: „Doktore, samo nemoj da izdaš!“
U srpskom narodu ustoličena je jedna binominalna mitska konstrukcija koja datira još iz kosovskog mita, razvijena je vrsta antipoda paradigmi srpskoga junaka, ta antiparadigma predstavlja suprotnost od onoga koji istrajava u slobodarskoj borbi, borbi protiv okupatora i njegovih saradnika, što je našem narodu oduvek bila jasna istorijska konstanta i baština.
Ta konstanta nas je nadahnula da istrajemo i opstanemo uprkos tim surovim antisuverenim okolnostima, a koje su zahtevale svojevrsan vid junaštva. Ono što su neki narodi smatrali za datost, ili borbu uz veoma male žrtve za pitanje države i državnosti, kod nas je još uvek bilo i ostalo poprilično nerešeno pitanje.
Neokolonijalni narativ postaje sve dominantniji u trenutnom naučnom diskursu. Baš iz tog razloga se nasuprot paradigmi junaka izrodila paradigma izdajnika, koji zajedno čine sastavne elemente jasne filozofski utemeljene mitske percepcije koji je naš narod svesnim ili podsvesnim epistemološkim procesima do krajnjih granica razvio.
Ta filozofska percepcija mita se umnogome bitno razlikuje od kolokvijalne percepcije mita o demokratskoj vladavini Zorana Đinđića koja je prolazna, ali koja je izrodila jedan novi mit, mit poput onog o Ernestu Čegevari, mit o antiimperijalnom borcu protiv globalnog korporativnog kapitalističkog svetskog sistema koji oduzima nacionalnoj državi svaki vid suvereniteta.
Taj anti imperijalni prorok je ostavio i svoje predviđanje budućih koraka koji se tiču oduzimanja suvereniteta od strane korporativno kapitalističkih moćnika i skutonoša krupnog kapitala2. Novi mitski junak je u toj borbi poginuo u tuđini, svoju borbu je započeo na Gazimestanu a završio u Hagu, ali delovanje tog poretka se i dalje oseća, što ostavlja prostor za formiranje daljih mitskih percepcija o antikolonijalnim i anti imperijalnim junacima i izdajnicima.
Za razliku od Miloševića koji je umnogome predvideo delovanje neokolonijalnog projekta, Zoran Đinđić, pragmatik po prirodi, imao je viziju da možda i taj poredak izigra ali uz naravno podnošenje velikih žrtava po nacionalni suverenitet.
Kao i mnogo puta pre, o saradnji sa Haškim tribunalom je postojala jasna razlika između viđenja Koštunice i Zorana Đinđića. Koštunica je izjavljivao da ga Haški tribunal ne interesuje. „Kad god kažem Haški sud uvek stavljam navodnike na ono „sud“. Mislim da Haški tribunal nije pravni već politički instrument, ne međunarodne zajednice, već isključivo SAD” isticao je Koštunica. Za razliku od Zorana koji je znao da je za neophodni neokolonijalni i neoliberalni raj u Srbiji neophodno da se povuku ogromni, ponovo neustavni, ustupci.
Protiv Miloševića u Srbiji je podignuta optužnica za zloupotrebu službenog položaja, a u vezi sa korišćenjem sredstava od carine. On je sam pristao da dobrovoljno izađe na srpski sud, ali Haški tribunal nije priznavao, što se umnogome podudaralo sa stavom čitave srpske javnosti.
Oko vile „Mir“ je započeta akcija hapšenja 31.marta od strane 30 pripadnika JSO-a, sa crnim maskama izvršen je pokušaj otmice Slobodana Miloševića uz atmosferu eksplozija šok bombi i metaka koji su leteli okolo. Napad na rezidenciju je ipak zaustavljen, iako je Milošević odbio da se dobrovoljno preda. On je tražio jemstvo od najviših vlasti da neće biti isporučen Hagu. Čedomir Jovanović mu donosi dva najviša državna dokumenta, overena sa tri velika državna pečata. Na prvom dokumentu stoje potpisi predsednika SRJ Vojsilava Koštunice, predsednika Srbije Milana Milutinovića i predsednika srpske vlade Zorana Đinđića. Tu između ostalog piše:
„Krivični postupak pokrenut pred Okružnim sudom u Beogradu protiv Slobodana Miloševića, nije pokrenut na zahtev Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, već zbog osnovane sumnje da je počinio krivično delo iz čl.26. Krivičnog zakonika SRJ i stoga će biti rešavan pred pravosudnim organima SRJ. Mi garantujemo gospodinu Slobodanu Miloševiću da će, tokom sudskog postupka, imati neometanu komunikaciju sa svojom porodicom. Porodici gospodina Miloševića se garantuje lična i imovinska sigurnost, kao i u mogućnosti korišćenja rezidencijalnog objekta u Užičkoj 11-15 u Beogradu.“
Drugi dokument sadrži dodatno jemstvo, s pečatom Vlade Srbije i potpisom Čedomira Jovanovića.
„ANEKS 1: Slobodan Milošević neće biti izručen nijednoj pravosudnoj, niti drugoj instituciji van zemlje;
ANEKS 2: Slbodanu Miloševiću se grantuje svakodnevna poseta porodice.
Oba aneksa su potpisana po ovlašćenju predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića.“
Međutim, mnogo važnija je bila poruka američkog ministra spoljnih poslova, Kolina Pauela, od Ustavnog jemstva, vladavine prava, nacionalnog suvereniteta i na kraju potpisa svih najvažnijih državnika u tom trenutku. NJegova poruka je bila jasna da SAD neće učestvovati u donatorskoj konferenciji za SRJ, ako pre toga, Milošević ne bude u Hagu.
Ta donatorska konferencija je značila početak neoliberalnog raja, rasprodaju svih stabilnih javnih preduzeća za budzašto, masovna otpuštanja, liberalizaciju tržišta, vođstvo MMF-a putem stranog kapitala koji će rukovoditi razvoju privrede ovog budućeg rajskog društva. Donatorska konferencija je pukom slučajnošću zakazana za 29.jun 2001, i trebalo je da obezbedi 1,3 milijardi dolara kredita od Svetske banke i drugih međunarodnih finansijskih ustanova za Srbiju. Poruka je jasna, ako želite neoliberalni raj, Milošević je do sudbonosnog 29. juna morao da bude u Haškoj ćeliji.
Tu se pojavila jedna antiustavna konstanta premijera Zorana Đinđića, koja ne treba da iznenadi, doduše ovog puta je baš ogoljena. Savezna vlada je u krnjem sazivu bez ministara iz crnogorske Socijalističke narodne partije 23.juna 2001, usvojila Uredbu o saradnji sa Haškim tribunalom, koja bi trebalo da predstavlja Miloševićev kraj. Ali, savezni Ustavni sud (najviša sudska instanca) 28.juna, proglašava Uredbu neustavnom. Tada pragmatični Zoran koji ima iskustva sa kršenjem zakona zakazuje sednicu Vlade Srbije koja će sama, bez obzira na Savezno ustrojstvo, doneti Uredbu. Uredba je doneta na način tako što se odluka Vlade Srbije zasnivala na članu 135 Ustava Srbije, „Kada se aktima organa federacije (…) ugrožavaju interesi Republike Srbije (…), republički organi donose akte radi zaštite interesa Republike Srbije“. Što znači da je vanredni interes da se na Vidovdan bivši predsednik SRJ i Republike Srbije izda za sumu od 1,3 milijarde dolara koja će napraviti istorijski zamajac za formiranje neoliberalnog raja čiji se plodovi osećaju i u sadašnjem trenutku. Pored te donacije, postojala je špekulacija o dodatnoj nagradi za neustavnu otmicu Miloševića čija je svota iznosila pet miliona dolara a za koju se veruje da je završila u Vladi Srbije.
Izvor Opseg
Serbian