fbpx

Ako mislite da su gusle, black metal i njegoševska epika nespojivi, GAVRANOVI će vas razuveriti

Autor: Rastko Lončar

Gusle će, tako, za mnoge biti ili „svetinja“ ili „primitivni instrument“, ali – u oba slučaja – nešto što se ne dira, ili, u šta se ne dira, ali na svu sreću tu su Gavranovi.


FB stranica Gavranovi

Sad, koliko moje slušalačko iskustvo dopušta, mislim da sam se prvi put susreo sa guslama u zabavnoj muzici, „neironično“ – da se pomognem tom, danas u velikoj meri neizbežnom epitetskom prolaznicom koja bezmalo i oslikava vreme koje je moralo doći nakon, ironično,gvozdenog – kod Indeksa, u „Boju na Mišaru“. Ne sasvim uspela mešavina kojoj je pridodat i zvuk šargije i psihodeličnih klavijatura, i Davorin Popović koji peva nazalnije nego inače, ali svakako pomena vredna pojava, ne bez svojih čari.

U neko doba su i Idoli na „najbolji Ex YU“ album svih vremena pokušali da uvrste i „Miroslavljevu ćirilicu“ i pravoslavno pojanje u šaperoidnom balkanskom dada loncu, a potom je i Rambo Amadeus repovao „Smrt popa Mila Jovovića“. Kragujevački Tornado je pokušao da ostvari sintezu vizure Kosovskog mita u „hevi-metal“ izdanju Baneta Kerca sa, je li, hevi metalom, a sa osrednjim – ali prijatnim za čuti – rezultatima. Vizant je, takođe, pokušao da uključi pravoslavno pojanje, ali uz krajnje dogmatično i neinventivno inventarisanje srpskih svetinja. Aca Seltik je sa Despotom načeo priču koja bi trebalo tek da doživi pun potencijal, a Saša Trajković je poduhvatom „Serbon“, sa pojavom gardiste cara Dušana i sonornim glasom za sada još uvek ostao „onehit wonder“. 357 je imao sjajnih trenutaka, ali su stali u potpunoj raspršenosti između vatri na Severu i seoskih paljevina. Naposletku, u međuvremenu se čitav niz bendova pojavio koji su pokušali da dopru do iskona slovenstva u Srbalja, ali koji od Arkone i Rastka Petrovića kao da ništa nisu bili u stanju da nauče.[1]

Uopšteno govoreći: mnogo pastiša, mnogo koketiranja sa različitim žanrovima – od ska do paganskog metala – ali premalo suštinske autentičnosti i pesničke virtuoznosti da se iznese ono što bi, po Todoru Manojloviću, spadalo u tradiciju, a ne čistu doktrinu.

Upravo takav stav, čini mi se, u velikoj meri gajimo prema određenim činiocima sopstvene kulture, a usled i komercijalističkog devalviranja svega što bi trebalo da bude izvorno naše, te masmediologizacije umetničkih sadržaja i stava opšteg ironizovanja stvarnosti, a apriornog odustajanja od načela stvaralačke etike kao takve. Gusle će, tako, za mnoge biti ili „svetinja“ ili „primitivni instrument“, ali – u oba slučaja – nešto što se ne dira, ili, u šta se ne dira.

Sredstvo izraza u ostvarivanju umetničke istine bi trebalo da bude ograničeno jedino i isključivo onim kodom koji podrazumeva da ništa ne treba da strada ili bude povređeno zarad tog cilja,[2] a čemu umetnici neretko pribegavaju da podsete društvo na opštu otupelost čula.[3]

Na svu sreću, pojava Gavranova podrazumeva (samo) božanstven amalgam gusala, blek metala i njegoševske etike u pesničkom izrazu.

Youtube printscreen

Zašto su Gavranovi uspeli više od drugih?

Zašto su Gavranovi, konkretno, uspeli, a svi prethodno pobrojani ili nisu (još) ostvarili puni sjaj, ili naprosto nisu uopšte mogli da se podignu sa nivoa kurioziteta sa sjajnim potencijalom? Razlog je jednostavan za uočiti – zbog odabira težeg, puta spremnosti da se radije iskoristi pun potencijal sopstvenog, nego ostvari tek osrednja, komercijalna uspešnost tuđeg, a na prostorima kulturnog koda koji je naučen, i pre podrazumeva jednostrano usvajanje, nego što dopušta dijalog.

U opisima obeju pesama do sada objavljenih, postoji i prepev na engleski – prepev koji nudi slično ili isto značenje, ali u potpunosti lišen konotativnog, jezgrovitog, deseteračkog egzistencijalnog principa koji pršti pobunom protiv svih sapetosti, ljudskim samo stvorom osmislivim.

Dve ukupno objavljene pesme – „Pjevanija prva“ i „Pjevanija druga“ – sve su ono što Svetozar Brkić pokušava da dočara kao „prostore teskobe u Gorskom vijencu“ i sve ono što je možda jedini mogući način za izlazak iz kolektivne histerije izazvane – nikada nestrpljivije ispraćenom – prethodnom godinom. Ne zabrinjava toliko činjenica da je na planetarnom nivou bilo toliko pomešanih recepcija pojave novog virusa, niti da su sve političke vrhuške postupale na dijametralno različitim polovima[4] – od najave opšte propasti i distopičnih stvarnosti do odveć suludog ignorisanja činjeničnog stanja – koliko činjenica da se čovek sa poplavom podataka, „među se se“ zavađenim stavovima borio ničim drugim do li ironijom, kao poslednjim utočištem polovičnih, ličnosti oblikovanih na virtuelnom prostoru koji je u potpunosti bezbedan za imenovanje svake izjave stavom, do te mere da više ne prepoznaje koncept bilo kakve etičnosti.

Gavranovi su ne samo izbegli zamke opštih mesta i stalnih epiteta – tako svojstvenih onima koji se stihoklepanjem dive poezijom ostvarenoj umetničkoj istini – nego i u potpunosti resemantizovali slovensku antitezu, a pritom sasvim bezbedno i uspešno ostvarili polifoniju naizmeničnosti epskog deseterca i simetričnog osmerca („Pjevanija prva“).

U prvoj se pesmi – da li simbolično objavljenoj 29. februara – suočava pojedinac, jedno ničim definisano, te samim tim i univerzalno „ja“, sa mrakom koji pada na oči i koji – kao i kod LJubomira Simovića – zaklanja stvarnosni, a otvara duševni vid. Takvo „Ja“ ne želi da ostane u mišjoj rupi, i podršku dobija od principa majčinskog – onog koji sa sasvim drugog stanovišta govori ono u šta će pojedinca, zarad zarade, danas upirati da ubede svi osrednji „treneri života“ – „Ako nijesi to što jesi / što si onda, ko si, đe si?“

Odista, ovo je vreme poremećeno i / pre svega zbog krajnje frivolno shvaćenog pojma slobode. Da se nešto vratimo DŽoniju Štuliću,[5] mislim da bismo mogli da ostvarimo daleko jednostavnije koegzistiranje, no ostavimo utopijsko na stranu do daljnjeg, a Henriji Osmi neka se žene do besvesti, ako već uzimaju za pravo – a prećutkivanje im to pravo daje – da se prema ljudskim dušama ponašaju kao prema reciklažnom materijalu.

„Što zna lećet znade i da pada“


„Što zna lećet znade i da pada“ (ili, kako je pisao Gundulić, „Tko bi gori, eto je doli“), i pad kao takav jeste neminovnost uslovljena – ukoliko isključimo dijalektičnost ljudskog postojanja i živimo u iluziji da postojanje nema drugog pada do onog kardiogramskog, te da smo savršeni kakvi jesmo – ako ništa, našom konačnošću. Ipak, kod Gavranova, pad se želi da je „u slavu svojijeh visina“, pad dostojan leta i pad koji ne isključuje mogućnost ponovnog uspona, a koji je najavljen upravo stihom sa prizvukom eshatološke istinitosti NJegošem oblikovane: „Nema smrti do Sudnjega dana“. „Rasutog se skupit u gromadu“, pre nego biti u izvesnoj meri (p)lutajući šobićevski junak („Rasut u komade / vezan samo pjesmom / sebi i životu tražim smisao i lijek“), i „ustat veći, jači, bolji, novi / lećet jopet đe ga vuku snovi“.

Nil desperandum – geslo Kornvelovog Ričarda Šarpa i njegovih Izabranih ljudi – i najočiglednija istina koja nije samim tim manje istinita jer se mora da ponavlja – već pre svedočanstvo o ljudskoj nedokazanosti – jeste, i možda i mora da bude osnovni životni credoili Vjeruju, još od Horacijevih Oda do Duleta Savića u „Munjama“ („Ako ne danas – sutra, ako ne sutra – prekosutra“), a naročito je potrebno u vremenu koje je mrvilo duše i onima koji pamte (malo)građanski raspad Jugoslavije i NATO agresiju, a nekmoli onima koji takva iskustva imali nisu i kojima je 2020. bila do sada najveće životno iskušenje.

Nije li dovoljan dokaz već mogućnost kombinovanja blek metala sa zvukom ustaničkih gusala i kosovskom etikom, a sa ciljem ostvarivanja makar i dvaju – a čeka se još – pesama koje uzbunjuju krv, a na ranjena čula prijanjaju poput melema?

[1]Neka mi dobri čitalac oprosti ako sam što u inventarisanju iskustva preskočio, a neka me kune samo ako sam izostavio štogod revolucionarno, istinski uporedivo sa temom o kojoj govorim.

[2]Podrazumeva se da bi ova načela trebalo da važe u slučaju svakog čovečijeg delovanja, u suprotnom dolazi do pojava poput Jozefa Mengelea ili Jedinice 731, i nikakva otkrića do kojih je dođeno na ovakav način ne bi trebalo da mogu da budu opravdavana, sem u društvima opšterelativizujućim, koja se kose sa etikom morala Istoka u Dostojevskog.

[3]Ovo će one koji su svesni da je ljudska čulna otupelost tek delom proizvod sadašnjice kao takve, a zapravo posledica činjenice da svaki pojedinac za sebe mora da osvoji prostor duševne nadgradnje, sasvim legitimno dovoditi do pitanja – da li je ovo zaista jedini način?

[4]Ne zabrinjava jer nisu ni oni izašli do li iz naroda koji predstavljaju. Odnosno, da parafraziram Luku Labana, ni sami se nisu mogli „sačuvati od greha“, jer „nisu stranci“.

[5]„Pravo na ljubav / pravo na rađanje / pravo da budem što hoću / ako mogu“, pri čemu se naglasak mora staviti na poslednji stih, danas krajnje prenebregnut. U 21. veku pojedinac bi da bude šta mu god padne na pamet, i da se pritom njegova želja da se bude šta se god hoće da bude – pa moglo to ili ne, komplikovalo to život čitavoj planeti ili ne – pošto-poto poštuje. Šraf se upire da mu se prizna pravo na samodeklarisanje da je „džedaj gusenica“, da bi što uspešnije mogao da funkcioniše u sistemu, a ne u kolektivu, time ostvarujući privid identitetske slobode koja je ipak sekundarna u odnosu na onu ekonomsku, a koja je svetinja kapitala koji, po svemu sudeći, želi da postane peti element.

Izvor: Novi polis

Autor: Rastko Lončar

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian