Branko Radičević rođen je 28. marta u Brodu na Savi, to jest u Slavonskom Brodu pre 197. godina. Rodni pesnikov grad nažalost danas ne obeležava uspomenu na Branka i njegove Radičeviće koji su u više generacija živeli i stvarali u tom gradu. To institucionalno čini Brankovo kolo već punih pedeset godina u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu.

„Prolećni Brankovi dani 2021“, po tradiciji su i ove godine započeli 15. marta, kada je po starom kalendaru rođen Branko Radičević, a završeni su 28. marta.

U okviru ovogodišnjih Brankovih dana održano je nekoliko manifestacija i izašle su dve knjige mladih pesnika: „Ma nije mi ništa“ Jelene Vujanović i „Večna proleća“ Milana Vićića.

A mnogo leta kasnije, 1984. godine, u tada agilnoj Književnoj zajednici Novoga Sada, Nenad Grujičić objavio je knjigu „Branko – pesnik mladosti“ (tiraž. 5000 primeraka). Iste godine, tadašnja Televizija Novi Sad (u tv-mreži za celu Jugoslaviju), po scenariju Nenada Grujičića (i besednika u emisiji), snimila je na Stražilovu i u Sremskim Karlovcima celovečernju emisiju „Tragom Branka Radičevića“. Brankove pesme govorio je dramski umetnik Tihomir Stanić, a režiser emisije bio Milenko Grgar. Pored nebrojenih Grujičićevih priloga u štampi i elektronskim medijima o Branku Radičeviću, Stražilovu i Sremskim Karlovcima, možemo izdvojiti i jedan dokumentarni iz novijeg vremena, iz serijala „Spomenici Vojvodine“ – „Grob Branka Radičevića na Stražilovu“ (RTV, 2011). Tu se Grujičić takođe pojavljuje kao autor scenarija i besednik, u režiji Milana Belegišanina.

Posle prvog izdanja knjige „Branko – pesnik mladosti“ Nenada Grujičića, novo izdanje, već naredne, 1985. godine, kod istog izdavača, pojavilo se u 6000 primeraka. Potom je usledilo izdanje pod nazivom „Branko“ 1992. godine u Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva u Beogradu, u tiražu od 5000 primeraka, u slavnoj ediciji „Istočnici“ gde su svetlo dana ugledale i knjige o Svetom Savi, NJegošu, Andriću, Mihailu Petroviću Alasu, Desanki Maksimović i drugima. Usledila su kod istog izdavača brojna izdanja Grujičićeve knjige i dalje u velikom, za današnje prilike nepojamnom tiražu. Bilo je i drugih izdavača koji su se na svoj način prihvatili štampanja ove knjige.

Donosimo esej Nenada Grujiučića o Branku i njegovoj poeziji, „Pesnikovo zdravo i zbogom“, objavljen 27. marta 1999. godine na prvoj strani „Kulturnog dodatka“ lista Politika. Po kalendarskim pravilima računanja vremena, u prošlom veku, 27. mart je bio datum Brankovoga rođenja, a u 21. stoleću to je 28. mart. Esej je izašao treći dan po početku bombardovanja Srbije. U „Kulturnom dodatku“ istoga lista tokom agresije NATO pakta, Grujičić je objavio još dva priloga, pesmu „Jednačina ljubavi i smrti“ (takođe, na prvoj strani „Kulturnog dodatka“) i esej „Sloboda i žrtva“, posvećen Kosovu i Metohiji.

Dan rođenja Branka Aleksija Radičevića obeležamo dakle esejem o Branku „Pesnikovo zdravo i zbogom“ i čuvenom Brankovom pesmom „Ukor“, koju je za ovu priliku, i u više ranijih navrata na Brankovom kolu pevala Katarina Popović.

PESNIKOVO ZDRAVO I ZBOGOM

Život i lirika Branka Radičevića i dalje jesu intrigantni i novi. Ništa se povodom ovoga pesnika ne može podrazumevati. NJegov kratki vek, upravo, jeste eksplozija jedne sudbine čije fakte i prosjaje i dan-danas sabiramo i osećamo. Kakav to beše Brankov život?

Pre sto sedamdeset pet godina, u Brodu na Savi, petnaestog marta po starom, a dvadeset sedmog po novom kalendaru, rođen je veliki pesnik srpskog romantizma. Sutradan, Radičević je kršten, dan uoči sv. Aleksija po kojem i dobija ime. Tek u Beču, dvadesetak godina kasnije, on će prevesti svoje ime sa grčkog (Alexios – koji brani) na srpski jezik (Branko).

Pesnikov otac Todor Radičević službovao je u Slavonskom Brodu kao carinik „tridesetnik”. Majka Ruža (Mihajlović) poreklom je iz Vukovara gde su se Todor i ona venčali. Radičevići potiču iz „okruga kragujevačkog” odakle su, pod Čarnojevićem, doselili u sremska sela Kupinovo i Klenak. Zna se za Brankovog čukundedu Jeftu, pradedu Đorđa i dedu Stevana.

U čuvenu Karlovačku gimnaziju, zajedno sa bratom Stevanom, Branko dolazi 1835. i tu boravi do 1841. godine kada prelazi u Temišvar. U Karlovačkoj gimnaziji bio je najbolji đak. Nikad nije batinan. Nedeljom je pevao u crkvi. Voleo je izlete na Stražilovo gde je posmatrao i izučavao biljke i cveće. Imao je odličan herbarijum. U Sremskim Karlovcima niko ga još ne zove Branko, već – Aca. Uživa u lepoti Sremskih Karlovaca, u berbama grožđa, devojačkim belinama i pesmama.

Mladi Aca je voleo da vežba gimnastiku, i druge terao da isto čine. Često je preplivavao Dunav. Neki smatraju da je u hladnim talasima navukao tuberkulozu, mada su mu od iste bolesti umrli i majka, brat i sestra Amalija. U gimnaziji hvale njegov kaligrafski rukopis.

U Beču će, docnije, govoriti da želi da ide u Italiju da uči slikanje. Svoju prvu pesmu, koja je svojevrsni zametak „Đačkog rastanka”, kao đak Karlovačke gimnazije, Branko je napisao na nemačkom jeziku koji je tada bio školski. Kasnije će pesmu na srpski jezik prevesti Milan Kašanin i hvaliti rani talenat. U Temišvaru, pak, 1843. godine, Branko piše svoju prvu pesmu na srpskom jeziku, „Devojka na studencu”. U Beču – mnoge druge.

Tu je zaljubljen u Minu Karadžić koju otac ne da Branku. Govorka se da mladi pesnik ima nešto sa Vukovom ženom Anom Kraus. U Beču uči pravo za koje, u jednom pismu ocu, kaže: „Dragi tatice… učenje me prava baš nezadovoljnim čini; kad pomislim još tri godine zgrozim se”. Već bolesnom pesniku, 1851. godine, knez Mihailo daje stipendiju da uči medicinu, uzalud. Branko izjavljuje da želi da ode na Kosovo da napiše „epos”. Želja mu se ne ostvaruje.

Prilikom prenosa Brankovih kostiju iz Beča na Stražilovo, 1883. godine, jedno „vito rebro” nije sahranjeno po drugi put. Nalazi se danas kod „skrivenog poštovaoca Branka”. Brankovu prvu knjigu pesama hvali njegov „pobro” Đuro Daničić, ističući da „nije nijedan učeni Srbin ovako pjevao kao ovaj Radičević”. Jovan Sterija Popović, pod pseudonimom J. Zabavić, sarkastično ismejava ovu tvrdnju i dodaje da je to poezija „nepokrivene pohotljivosti, nerazborite samopouzdanosti, bestidne grubosti, krajnjega neznanstva o ljudima i stvarima”. Mnogi napadaju Branka. U biblioteku Matice srpske Brankova prva knjiga ne ulazi punih jedanaest godina.

Kakva je to poezija Branka Radičevića? Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, te dva odlomka epskih pesama. Ostalo je dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Do danas je napisano šezdesetak muzičkih kompozicija na Brankove stihove.

Ako bismo, pretenciozno, potražili reči u koje bi, inicijalno, legao sav njegov pesnički svet, onda su to dve: zdravo i zbogom. Semantički krugovi ovih reči obuhvataju lice i naličje Brankove lirike. Prvi aspekt oličen je u zdravim i vedrim trenucima, a drugi u tmulim i tragičnim stanjima.

U reči zdravo sadržan je dionizijski doživljaj sveta, sav u ciktavoj jarosti i sjaju, kiptećoj sili erosa. Reč zbogom, pak, nosi himeričnu opomenu, tešku, do depresivnih dubina, melanholiju, tamu bolesti, nagoveštaj i potom samu smrt. Slaveći život, pesnik peva: „Oj, izvore, zdravo, zdravo…/ Zdravo i ti momo tudi”. Ali, odmah dodaje: „Zbogom dole, zbogom mirisave… Zbogom i vi po njima izvori/ Velja slasti kada žeca mori”.

Udivljen lepotom postojanja, razrogačenih i plamtećih zenica, Radičević opeva panteistički sjaj sveta: „Divno gora lista”, „Lep je dana ogrejak”, zatim, „A uz miris vetrići uzdišu”, „Sunce sjaje, lice otsjajuje/ Suknja s’ digla, nona proviruje”, „Ona beži – za njom s’ vini/ LJubni brate, pipni, štini”. A onda, poput vinskog pehara, zlatan osmerački katren koji blista genijalno razvijenom erotskom slikom: „Al’ u tvoji nedri tude/ Okle snega do dve grude?/ Čudo, sele, divno čudo,/ Ala bi se mlađan grudo”.

Svemu ovome, opet, protivteža: „Sam tu samcit na svetu širokom”, „O zoro moja, zoro bez osvanka”, „Zbogom pesme, zbogom kolo”, „Zbogom gore, mesta moja slatka”. Zatim, elegično zazivanje kraja: „Lisje žuti veće po drveću/ Lisje žuto dole veće pada/ Zelenoga ja više nikada/ Videt neću”. A onda, rekvijemski vrhunac: „Zbogom žitku, moj prelepi sanče/ Zbogom zoro, zbogom beli danče,/ Zbogom svete, nekadanji raju/ Ja sad drugom moram ići kraju”.

Zdravo i zbogom jesu zglobni zamajci Brankove lirske poezije. Raskršća gde se učetvoruju spoznaje. Tu se sustiču i prelivaju dan i noć, život i smrt. Ozrcaljen muzikom disanja žive krvi, Radičević na najviši tron podiže rituale druženja i veselja, te vino, devojke i junački ponos: „Braćo mila, zdravo, zdravo,/ Vina dosta – to je pravo,/ I momicu belu, jedru,/ I plameni mač o bedru”.

Ali: „Odoh, braćo, zbogom meni sada/ Zbogom braćo, možda za svakada”. Ako bismo tražili stihove u kojima su „na malom prostoru” kalemljene, a neispisane, reči zdravo i zbogom, onda su to ovi: „Ao, danče, ala si mi beo,/ Još bi’ dugo gledati te ’teo” i „Nado moja, nisi valjda pena”.

Brankova lirika je rosa i pahulja srpskog jezika, njegov „osmejak” i suza, „cvetak” i „vrletak”. Kroz niti ambivalentnog sveta, Branko utkiva u zlatnu strunu duhovnog i religioznog osećanja. Zahvaljujući Bogu na čudesima, na „sunašcu umiljatom” i „silnog groma buci”, on kaže: „Osim drugog ovde svega/ Mene stvori iz ničega”. A zatim, molitveno vapeći, dodaje: „Da mi kako s prava puta/ Duša mlada ne zaluta”.

Ne doživevši ni punih trideset godina, Radičević je pokazao da pesnički talenat ima nadvremensku skalu i meru, i da ničim nisu omeđeni dometi takvoga dara. Brankova se lirika presijava u uvek novim semantičkim talasima, na zrncima čistog srpskog jezika i ozonskog doživljaja.

            UKOR


                             De si, dušo, de si, rano?

                             De si, danče mio?

                             De si, sunce ogrejano?

                             De si dosad bio?



                             Ta sinoć se tebi mlada

                             Baš zacelo nada’!

                             Sunce zađe – pade tama –

                             A ja osta’ sama!



                             Ala ljubiš, moje lane,

                             Ala grliš slavno!

                             LJubi, grli, dok ne svane –

                             Ta već nesi davno!



                             Već nedelja dana prođe

                             Kako mi ne dođe!...

                             Jao zlato, tako t’ Boga,

                             Ta kako si moga’?!



                                           Branko Radičević