fbpx

REPRODUKCIJA ZNANJA: Potreba za vrednovanjem proseka

Koliko puta se student u toku školovanja susretne sa sintagmom: reprodukcija znanja?

Banksy: Reading jail mural

Sigurno da broj nadilazi broj pročitanih strana ili odslušanih predavanja. Međutim, tragičnost okolnosti je što taj izraz mahom koriste profesori-predavači, oni koji su položaj dostigli i titulu stekli – bar bi trebalo shodno unutrašnjoj logici procesa – produkcijom saznanja, a ne pukim ponavljanjem i presvlačenjem jednom naučenog i usvojenog.

Teorija se ne zasniva na ponavljanju nego na otkrivanju, jer u ponavljanju nema preispitivanja, čuđenja, fascinacije. Ponavljanje nameće vladavinu proseka.

Reprodukcija znanja u sebi nosi proces ponavljanja kao uticajnu shemu i obrazac mišljenja, pisanja i delanja koji se neosporno poštuje i vrednuje. Ipak, da li je ponavljanje važno u toku školovanja?

Neosporno je da proces učenja i školovanja (ne i obrazovanja) zahteva ponavljanje kao način sistematizacije i hermeneutičkog oblikovanja pročitanog teksta. U tome veliku važnost imaju i provere znanja. Provere znanja bi trebalo da budu provera izdržljivosti usvojenog i uočavanja granica do kojih se jedna naučna metoda/teorija/sinteza može proširivati, a da ne zađe u prostor svoje suprotnosti. To je osećaj za meru fleksibilnosti. To je test izdržljivosti u neočekivanim okolnostima. Da li nas „dobra“ ocena na fakultetskoj proveri osposobljava da provereno znanje ponesemo „u glavi“ kada se otisnemo u nove vode, dok zalazimo u neotkrivene uvale u ljudskom shvatanju sveta i pronalazimo zalutale ribare koji mrežom zahvataju ribu iz slabo osunačnog dela ljudske svesti – sve to bez bojazni da će nam znanje „u glavi“ iznenada otežati i da ćemo ga morati odbaciti kako bismo neometano nastavili da istražujemo? Bojim se da ne.

Reprodukcija znanja je izraz dugotrajnog stremljenja proseku. Tu nema mesta za iznenadne promene koje mogu osporiti sve „naučne istine“ i iz korena pobiti relevantnost našeg pogleda i tačnost naših zaključaka. Prosek je prostor neslobode i samodovoljnosti. Ovo, verujem, većina ljudi zna ili intuitivno razumeva. I, uprkos svemu, ostaje na tom putu, jer je put neprosečnosti (nasuprot proseku), neponovljivosti (nasuprot besomučnom ponavljanju), autentičnosti (nasuprot idolopoklonstvu) – put slobode. To je put užasa, nepredvidivosti, odbačenosti, akutnog straha. To je put lepote, smirenosti, ljubavi, spokoja.

Šematizacija kao akademska dogma

Ipak, sve ovo ne bi bilo toliko pogubno po autentičan razvoj mladih ljudi, budućih naučnika i profesora, da shematizacija nije postala akademska dogma. Ukalupljivanje misli u shemu akademskog pristupa pisanju, seciranje društvenih pojava bez prethodnog (i povremenog) pogleda na celinu stvari, odstranjivanje emotivnog (dakle, autentičnog) naboja koji je preduslov za bilo kakvo interesovanje i zanimanje radi „objektivne analize“ – dovelo je do sheme reprodukcije znanja kao zamene za proveru izdržljivosti i fleksibilnosti lično(sno)g saznanja.

Umesto stvarnih, životnih provera – naše znanje se stavlja na test uklapanja u shemu, u Prokrustovu postelju. Shema je, tako, potisnula ličnost i stvorila rascep u biću. Zato Sveti Justin Ćelijski poistovećuje shemu (šemu) i shizmu (šizmu, rascep, podelu): „Svako formulisanje života znači šizmatičnost/šematičnost, seckanje, parcijalnost, usečenost, isečak…“ Verovatno je samo formulisanje, bodovanje, ocenjivanje u profesuri (ništa manje nego tokom studiranja) posledica potrebe za „objektivnim pristupom“ proveri mogućnosti reprodukcije znanja. I tako je i sam (prosečni) profesor, koji treba da podučava načinima saznavanja, upao u zamku unutrašnjeg rascepa po liniji objektivno-subjektivno „ja“ (koliko god apsurdno i nemoguće bilo objektivizovati ego) i postao reproduktor znanja. Time je uspeo pokušaj da se potisne neponovljivost mogućnosti i doživljaja jedne ličnosti, da bi na njeno mesto došla prazna ljuštura, ponavljačka shema, objektivni analitičar i ideolog proseka.

Nakon svega, najbolnije je pitanje koliko možemo biti zadovoljni uljuljkanošću prosekom. Činjenica da se svetski prosek na „marginama sveta“ visoko vrednuje ne obećava bolje izglede.

Međutim, verujem u snagu autentičnog „ja“ koje može da nadvlada ukalupljeno i shematizovano „ono“.

Možda je i reprodukcija znanja samo scijentifikovan izraz za razmnožavanje, a ne za ponavljanje. Ako je tako, ne bih se bunio da se znanje razmnožava, jer se razmnožavanjem uvek rađaju neponovljive jedinke.

Autor je student Fakulteta političkih nauka

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian