fbpx

Zašto se ne treba odricati 27. marta?

Na početku treba razumeti da se „istorijsko ne Hitleru“ može analizirati sa dva aspekta – prvi je viši, geopolitički, a drugi je niži, narodni. Možemo pretpostaviti da je i te 1941. godine obrazovanijim građanima Jugoslavije bilo jasno da Saveznici, to jest Velika Britanija, imaju interes da Kraljevina Jugoslavija stupi u rat sa njihove strane, a protiv sila Osovine. Međutim, engleski uticaj je mogao samo da se ostvari u višim vojnim i političkim krugovima, on nije mogao da izvede mase srpskog naroda na ulice.

Na fotografiji narod i njegova Crkva u borbi za obraz nacije, u Pančevu (nije Beograd pupak sveta), 27. marta 1941. godine.

27. mart je veliki datum u srpskoj istoriji jer je na taj dan srpski narod izabrao stranu koja se protivila zlu nacizma, a ,složićete se, Hitler i do dan danas ostaje najomraženija istorijska ličnost na globalnom nivou.

Niko ne može javno istupiti sa apologijom Hitlera i zadržati društveni ugled, pa i pozicije bilo kakve vrste. Negirati 27. mart danas, nakon što su sve žrtve u borbi protiv nacizma nepovratno podnete, jeste sulud antizicivilizacijski čin, koji samo može naštetiti ugledu srpske nacije.

Srpski narod može, dok je sveta i veka, ponosito isticati svoj antifašizam, i to u dva pokreta – konzervativnom Ravnogorskom i komunističkom Partizanskom.

„Bolje žrtva nego dželat“

Mnogi drugi evropski narodi, kao i njihove elite, nisu imali časti i hrabrosti da se odupru nacističkom zlu i šta oni danas čine? Pokušavaju da ubede svet da su oni bili na pobedničkoj strani, da su se zaista borili protiv Hitlera, a neki Srbi bi se odrekli ove veličanstvene istine za kojom, po časti i slobodarskom duhu manji, narodi čeznu! Pored toga što se tok istorije ne može okrenuti unatrag, pa i da se ne može sa sigurnošću tvrditi da bi srpske žrtve izostale da se Kraljevina Jugoslavija kojim slučajem pridružila genocidnoj hitlerovskoj koaliciji, zar naše masovne grobnice nisu upravo dokaz da na stranu takvog zla naš narod nikako nije mogao stati?

Herojski narod Gazimestana, Cera, Kolubare i Mojkovca da se pridruži koljačima, da za njih spremno lovi Jevreje i Cigane, da prihvati da u sumanutom i naučno neutemeljom eugeničkom sistemu bude sluga germanskoj gospodarskoj rasi? Bilo je naroda koji su većinski prihvatili takav položaj. Recimo, Estonci su pogubili svoju malu jevrejsku populaciju koja je brojala svega oko 5 hiljada ljudi pre nego što su nemačke trupe uopšte i došle do Taljina. Većina Hrvata je podržala stvaranje NDH i nije marila kud nestaju svi ti Srbi i Jevreji sve dok je nezavisnost hrvatske države bila neupitna.

Kada su naši preci već sami podržali borbu protiv Hitlera, i na demonstracijama i na ratištima širom okupirane Kraljevine Jugoslavije, kako mi možemo da odbacujemo njihov izbor ili, štaviše, da ih predstavljamo kao bezumne marionete britanskih špijuna koje ne znaju ni šta je zlo, ni šta je dobro, nemaju moralni kompas, čija savest je nema? Ako je Velika Britanija tada imala geostrateški interes, srpski narod je imao moralni interes da se svrsta na ispravnu stranu, a „put kojim se ređe ide“ zahteva žrtve i odricanje. Od parole „bolje grob, nego rob“, svakako je istinitija „bolje žrtva, nego dželat“, pa makar nestali u bezbroj slobodarskih iskri, nego da nas teška zemlja drži tako krvlju natopljene.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian