Krajem 20. veka nacionalizam se činio anahronim. Danas se silovito vratio. Jael Tamir, izraelski politikolog, bivša političarka i aktivista, veruje da levica treba da ga prigrli – i iskoristi.
Sedamdesetih godina 20. veka, Tamir je pomogla osnivanje ,,Peace Now” pokreta u Izraelu, koji se zalagao za mirovne pregovore između Izraela i njegovih suseda. Kasnije je studirala političku filozofiju kod Isaije Berlina na Univerzitetu Oksford. Donosilac je Zakona o radu u Knesetu između 2003. i 2010. godine, a takođe je službovala kao ministar prosvete i imigracija.
U svojoj prvoj knjizi ,,Liberalni nacionalizam”, objavljenoj 1993. godine, tvrdila je – suprotno rastućoj globalističkoj plimi – da nacionalizam i dalje ima smislenu ulogu i da može biti komplementaran liberalizmu. U svojoj najnovijoj knjizi ,,Zašto nacionalizam”, Tamir razvija ovu ideju u veoma drugačijim svetskim prilikama.
Ona veruje da nacionalizam treba preusmeriti ka progresivnim ciljevima poput stvaranja transklasne koalicije i pravednije podele dobrobiti razvoja.
Kao deo naše inicijative ,,Open Future”, razgovarali smo sa Tamir da li je moguće prihvatiti nacionalizam bez podsticanja njegovih štetnih oblika, poput rasizma. Takođe smo je upitali da li jačanje nacionalnog suvereniteta znači gubljenje prava na ekonomske i političke dobrobiti međunarodnog poretka. Slede njeni odgovori uz odlomak iz knjige.
The Economist: U Vašoj knjizi se zalažete za ponovno prihvatanje nacionalizma. Kako definišete nacionalizam i koje ideje dovodite u vezu sa njim?
-Nacionalizam je veoma srodan sa idejom o suverenitetu naroda i, posledično, sa nastankom modernih demokratskih država. NJegova polazna tačka se zasniva na tome da poštovanje nečijeg nacionalnog identiteta predstavlja važan askpekt ljudskog dostojanstva, i da je uloga političkih institucija da zaštite i neguju taj identitet. Čuvajući nacionalnu kulturu i vrednosti, nacionalizam ih ne mora smatrati superiornim. Kao i kod drugih odnosa zasnovanih na pripadanju, briga o blagostanju određene osobe ili grupe odraz je odanosti pre nego objektivne procene. Za razliku od fanatičnih formi nacionalizma koje stavljaju naciju iznad svega, forme liberalnog nacionalizma veličaju autentičnost iznad superiornosti.
The Economist: Centralni deo Vaše argumentacije se okreće istorijskoj ulozi koju je nacionalna država imala kao kamen temeljac modernizacije, demokratizacije i razvoja javnih dobara kao što je univerzalno državno obrazovanje. Kako je globalizam poremetio ova dostignuća, i zašto mislite da nacionalizam još uvek može imati konstruktivnu ulogu?
-Kako tvrdi Tomas Piketi, nacionalna država je stvorila uslove za razvoj ,,socijalne države” koja je obezbeđivala javne i besplatne univerzalne usluge. Obrazovala je svoje građane, stvorila nove profesionalne šanse, olakšala društvenu pokretljivost i ojačala veze solidarnosti. Novi talas neoliberalnog globalizma je promenio prioritete. Nacionalne vrednosti – poput nacionalnog jezika, kulturne prakse, lokalne pripadnosti i društvene kohezije – pretvorene su u teret. Uspeh je postao uslovljen prilagodljivošću i pokretljivošću, kao i potrebom da smo manje vezani i posvećeni svojim sunarodnicima, a više fokusirani na lično blagostanje. Nije čudo što javne ustanove prolaze kroz konstantnu krizu. Oživljavanje transklasne koalicije, specifične za nacionalne države, je neophodo ukoliko želimo da promovišemo pravedniji društveni poredak, poništavajući nešto od nepravde koju je globalizam izazvao.
The Economist: Nacionalizam se dovodi u blisku vezu sa nekim od najgorih zverstava počinjenih u 20. veku. Da li pojedinac može zaista suzbiti nasilne izlive nacionalizma u nameri da uživa dobra koja mu pripisujete? U suprotnom, da li je to vredno kompromisa?
-Nacizam, fašizam i marksizam su nas naučili da ideologije mogu naškoditi ukoliko ih dovedemo do njihovih logičkih krajnosti. Kompromisi i rešenja koja nudi srednji put su manje uobičajna i danas ne tako popularna. Pojave ekstremnih formi nacionalizma, zajedno sa ksenofobijom, rasizmom, mizoginijom i antisemitizmom pokazuju kako je lako preći granice moralnog. Brutalni neoliberalizam i ksenofobični nacionalizam su primeri vrednih ideja koje su zastranile. U želji da se savremena kriza prevaziđe, i nacionalizam i liberalizam moraju biti suzdržani i uravnoteženi jedan prema drugom u nameri da proizvedu ljubazniji tip liberalizma, liberalizma koji je za narod, koji će istopiti strahove koji hrane ekstremne forme nacionalizma i pomoći u ponovnom pisanju novog dogovora koji će negovati brigu za javnu dobrobit. Kao što je manifest Ekonomista ispravno naveo (videti ovde), sadašnja situacija zahteva od liberala ,,da ne zaziru od nacionalizma već da ga preuzmu za sebe”.
The Economist: Da li je moguće imati nacionalizam koji dozvoljava postajanje čvrste multilateralne saradnje (poput NATO-a) ili nadnacionalnih institucija (kao EU) bez izazivanja ozlojeđenosti poput one koja je iznedrila Bregzit?
-Istorijski i teorijski, međunarodne institucije, kao i regionalne organizacije, su stvorene da olakšaju saradnju između nacionalnih država. Liga Naroda, Ujedinjene nacije, Evropska zajednica, kao i mnoge druge međunarodne organizacije od FIFE do Evrovizije, su sve stvorene kako bi uspostavile pravila saradnje i partnerstva. Kada, kao u slučaju Bregzita, saradnja bude shvaćena više kao teret nego kao prednost, pojavljuje se želja za promenom pravila saradnje. Kao što pokazuju trenutni pregovori, podržavaoci Bregzita ne preispituju potrebu transnacionalne saradnje, već žele da je restruktuiraju na način koji prioritet daje samoupravljanju. ,,Izolacionistički nacionalizam” – oblik nacionalizma koji okreće leđa svetu – je izuzetak, a ne pravilo.
The Economist: Pišete: ,,Sa širenjem globalizma i neoliberalizma, novodobijene političke moći građana su sve više postajale besmilene i manje primenljive u svakodnevnom životu”. Ovo je uobičajena tvrdnja među tvrdokornim nacionalistima u Evropi i van nje. Ali, možete li navesti primere specifičnih odluka koje su oduzete građanima? Koje od njih bi ste vratili ( izbegavajući donekle nejasne termine poput ,,suvereniteta”)? Da li je moguće učiniti tako nešto, a ne naneti štetu slobodnoj trgovini ili međunarodnoj saradnji povodom problema kao što su klimatske promene?
-Građani gube moć u korsit međunarodnih korporacija (kao što su Fejsbuk i Amazon), međunarodnih organizacija (poput Svetske banke i Organizacije za ekonomsku saranju i razvoj) i regionalnih ugovora i sporazuma (kao što su EU i NAFTA), koji na različite načine onemogućavaju pojedince da preuzmu kontrolu nad svojim životima. Skorašnji protesti pokazuju raširenu želju za pravom da kažemo ,,ne”. Takva je bila grčka pobuna protiv stroge politike diktirane od strane Evropske centralne banke, ili migracione politike koju definiše Evropska unija.
-S druge strane, borba da se spreči pomoć od 3 milijarde dolara Amazonu od strane grada NJujorka, takođe je pokušaj da se ograniči moć megakompanija koje kontrolišu oruđa komunikacije, postavljaju pravila privatnosti i oduzimaju ekonomsku i političku moć lokalnim biznisima i organizacijama. Ulazimo, dakle, u novu eru u kojoj interes ,,ljudi koji dolaze” postaje tas na vagi koji daje prioritet lokalnom nad globalnim. Kako navodi ekonomista sa Harvarda, Deni Rodrik, potrebno je pokrenuti ekonomske mehanizme (uključujući ograničavanje tržišta) u cilju da održimo domaće društvene ugovore i obezbedimo ,,inkluzivan razvoj”.
-Kada su u pitanju ekološki problemi, pojedinačne nacionalne države se ne mogu samostalno nositi sa izazovima poput globalnog zagrevanja ili čistoće vazduha. Opet, bilo bi pogrešno pripisati to njihovoj izlišnosti. Ne možemo se suočiti sa globalnim krizama bez stalne saradnje između stabilnih i uspešnih država. ,,Mirne, prosperitetne i liberalne zemlje poput Švedske, Nemačke ili Švajcarske sve do jedne poseduju jak nacionalni osećaj”, primećuje istoričar Juval Noa Harari. ,,Lista zemalja kojima nedostaju snažne nacionalne veze obuhvata Avganistan, Somaliju, Kongo i većinu drugih neuspelih država”.
-Prema ovom opisu, jako nacionalno osećanje je neophodna komponenta međunarodne saradnje. Ovo ne znači da države neće pregovarati kako bi uvećale svoje benefite i smanjile troškove. Postojeće međunarodne ili regionalne organizacije (poput Svetske banke, Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj ili EU) su često optuživane da služe interesima najmoćnijih država ignorišući potrebe onih slabijih. Dati manjim nacijama moć da zahtevaju povlastice može stvoriti svet kojim se bolje upravlja.
The Economist: Vi ste iz Izraela, zemlje koja je u nekom smislu globalni izuzetak: mala, suštinski kohezivna ( sa svojom jevrejskom populacijom) i iznenađujuće bogata. Da li to utiče na Vaše poglede na nacionalizam? Na koji način su Vaše ideje primenljive na nacije sa drugačijim karakteristikama, poput Kine, Amerike, Konga ili Mjanmara?
-Nesumnjivo, moje poreklo utiče na način na koji razmišljam. LJudi su ranije pretpostavljali da se ceo svet kreće ka postnacionalnoj eri, a da je izraelski nacionalizam bio izuzetak: sadašnji talas nacionalnog buđenja pokazuje da to nije slučaj. Globalni neoliberalizam nije mogao ponuditi održivu političku alternativu. Nije dao odgovor na najosnovnije ljudske potrebe, poput one za autonomijom i samoupravljanjem, pripadanjem, življenjem smislenog života, pripadanjem stvaralačkoj zajednici; potrebe da se bude ponosan i da se uživa osećanje (ili iluzija) stabilnosti i transgeneracijskog kontinuiteta. Ignorišući ove potrebe, globalizam je promašio ljudski smisao. Nije iznenađujuće što se iz trenutne krize nacionalizam pojavljuje kao pobednik.
Situacija u nezapadnim delovima sveta varira. U ovim delovima sveta globalizam je pomogao stvaranju nove, obrazovane srednje klase koja sada preobražava političku scenu. Nacionalizam je u sprezi sa tradicionalnim političkim običajima, odražavajući lokalne kulturne, tradicionalne i političke strukture. U plemenskim društvima (poput onog u mnogim Afričkim državama) nacionalizam će verovatno pratiti plemenske linije; u autoritarnim društvima (poput kineskog) on će najverovatnije odražavati centralističke političke tradicije. Posledično, u zemljama koje nemaju liberalnih ili demokratskih tradicija, pojava liberalnog nacionalizma ili drugih formi liberalizma je malo verovatna.
Liberalni nacionalizam; odlomak iz knjige Jael Tamir, ,,Zašto nacionalizam“ (Princeton University Press, 2019)
Globalizam nije uspeo da zameni nacionalizam zato što nije ponudio političku agendu koja bi izašla u susret najosnovnijim potrebama moderne individue: potrebi da se bude autonoman i samoupravljajući činilac, da se živi smislenim životom koji prevazilazi sopstvo, potrebi za pripadanjem, želji da se bude deo stvaralačke zajednice, potrebi da se osećamo posebnim, da nađemo mesto u lancu postojanja i uživamo osećaj (ili iluziju) stabilnosti i transgeneracijskog kontinuiteta.
Oni koji su verovali da će postindustrijska, postmoderna društva započeti razvoj novih političkih struktura utemeljenih na podeli rada između različitih sfera ljudskog života – ekonomskog globalizma, lokalnog kulturalizma i regionalne demokratije – imaju razlog da budu razočarani. […] Ovakve vrste rešenja su previše otvorena i u nedostatku kontinuiteta koji bi dozvolio demokratiji blagostanja da uspe.
Dve decenije hiperglobalizma naučile su nas četiri važne lekcije:
a) Razdvajanje tržišta i političkih sistema doprinosi onom najgorem i ostavlja ih izložene većim rizicima, a malobrojnim prilikama. To vodi u socijalne i ekonomske razlike i dozvoljava da se 1% još više udalji od 99%. Gubeći svoj društveni posed i status, srednje klase se priključuju nižim klasama u negovanju osećanja dubokog društvenog i ekonomskog pesimizma. Društvo se dezintegriše uz širenje osećanja otuđenja i rasula.
b) Razdaljina između lokalnih, regionalnih, i globalnih procesa odlučivanja produbljuje demokratski deficit. Rastuća moć megaglobalnih korporacija i međunarodnih institucija obesmišljava demokratske porive pojedinaca da budu ,,kovači svoje sudbine“. Širi se osećaj bespomoćnosti, pesimizma i društvene apatije.
v) Osećanje frustracije i očaja se pojačava političkim nepoverenjem i produbljuje društveni raskol. Društvo se, iz prostora saradnje, pretvara u bojno polje.
g) Odvajanje kulture i politike izlaže kulturu slobodnoj ekonomskoj eksploataciji, a državama oduzima stvaralačku misiju.
U svojoj knjizi ,,Ako Venecija umre?”, Salvador Setis tvrdi da gradovi umiru na različite načine: mogu biti uništeni ili osvojeni od strane moćnog neprijatelja, a mogu postati i zarobljenici kapitalizma. Komercijalizacija i globalizacija gradova znači da gradovi gube svoje duše bivajući primorani da proizvode jeftine replike pre no originalne kulturne proizvode. NJihovi stanovnici postaju stranci u svojoj sopstvenoj zemlji, često birajući da se odsele. Grad su napustili stalni žitelji dok on poput plena pada u ruke trenutnim strastima prolaznika. Sličan se proces desio državama koje su se pretvorile u blede replike onoga što su nekada bile; nije neobično što raste želja za obnovom nekih od normativnih, ekonomskih, političkih i kulturnih vrednosti izgubljenih u hiperglobalizmu.
Nacionalizam je iznova potreban kao dobavljač sadržaja, ali je njegov povratak daleko od nevinog – on otvara Pandorinu kutiju koja krije strahove iz prošlosti, kao i savremenu anksioznost. Dakle, ne postoje lake odluke. Smislene zajednice, po samoj svojoj prirodi, prihvataju jedne a isključuju druge. Jedna od najvažnijih zaključaka savremene krize je da uključivanje, a ne izostavljanje, ima svoju cenu.
Hajzenbergov princip neizvesnosti nas uči da moramo žrtvovati ili preciznost merenja momentuma čestice, ili njenu poziciju. Slično tome, moramo prihvatiti da ili nedostatak smislenosti i unutrašnje kohezije zajednice ili njena otvorenost moraju biti žrtvovani iz razloga što ne možemo postići oboje. Kulturološka verzija Hajzenbergovog principa neizvesnosti bi mogla sugerisati sledeće:
Ne možemo stvoriti zajednice koje su u isto vreme smislene i sasvim otvorene; što je zajednica značajnija njenim pripadnicima, više će biti isključujuća za ostale.
Prihvatiti da se neke žrtve moraju napraviti kako bi omogućili demokratskim državama sposobnost da budu politički i kulturno privlačne, važna je politička lekcija. Ignorisanje toga bi izgledalo sebično. Kako tvrdi Ivan Krastev, nesposobnost i nezainteresovanost liberalnih elita da prihvate i raspravljaju o destabilišućim snagama diverziteta i migracija, kao i da se suoče sa njihovim posledicama, i ,,insistiranje na tome da su postojeće političke prakse uvek pozitivne i na dobitku je ono što čini da je liberalizam toliko sličan licemerju“. Pobuna protiv liberalnog idealizma korenito preobražava evropsku (kao i američku) političku scenu.
Možda i nije reč o licemerju, već pre o liberalnoj iluziji duboko utemeljenoj u prosvetiteljstvu da sve dobre stvari idu ruku pod ruku. Prirodno je želeti da svi značajni društveni procesi podržavaju jedni druge, da se pluralizam i demokratija međusobno osnažuju, da će otvorenost i posvećenost ići ruku pod ruku, da poštenje i briga dovode do istih društvenih rešenja. Nažalost, ovo nije slučaj. Veoma često one vode u suprotnim pravcima. Kao rezultat toga, primorani smo da donesemo teške odluke.
Opšta namera za izbegavanjem sukoba morala izazvanih sučeljavanjem ideologija, za pravljenjem nacionalizma koji je prihvatljiviji i manje opasan po liberale i demokrate, znači sagledati nacionalizam u građanskom svetlu u kojem je nacionalizam lišen svih svojih isključujućih aspekata utemeljenih na državljanstvu, i u kojem su izostavljene sve njegove isključujuće osobine.
Težnja za građanskim nacionalizmom koji prenebregava ulogu kulture, jezika, religije, narodnosti ili rase – i samim tim nikada ne vodi isključivosti i ksenofobiji – je razumljivo, ali takav nacionalizam se na malo toga može osloniti. To nas vraća na rane početke identitetskih politika (kasne 1980-te) i primorava nas da ponovo sagledamo složena sadejstva između politike, kulture i identiteta. Na početku su identitetske politike isticale prigovore manjina protiv liberalne vizije neutralne dražve. To je primoralo većinu da prihvati kako kulturna, nacionalna i jezička pripadnost određuje ne samo ko smo, već i šta dobijamo. Progresivnost je saosećala sa ovim argumetnima, i identitetske politike su pretvorene u veliki ideološki stub liberalizma dvadeset prvog veka. U cilju otklanjanja identitetskih predrasuda, manjine su zahtevale preobražaj javne sfere praveći prostor za svoje pojedinačne identitete. Diverzifikacija je postala liberalni poklič.
Danas se zahtevi povodom identiteta javnog prostora ponovo pokreću, ovoga puta od strane manje bogatih članova većine koji tvrde da je diverzifikacija otišla predaleko, oduzimajući im njihov društveni, kultruni i politički status. Liberalna reakcija je bila – zanemarivanje. Zanemarivanje identitetskih zahteva koje je iznela većina sadrži više do pukog odbijanja da se dozvoli privilegovanima da zadrže svoju moć – ona reflektuje ravnodušnost elita prema sopstvenom nacionalnom identitetu.
Inkluzivna slika javnog prostora na idealan način demonstrira želju da svi konflikti nestanu. Idealistički opisi su opasni zato što lako mogu dovesti do neostvarivih očekivanja i štetne politike. Još gore, predstavljati idealno kao odraz stvarnosti stvara utisak da su se željene promene već desile (ili se dešavaju) i tako podržava iluziju da se ništa više ne mora uraditi, ili u najmanju ruku da su stvari pod kontrolom i da se kreću u pravom smeru.
Excerpted from ,,Why Nationalism?” by Yael Tamir. Copyright © 2019 Princeton University Press. Reprinted by permission of Princeton University Press.
Izvor: The Economist, tekst prvobitno objavljen 28.2.2019.
Prevod sa engleskog: Miloš Milićević, za sajt Pokret za odbranu KiM
Serbian