Mladi pesnik Milan Gajić u podkastu Razgovori kaže da su mu uzori Laza Kostić i Mihajlo Pupin. Preporučuje svima da pročitaju knjigu „Od pašnjaka do naučenjaka“ ali i autobiografiju Čarlija Čaplina.
„Moj bol može biti razlog za nečiji smeh, ali moj smeh nikad ne sme biti razlog nečijeg bola“ – je rečenica iz ove autobiografije kojom se Milan vodi u životu.
Kaže da svako ko je otišao iz rodnog mesta nosi delić njega sa sobom, a Milan je kao mali izbegao sa Kosmeta.
JUNACIMA SA PAŠTRIKA
Ako ne znaš šta je Paštrik
Pitaj nebo da ti kaže
Čućeš jedan strašan urlik
Te večite srpske straže
.
Dan je kao večnost bila
Jutro nikako da svane
Od svih istina se krila
Kakve dočekasmo dane
.
Šapnula je vila tada
Kosovo vas braćo traži
Miloš nekad, a vi sada
Bog će rane da ublaži
.
Ne pitaše niko – čemu?
Borili se neprestano
Molili se samo njemu
Da zagrle svima znano
.
Sačuvaše Metohiju
Devič mili i Dečane
Poljubiše svi Srbiju
Na Paštriku Srbu svane
.
Ako ne znaš šta se zbilo
Na granici Albanije
Šta Srbiju je tad prekrilo
Kao sunce najmilije
.
To je vojska svetog cara
Sačuvala zemlju neba
Kao nekad krst Lazara
Svi su znali tako treba
.
I sada svi pamtimo
Podvig slavne divizije
Zato složno uskliknimo
Kosovo je duša Srbije
Kaže da svako ko istinski, iz duše, piše poeziju ne piše svojom odlukom, već zato što mora jer ga nešto iznutra tera.
„Poezija je emocija i život“ kaže Milan koji je autor knjiga „Idila se u snu stila“ i „Bogu i Srbiji“. Rođen je u Prištini, odrastao u Kruševcu, a trenutno studira Pravni fakultet u Beogradu.
Serbian