„Ne volim kada se kod nas ljudi tek opšteg obrazovanja mešaju da reše probleme specijalnosti, a to je kod nas sveprisutno. Civili vole da sude o pitanjima vojnim, pa i feldmaršalskim, dok ljudi inženjerskog obrazovanja sude više o filozofiji i političkoj ekonomiji.“ – F.M. Dostojevski, Dnevnik pisca, 1873. godina
Omasovljenje nauke, kao i umetnosti, teče uporedo sa procesima industrijalizacije i urbanizacije, počevši od sredine 19. veka. Sadržaj koji je do te epohe bio dostupan samo uskom krugu vrsno obrazovane aristokratske elite odjednom se našao na dohvat ruke svakom prosečnom malograđaninu, pod uslovom da u njegovoj kesi zvecka dovoljna količina zlatnika.
Malograđanska i građanska klasa
Književnost dobrog dela 19. veka često je imala moralizatorsku funkciju, pisci su bili savest nacije, osuđivali su različite društveno neprihvatljive pojave, a malograđanština je svakako bila jedna od njih. Malograđani su bili nedovoljno obrazovani ljudi, koji su stekli određeno bogatstvo i samim tim ulaznicu u svet kulture, umetnosti, pa i politike.
Uporedo sa malograđanskom klasom razvija se i malobrojnija građanska klasa. Radi se o ljudima konkretnog visokog obrazovanja, koji su postali stubovi svojih profesija, stručnjaci u svojim oblastima. Građanska klasa je započinjala određene trendove u društvu, koji nisu, naravno, svi imali pozitivne efekte po opšte blago, dok ih je malograđanska klasa vatreno pratila.
Savremena sredstva masovnih komunikacija nisu unela revoluciju u ovu društvenu dinamiku, ona su samo do krajnjih granica proširile njene opsege, to jest došlo je do hiperinflacije malograđana. Građanska klasa, koja je ionako (samo)uništavana procesima socijalnih revolucija, u okviru kojih je težnja ka materijalnoj jednakosti proizvela i uravnilovku kolektivnog uma, nije u stanju da se nosi sa ovim procesom i da njime rukovodi, kao u prethodnim stolećima.
Čaršijska demokratija
Pored socijalne jednakosti, pobedile su i ideje čaršijske demokratije, zamišljene kao idealne agore za razmenu i brušenje uzvišenih ideja, koja je realizovana jednačinom da je stav desetorice metalostrugara o pravcu državne spoljne politike merodavniji od razmišljanja nad istom temom doktora političkih nauka i to čak u odnosu 10:1. Demokratizacija nauke dovela je do pojave raznoraznih konspiroloških teorija i paranaučnih koncepcija koje se savršeno uklapaju u simplifikovanu sliku sveta prosečnog malograđanina.
Nažalost, ovo stanje kolektivne psihe krenuli su da iskorišćavaju propagandisti u službi političke klase, a koji su preimenovali (ribrendingovali) svoj poziv u eksperte za masovne komunikacije, politički marketing, političku reklamu… Oni u obezglavljenom društvu, koje skače po trupu građanske klase, love u mutnom, stvaraju referendumsku atmosferu po sporednim pitanjima, dok srž političkih odluka ostavljaju van domašaja malograđana, ionako zauzetih internet prepirkama o spomenicima, non-pejperima, vojnim rokovima i svim ostalim šarenim lažama.
Zaglušujuća kakofonija malogrđanskih svraka pred čijim hitrim zenicama, obdarenim izuzetno kratkim rasponom pažnje, svetlucaju komadi pažljivo probrane političke bižuterije, žonglirani šibicarskim prstima političkih propagandista, čini svaku racionalnu raspravu nemogućom, a lekcije već niko neće da sluša. Ova vododelnica postavlja pitanje obrazovanim ljudima, intelektualcima – šta dalje?
Naši intelektualci često se okreću prosvetiteljskim metodama, oni misle da siđu u narod i podučavaju ga „istini“ koju nose u džepovima prsluka svog zastarelog trodelnog odela, sa pažljivo centriranim somotskim zakrpama na laktovima i augmentiranom leptir-mašnom, jer tako treba da izgleda pravi profesor. Savremeni čovek, ušančen u brižljivo negovanom lavirintu svojih identitetskih fantazmagorija, bira da čuje samo one tvrdnje koje se poklapaju sa njegovim uverenjima-zabludama.
Zastareli, prosvetiteljski tip intelektualnog angažmana tako služi samo da produbi već postojeće podele, jer jazovi nisu iskopani činjenicama, već duboko ličnom interpretacijom stvarnosti.
Svaka vrsta oponiranja, pa čak i najučtivijeg i nimalo agresivnog (što je retkost u našem javnom diskursu), izaziva kod malograđanina bes i žustru kontrareakciju – svaka činjenica njega gura sve dublje i dublje u bezdan sakralizovanog poluznanja, oivičenog blistavim samoljubljem.
Šta dalje?
Intelektualci povratiti svoj neupitni autoritet ne mogu, demokratija pobeđuje, nametnuti svoje viđenje objektivne realnosti ne mogu, lični doživljaj pobeđuje – šta dalje? Prvi korak jeste prihvatanje pojedinca na koga želimo da utičemo kao subjekta, a ne kao objekta. Subjekat ima svoju motivaciju, svoj rezon, svoje sentimente, svoju tačku gledišta koju treba proučiti, razumeti i uvažiti. Pošto više ne možemo da punimo jame leševima svojih rođaka koji se sa nama ne slažu, kao 1942. godine, neophodno je da oštre pridike zamenimo blagim dijalogom.
Samo kroz razumevanje tačke gledišta našeg protivnika možemo stupiti sa njim u intelektualnu interakciju koja će kroz razmenu ideja uticati i na njegove stavove. Javna dekonstrukcija ideja individue koji se nalazi pred nama je čin agresije, a do promena stanovišta dolazi se kroz idejnu sintezu – ja uvažavam izvorište tvog stava, ti spuštaš gard, ja plasiram ideje koje ne teže negaciji suštine tvojih, ali koje pružaju drugi ugao gledanja na isti predmet, ti internalizuješ moje stanovište, puštaš misao u sebe, misliš nad time, koriguješ najekstremnije stavove, samim tim i ja sam približavam svoja stanovišta tvojem.
Rezultat je maksimalno približavanje stavova, a ne utapanje jednih u druge. Konačno, bez jama, streljanja, cenzure, nipodaštavnja i dehumanizacije drugog, možemo graditi umerene, kompatibilne i kooperativne identitete. Nema više krivih, lažnih, feleričnih, izdajnika, bolesnih – teži se ka sintetizovanoj normalnosti u kojoj razne ideje mogu da egzistiraju, ali ne kao rogovi u vreći. Mim kultura dijaloga, koja se umesto dinarske svete srdžbe služi osavremenjenim vidom antičke satire, pokazuje da su i balkanski intelektualci sve više spremni na ovu dijalektičku razmenu. Ima nade za nas.
Politikolog, asistent na Ruskom univerzitetu društva naroda (RUDN)
Serbian