Vesna Tanasijević rođena je u Bajinoj Bašti. Od malena se bavila atletikom (400m) i izlazila na raznorazne kroseve i takmičenja na kojima je osvajala mnogobrojne medalje. Još u ranim godinama je znala čime želi da se bavi, pa nakon srednje škole upisuje Fakultet za sport i fizičko vaspitanje gde nastavlja sa svakodnevnim treningom i radom na sebi. Na fakultetu je imala mnogobrojne sportove, ali gimnastiku je najviše volela. Već na drugoj godini studija počinje da radi u jednoj od teretana u Novom Sadu i započinje svoju karijeru kao fitnes trener, gde je stekla veliko iskustvo i dosta toga naučila.
Trenutno živi i radi u Kuvajtu u fitnes centru The Burrow Queens.
Kako se pojavio Kuvajt kao opcija? Koji je bio tvoj plan?
Isprva nisam ni imala opciju da idem za Kuvajt, iako je moja želja bila da odem u inostranstvo. Želela sam da odem u Dubai da radim, međutim nisam bila zadovoljna ponudama na koje sam nailazila. Nisam mislila tada da je vredno rizika i da razmišljam i o stanu, jer ima puno poreza, te sam odustala od toga i čekala sam novu ponudu.
Imala sam plan da odem na par godina, ali, naravno, ne znam da li bi bilo tako, jer dok se ne ode i ne proba, ne oseti sve to kako je ne znaš za sigurno.
A onda mi je jedna koleginica iz Novog Sada javila da se otvara nova teretana u Kuvajtu, koja će biti samo ženska. Oni već imaju jednu miks teretanu, odnosno gde smeju da dolaze i muškarci i žene. Koleginica mi je rekla da zna da je to dobra kompanija, brend i da mogu da pošaljem CV, nakon kog bi usledio intervju. Sve je prošlo super i kada su mi rekli da sam dobila posao nekako sam osetila i znala da će to biti ono što sam tražila, za razliku od prethodnih ponuda.
Da li si ranije imala dodira sa arapskom kulturom, ako ne kako ti se činio taj prvi susret?
Nisam, iako sam dosta čula i čitala o njihovoj kulturi. Bila sam izuzetno uzbuđena što ću doći u Kuvajt i brinula sam se kako ću se uklopiti, da li će biti teško… Kada sam došla ovde bilo mi je neobično, jer oblačenje, na primer, je ograničeno – kao kratke haljine, suknje, majice sa otvorenim ramenima. Vremenom sve to postane normalno, pa sam non-stop u helankama ili nečemu što mi prekriva kolena, ali mislim da su i oni postali otvoreniji.
Generalno, brzo sam se uklopila, jer me je cela ta kultura i zanimala.
Što se tiče Arapkinja mogu reći da su stvarno divne kao osobe i stekla sam puno prijatelja među njima. U suštini, ljudi kao ljudi su dobri. Uvek su tu da ti pomognu, da te posavetuju. Kada god sam imala neki problem našle su se tu, pogotovo sve one devojke sa kojima sam bliska na treningu, dakle u bilo kojoj situaciji da sam bila, našle su se da mi pomognu.
Kakva su tvoja iskustva sa kulturološkim razlikama?
Što se toga tiče nikakvih neprijatnih iskustava nisam imala. Muškarci se ne rukuju sa ženama, pa čak ukoliko i zaboravim i pružim ruku oni bi se rukovali. Isto tako nije poželjno nositi majice bez rukava i suknje iznad kolena, što je generalno tesko jer ovde temperatura ide preko 40 stepeni, ali smatram da ukoliko sam u njihovoj zemlji treba i da poštujem njihova pravila.
Viđaš li naše?
Sada nas je sve više i više i to me, nekako, i raduje. Drago mi je da ovde imam par naših ljudi sa kojima sam non-stop i družimo se, izlazimo zajedno, uglavnom petkom kada smo svi slobodni. Takođe, na poslu su sa mnom dve devojke iz Srbije.
Koji su tvoji dalji koraci na relacijji Kuvajt-Srbija?
Teško pitanje. Pogotovo sada tokom pandemije mislim da ne možemo ništa posebno planirati. Svakako, ostala bih ovde još koju godinu, jer sam zadovoljna situacijom na poslu i uopšte kako mi je ovde. Ne kažem da mi ne nedostaje Srbija, ali vidim da napredujem u Kuvajtu, dosta radim na sebi i dosta toga mi je Kuvajt doneo, ali nakon rada ovde planiram da se vratim za Srbiju.
Šta preporučuješ čitaocima Pokreni koji žele da ostanu fizički aktivni, a nisu u situaciji da idu u teretane, dakle u kućnim uslovima?
Pošto je ovo vreme depresivno i ljudi su i u karantinima, gube posao, ne mogu da izađu napolje, preporučujem im da osmisle ili nađu odgovarajući program, da li na YouTube-u, da li da nađu trenera, čisto da počnu sa bilo kojim vidom aktivnosti u stanu. Bukvalno mogu da koriste flašice sa vodom ili stolicu, krevet, sofu, šta god. Ne mora to da bude sat vremena, može da bude pola sata. Ako ništa, imaju stepenice u zgradama. Neka šetnja od 20 ili 30 minuta dnevno isto bi bila poželjna. Ko je u mogućnosti da ide u teretane, naravno – još bolje.
Kada treneri treniraju? Imaš li vremena za sebe?
Kada sam tek došla uopšte nisam stizala da treniram. Bila sam prezauzeta radom sa klijentima, radila sam od 8 do 20 časova sa sat vremena pauze ili bez nje. To mi je smetalo jer sam navikla da treniram dva puta dnevno. Nakon tog gustog rasporeda sam odredila sat do dva vremena za sebe, kada ne bukiram svoje klijente, jer i oni žele da imaju trenera na koga će se ugledati, pa mi kažu da žele da izgledaju kao ja. Kod mene više nije fizički izgled u pitanju, odnosno ne treniram da bih dobro izgledala, već mi je to neophodno. Kada odradim svoj trening raspoloženija sam, generalno imam više energije i zadovoljna sam trenutno time.
Fudbal ili košarka?
Fudbal! Kao mala sam često sa dečacima igrala fudbal, zanimljiviji mi je i više znam o njemu.
Trening na otvorenom ili u zatvorenom prostoru?
Preferiram na otvorenom ukoliko imam svu opremu i po mogućstvu da temperatura nije viša od 40 stepeni, kao u Kuvajtu.
Planina ili pustinja?
Planina. Ipak sam rođena u planinskom predelu, a to mi i nedostaje ovde ponekad. Nedostaje mi da pešačim negde, pa gde je veliki uspon, sva ta brda, kamenje… Nedostaje mi to.
Intervju radio:
Serbian