Dok ceo svet prati novu eskalaciju sukoba u Jerusalimu izazvanu krizom formiranja vlade u Izraelu posle izbora, ambasador Izraela u Srbiji, Jahel Vilan, posvetio je građane Srbije u neke detalje Vašingtonskog sporazuma, potpisanog onda kada je Vučić računao na pobedu Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Americi.
Izraelski ambasador je izneo dva argumenta zašto je Izrael priznao nezavisnost Republike Kosova. Prvi argument je da su to od Izraela zahtevale Sjedinjene Američke Države („Odluka Izraela da prizna Kosovo je doneta pod američkim pritiskom“). Drugi argument je da je Aleksandar Vučić potpisujući Vašingtonski sporazum sam dao zeleno svetlo Izraelu da prizna nezavisnost Republike Kosova („Nemojmo zaboraviti da je to urađeno u okviru sporazuma Srbije i Kosova sa Amerikom, a ne sa nama, sa Izraelom“).
Da li će Izrael povući priznanje Kosova?
Ambasador je razvejao i sve nade da će Izrael povući priznanje Kosova: „Ne bih želeo da ostavljam bilo kakav prostor za optimizam za javnost u Srbiji bez dobrog razloga. Ja u ovom trenutku to ne vidim. Sporazum je postignut. Izrael je priznao Kosovo, a Kosovo će premestiti ambasadu u Jerusalim. To je ispunjeno i ne vidim razlog da Izrael povuče svoje priznanje Kosova sve dok obe strane ispunjavaju svoje obaveze“. Na liniji prvog argumenta, o prinudi priznanja Kosova*, izraelski ambasador je dodao: „To je defintivno protiv naših interesa u Srbiji, to je protiv mojih interesa“.
Jasno je da u ovom trenutku Izrael nema formiranu Vladu, ali zbog ovakvih izjava, ako su iskrene, ambasador mora biti uklonjen sa tog položaja, jer u svakoj državi ministarstvo spoljnih poslova trasira spoljnu politiku, a ne svaki pojedinačni ambasador. Ukoliko ambasador Izraela u Beogradu ne bude smenjen sa svoje dužnosti, onda to znači da je u pitanju samo prazna floskula u cilju dodvoravanja srpskoj javnosti. Interesantnije je otvoreno zbacivanje krivice sa samog Izraela na SAD, pa i na Srbiju, kao da lider Izraela Benjamin Netanijahu nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom premestio prestonicu u Jerusalim, i kao da nije sve vreme lobirao da sve države prebace svoja diplomatska predstavništva iz Tel-Aviva u novi glavni grad.
Kao što smo svi mogli videti, Netanijahu je iskoristio Donalda Trampa da stavi američku diplomatiju u službu Izraela kako bi proglašenje Jerusalima prestonicom Izraela bilo legitimizovano post factum. Podrška Netanijahua nije donela Donaldu Trampu pobedu na predsedničkim izborima, ali je Trampova ofanziva među islamskim svetom da se Jerusalim prizna prestonicom i da se poboljšaju odnosi sa Izraelom donela pobedu Netanijahuu. Nova kriza u Jerusalimu je samo jedan u nizu oprobanih metoda nacional-populiste Netanijahua da osigura sebi većinu u parlamentu Izraela.
Šta će u tome svemu Srbija?
Građane Srbije ne zanima previše strategija večnog opstanka na vlasti u Izraelu Benjamina Netanijahua, oni se prevashodno pitaju, a šta će u tome svemu Srbija? Po međunarodnom pravu i u skladu sa sistemom međunarodnih odnosa na koje se država Srbija poziva pri odbrani svog suvereniteta na Kosovu i Metohiju, a koje uporno gaze Sjedinjene Američke Države, postoje i Izrael i Palestina, kao dve priznate države. Srbija nije ni politički, ni ekonomski, ni istorijski, ni etnički, ni religiozno, ni kulturno-civilizacijski umešana u izraelsko-palestinski konflikt.
Pa ipak, Aleksandar Vučić je računajući na podršku Trampa posle američkih izbora, pristao da Srbija bude uvučena u ovaj sukob koji se nje ne tiče, pristao je da potpiše sporazum koji je dozvolio Izraelu da prizna nezavisnost Kosova*, kao što i sam izraelski ambasador objašnjava, a obavezao se da će i Srbija prebaciti svoju ambasadu u Jerusalim, što je protivno međunarodnom pravu, oličenom u rezolucijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, istovetnim po važenju kao i rezolucija SB UN 1244 na koju se poziva naša država.
Ovo je jako nezgodna tema za vlasti u Beogradu, jer se radi o jednom potpunom spoljnopolitičkom promašaju, koji je kao direktnu posledicu imao priznanje nezavisnosti Kosova* sa strane Izraela. Bila je neminovna i gnevna reakcija srpskih vlasti zbog izjave izraelskog ambasadora koji je u jako neprijatan kontekst stavio Vašingtonski sporazum i njegovog potpisnika Aleksandra Vučića. Ministar spoljnih poslova Srbije, Nikola Selaković, nije, međutim, opovrgao izjavu ambasadora, već je izvrnuo njegove reči, kao da je ovaj rekao da je Srbija Vašingtonskim sporazumom priznala nezavisnost Kosova*.
Ambasador Izraela u Beogradu je sigurno u tom trenutku odahnuo i mogao je čista srca da izjavi: „Upitan sam o sporazumu s Kosovom rekao sam da su potpisani ugovori u Vašingtonu odvojeno između Srbije i SAD, kao i između Kosova i SAD. Nikad nisam rekao, niti verujem, niti imam razloga da kažem da je Srbija potpisala nešto sa Kosovom“. Ambasador je jasno prethodno izjavio, ne da je Srbija priznala Kosovo, već da je Vašingtonskim sporazumom dala zeleno svetlo Izraelu da prizna Kosovo. U suštinskom smislu ove dve izjave mogu voditi ka istom cilju – ako je Srbija dala dozvolu Izraelu da prizna Kosovo, onda je prekršila svoju politiku borbe protiv priznavanja Kosova* širom sveta, što znači da se zapravo slaže sa nezavisnošću Kosova. Ipak, u praktičnom smislu, Vučić je učestvujući u Vašingtonskim pregovorima o statusu Kosova, dozvolio Izraelu da prizna Kosovo* i na tome je bio kraj.
Šta je bio Vučićev cilj?
Možemo spekulisati o tome koji je bio cilj Aleksandra Vučića da tako nešto, što je očito protiv državnih interesa, uradi. Da li je potpisao Vašingtonski sporazum samo da bi dobio podršku Trampa da nastavi da upravlja Srbijom? Ako je tako, onda bi trebalo da sada tu podršku izgubi, a Sjedinjene Američke Države nisu povukle podršku predsedniku Srbije. Verovatnije je da je Vučić očekivao da će Tramp u svom drugom mandatu ipak uspeti da ponudi neku podelu teritorija, iz koje će Vučić moći da izađe kao oslobodilac severa Kosova, pošto smo jug ionako, tobože, zauvek izgubili. Da je došlo do ovog razvoja događaja priznanje nezavisnosti Kosova* u zamenu za četiri opštine severno od Ibra bilo bi prikazano kao rusko oslobođenje Krima.
Na sreću, ne samo građana Srbije koji bezbrižno sede u Beogradu, već i građana Srbije iz enklava južno od Ibra, ovo se nije dogodilo i Tramp je izgubio izbore. Zajedno sa njegovim porazom, otplovile su i Vučićeve nade da će za priznanje Kosova* moći da dobije neku kompenzaciju koju bi mogao da podmetne građanima Srbije kao pobedu. Proces je vraćen na staro – stolica Kosovu* u Ujedinjenim nacijama, a Srbiji ništa. To je jedini ishod Briselskih pregovora, a za srpskog političara koji stavi potpis ispod takvog rešenja politička smrtna presuda. Taj će biti univerzalno omražen u srpskom narodu, pa makar poživeo još sto godina, kao Gorbačov u Rusiji.
Građani Srbije imaju zahvaliti ambasadoru Izraela na tome što je razrušio marketinšku strategiju Aleksandra Vučića po kojoj se Kosmet brani u Podgorici i vratio temu tamo gde joj je i mesto – u prestonicu Republike Srbije, Beograd. Pripadnici srpskog naroda, ma gde živeli, mogu biti zabrinuti za sudbinu Kosmeta, našeg naroda i naših svetinja, ali tu figurira kondicionalni oblik „mogu“. Vlasti Republike Srbije ne da mogu, već moraju voditi borbu za suverenitet svoje države i od nje nemaju pravo odustati.
Kosovo i Metohija su duhovni centar celog pravoslavnog srpskog naroda, ali su teritorija isključivo Republike Srbije, ne ni Crne Gore, a ni Republike Srpske. Stoga je Vučićev Vašingtonski sporazum usled koga je Izrael priznao nezavisnost Kosova* mnogo važniji događaj od glupih, može se slobodno tako reći, čestitaka prištinskim funkcionerima koje stižu iz zvanične Podgorice.
Serbian