O krizi 25. godine i odnosu religije i psihologije – Intervju sa Natalijom daje važne odgovore

Natalija Bošković (28), rodom iz Crvenke, osnovne studije Psihologije završila je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a na istom i master studije 2020. godine.

Tokom studija je često volontirala kako u kliničkim savetovalištima, tako i u marketingu, a sebe smatra kliničarem u duši, iako joj odgovara i idustrijsko–organizacijski vid rada. Pored volontiranja, radila je i u Domu zdravlja u Kuli kao psiholog na zameni, gde je zadovoljna svojim iskustvom odlučila kojim putem želi da ide dalje.

Odlučivši da otvori privatno savetovalište, nakon što su joj se ljudi javljali posle njenog rada u Domu zdravlja, prvo je pronašla prostor u kome bi mogla da radi, a zatim i pokrenula sopstvenu Fejsbuk i Instagram stranicu Psiholog Natalija Bošković. Na tim stranicama ona iznosi svoje misli, gledanja na svet kroz iskustva, kako pozitivna, tako i negativna, sve u terapeutske svrhe, a i kao vid oglašavanja.

Natalija je jedan od primera mladih koji su uspeli da nađu zaposlenje ne samo u oblasti za koju su se školovali, već koju i vole, a ljudi joj se sve više javljaju preko njenih stranica.

Koje je tvoje zvanje, da to razjasnimo na početku? Šta tačno radiš?


Svakoj osobi koja mi se javi naglasim da pružam usluge psihološkog savetovanja, dakle nisam psihoterapeut bilo kog pravca, jer još nisam specijalizirala. Integrišem različite pristupe o kojima sam učila i ovo što radim nije psihoterapija, već psihološko savetovanje.

Da li radiš sa svim starosnim grupama i ko ti se najčešće javlja?


Ne radim sa decom, mada neki roditelji dolaze zbog problema sa njima, sve se zapravo vrti oko roditelja. Javljaju mi se ljudi od dvadesetak do pedesetak godina, a među njima su pretežno žene, a to je čini mi se slučaj i kod mojih kolega.

Kako sredina u kojoj si gleda na tvoju profesiju? Da li se poimanje psihologa promenilo u narodu?


Svakakvih komentara ima, ali bih naglasila da sam veoma zadovoljna time što primećujem da se situacija menja. Sigurna sam da starije kolege bolje zapažaju tu razliku, a ono što ja vidim jeste da su ljudi u manjoj sredini, bar oko mene, otvoreniji, da nemaju zadršku.

S druge strane, oni koji su uzdržaniji, pa smognu snage, muke ih nateraju da mi se ipak jave, već nakon prvog susreta se otvaraju, stiču poverenje. Radim privatno, dakle ljudi mi se javljaju jer traže pomoć od mene i to žele, dok u državnim institucijama već moraju da se jave nekome ko im je dodeljen, nametnut.

Da li ti se javljaju klijenti koje je situacija sa pandemijom podstakla na to?


Očekivala sam da će ovo biti izuzetan okidač za sve i svašta. Znala sam da će ljudi imati puno toga pod tepihom, ali se ispostavilo da pandemija čak nije bila ni okidač. Zaista ne znam kakva je situacija, kod kolega, možda je uzorak kod mene premali, ali su se uglavnom ljudi meni javljali sa potpuno drugačijom tematikom kao da pandemija ne postoji, a to su najčešće porodične, ljubavne problematike. Naravno, sve to može biti pritisnuto trenutnom situacijom, ali kao glavni uzrok ne.

Kako se omladina nosi sa svim tim?


Pa to je vrlo osetljiva tema i izuzetno je individualno kako se ko snašao. Nekome je to zaista ostavilo zatvorske posledice. Nekome ko je ekstrovertan i ko je okrenut ka ljudima ovo je sigurno teško palo, naročito ako nema neku porodičnu atmosferu u kojoj je zadovoljan. Samim tim situacija mu samo približi te neke stvari kojima nije zadovoljan. Takva osoba oseća mnogo više nego neka introvertna osoba koja je ušuškana u svojoj toploj bazi gde joj je sve dobro.

Toliko je individualno da se može ići redom od osobe do osobe i ispitivati kako se ko snašao. Neko je u čitavoj ovoj situaciji našao novi posao, upoznao novu osobu, a nekome se sve to raspalo, na primer. Čini mi se da smo potpuno nesvesni šta je nama oduzeto, a postaćemo svesni tek kada se iz ovoga izađe.

Da li iz toga proizilazi ili je već nastala neka vrsta krize među mladima?


Pored poznate krize srednjih godina (40-60) postoji i mini-kriza srednjih godina (quarter life crisis) koja se dešava mnogo ranije. Čini mi se da je sve nas to sada zadesilo. Dakle kriza od 25. godine. A to je, po mom mišljenju, mnogo teža raskrnica nego ona u srednjim godinama, jer, ovo je raskrsnica kada nemamo ništa. Na primer nemam partnera, nemam posao, nemam mnoge stvari rešene i moram da odlučim kojim ću putem krenuti. Ako na toj raskrsnici dobre odluke donesem, najverovatnije krizu srednjih godina neću ni osetiti.

Mislim da smo tu mini-krizu nepravedno zanemarili i da se u njoj nalazimo. Ta kriza mladih nakon završetka studija je jaka. Kada se vrate kućama, od kojih se mali broj odmah zaposli, mali broj dolazi iz elitnih porodica, snalaženje, borba, sve to može proizvesti zaista ozbiljne lomove u glavi, a malo se o tome priča. Ako uspemo sve te probleme da prevaziđemo, srednje godine će nam biti mnogo lepše.

To je moja teorija koju sam iznela u master radu ,,Relacije rezilijentnosti, životnih događaja i blagostanja u srednjim godinama“. Iako je nepravedno zapostavljena, smatram da je ta mini-kriza dosta ozbiljnija. Ona se provlači kroz neke simptome depresije, anksioznosti, a to je zapravo kriza. To je vapaj neke osobe da poraste, da se razvije. Poenta krize je da izađemo jači iz nje.

Da bi bili jači kakve ličnosti bi trebalo da budemo? Šta čini ličnost?


To je kompleksno pitanje. Moramo imati smisao. Moramo imati jasnu viziju. Karakter. Ne smemo odustajati. Prosto, treba da imamo kristalno jasnu sliku sebe i ljudi oko nas. Ta slika najčešće nije bajna, ali ako je nama jasna i čista, onda ćemo mi moći da vidimo šta tu valja, a šta ne. Ako gledamo poluotvorenim očima onda nije dobro. Tada lutamo i koji god put da izaberemo neće biti dobar.

Zašto su po tvom mišljenju medicina, psihologija i religija idealan spoj?


Smatram da je to spoj tri oblasti koje ne bi trebalo da budu odvojene. Čini mi se da ponekad, psihologija i medicina okreću leđa jedna drugoj, zbog čega mi je žao. Nisam protiv farmako-terapije, ali jesam protiv zloupotrebe, prosto za neko racionalno korišćenje. A religija tu spada jer sam i ja neko ko u svoj profesionalni pristup poslu pristupa i na duhovni način. Smatram da je religija nešto što čoveku može puno da pomogne.

Spoj te tri stvari bi trebalo da bude osnova nauke. Ne da nauka bude odvojena i od religije i od drugih stvari… Na primer rad duhovnika i psihologa se ne kosi, već je samo različita strana iste medalje. Nikako ne smatram da su to opoziti. A koliko je različitih ljudi, toliko je i različitih strana.

Kako iz ugla profesije gledaš na medijsku scenu? Koliko ona utiče na mlade?


Ovim putem bih poručila svim mladim osobama da se upute samo na sebe, da budu poput vrednih mrava koji rade i porede se samo sa sobom verujući u uspeh.

Da se ne porede ni sa kim i da se ne osvrću uopšte na našu medijsku scenu. Budu li se osvrtali, samo će nazadovati.

A šta poručuješ nama koji radimo u medijima?


Budite vredni i budite objektivni, makar i komete padale!

Za usluge savetovanja Nataliju Bošković možete kontaktirati preko njene Fejsbuk stranice Psiholog Natalija Bošković ili Instagram stranice @psiholognnadali.

U tekstu koji ćemo uskoro objaviti možete pročitati razgovor Natalije i mene o nekim problemima sa kojima se svi susrećemo, ali i o psihološkim crtama ličnosti u našoj kinematografiji.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian