Natalija Bošković (28), psiholog rodom iz Crvenke, osnovne studije Psihologije završila je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a na istom i master studije 2020. godine.
Odlučivši da otvori privatno savetovalište, nakon što su joj se ljudi javljali posle njenog rada u Domu zdravlja, prvo je pronašla prostor u kome bi mogla da radi, a zatim i pokrenula sopstvenu Fejsbuk i Instagram stranicu Psiholog Natalija Bošković. Na tim stranicama ona iznosi svoje misli, gledanja na svet kroz iskustva, kako pozitivna, tako i negativna, sve u terapeutske svrhe, a i kao vid oglašavanja.
Natalija je jedan od primera mladih koji su uspeli da nađu zaposlenje ne samo u oblasti za koju su se školovali, već koju i vole, a ljudi joj se sve više javljaju preko njenih stranica.
Ovaj tekst je nastavak razgovora sa Natalijom o važnim temama, a prvi deo razgovora pročitajte ovde.
Kažeš da „nema žrtava samo dobrovoljaca.“ Šta misliš pod time?
Može se dogoditi da sve što činiš za nekoga jednostavno nije „dovoljno“ i taj neko bude nezadovoljan, ne poštuje to, ti se onda osećaš loše, uznemiren si i to traje, a ti zapravo nisi nikakva žrtva – ti si na to pristao. Samo se radi o tome da nemaš snage da presečeš i kažeš NE!
„Svaka teškoća je poklon – uvek.“ To znači da svako nosi svoj krst, zar ne?
Jeste i vezano je za nadgradnju karaktera. Teškoća, na primeru pogrešne osobe u tvom životu je poklon. Nismo svesni koliko bismo trebali da zahvaljujemo tim pogrešnim osobama svako jutro upravo zbog te karakterne nadgradnje, koja se ne bi dogodila da njih nije bilo. „Poklon“ u smislu da postaneš bolji, jači.
„Radujte se kada vam je učinjena nepravda.“ I ovde vidim neki hrišćanski motiv, okretanje drugog obraza, tako?
Tako je. Kada god smo oštećeni bez pokrića, uvek posle toga sledi nagrada iz nekog drugog pravca. To je moje iskustvo… i da, hrišćanski pristup.
Da li si ikada bila u situaciji da ti neko kaže da misli da ga analiziraš, jer si psiholog, pa je uzdržan/a u tvom prisustvu, više pazi na govor tela, kako govori?
Dešavalo mi se i ne mogu da kažem da mi smeta ili da mi je neprijatno, jer zaista to ne radim. Pomislim da je možda toj osobi nelagodno jer ona misli da analiziram sve redom, ali kada god mi neko to kaže, okrenem na šalu pa kažem da ne brine i da ne radim to džabe, pa se nasmejemo i prođe neopaženo.
Nikada, baš se ne setiš nečega iz gradiva, neke teorije, nešto što dobro poznaješ, a primetila si kod nekoga u tvojoj blizini?
Naravno, ako sedim negde gde je opuštena atmosfera, ako sam u društvu, neću to raditi jer mi je prijatno. Ako je na primer negde neka napeta atmosfera ili specifična situacija u nekom društvu, ili neki problem, onda ću analizirati koja je čija pozicija, to da. Nikada to neću zloupotrebiti i nekome trljati nos svojim analizama, to ne. To je nešto rezervisano za psihologa u meni koji je deo mog karaktera, i koji ostaje deo samo mog sveta.
Napisala si da „žene veruju u laži koje čuju, a muškarci u laži koje vide.“ Može li se generalizovati?
Negde sam čula za tu frazu i mnogo mi se dopala pa sam je zbog toga stavila na svoju stranicu. Želela sam da istaknem da su žene više auditivne, da su više orijentisane ka slušanju. „Više su u svom uhu nego u oku.“ Dok muškarci mnogo više gledaju u ono šta im se servira. Naravno da ne treba generalizovati (ni slučajno!) ali to je više bio uopšteni prikaz onoga što možemo uočiti u društvu.
Nekad je važno imati snagu i ispasti loš. Šta misliš pod tim?
Postoje relacije koje su nam važne, u kojima volimo i u kojima nas vole ali nas i izuzetno crpe jer na vreme nismo umeli da postavimo granice (iz nekih razloga).
U očima drugog najčešće ispadamo loši dok postavljamo granicu. Mislim da je važno da imamo dovoljno snage (emocionalne) da jasno vidimo sebe i ljude oko sebe pa kakva god ta slika bila. Većina ljudi koji potraže psihološku pomoć imaju problem sa postavljanjem granica.
Zašto nam pogrešni ljudi ostaju u životu?
Zato što se plašimo samoće. Toliko se često javljaju osobe „same“ i nezadovoljne u svojim vezama i brakovima u kojima uporno ostaju samo zbog straha od samoće. Takve osobe najčešće nisu ni svesne da su same mnogo jače nego u takvim odnosima. To je, po meni, ništa više nego strah od samoće.
Možeš da vidiš sve ali budi dovoljno hrabar da otvoriš oči.
U redu, pogledamo, ne svidi nam se – šta radimo?
Pomeri se, nisi drvo. Znači, ne sviđa ti se, menjaj kurs. Zato je važno da budeš hrabar, da bi mogao da menjaš kurs. Život je kad smeš, gde god. Hoćeš iz palate u kolibu, e to je prava sloboda! Ali to treba osvestiti, treba prodisati!
Upravo se hrabrost kao motiv najviše provlači po tvojim objavama. Zašto?
To si lepo prepoznao, hvala ti. Pretpostavljam da je to nešto što ja izuzetno cenim kod sebe. Smatram da je hrabrost osobina koja ti daje krila i da je ta osobina apsolutno dovoljna. Ne znaš šta život nosi. Ako si hrabar, tebi je to dovoljno. Ti si rezilijentan, jak, sve ćeš da izguraš i umećeš da se suočiš sa bolom.
U jednom ranijem tekstu sam pisao o ostrašćenosti po pitanju serije Porodica. Kako ti gledaš na takve reakcije s obzirom da ti se svidela serija
Čini mi se, kao jednom psihologu, da su seriju „Porodica“ ljudi dosta ostrašćeno prihvatili što je naravno i za razumeti obzirom da je većina nas i živela u tom periodu inflacija i sankcija kada nam je sve bilo ukinuto. Često emocije znaju da nam zamagle oči kada je u pitanju objektivno sagledavanje, pa je to ono što sam primetila kod publike u slučaju ovog projekta. Sve to, dodatno, po mom mišljenju, može da umanji umetničku notu koja bi trebala da predstavlja srž a ne političko polemisanje. Kvalitet cele serije se meni jako dopao! Baš sam uživala gledajući. Smatram da je kult porodice Milošević jasno i dobro prikazan a mi možemo samo nagađati da li su se tako čvrsto držali i pre cele ove krizne situacije. U ovoj stresnoj situaciji vidimo samo pojačani prikaz njihove porodice. Primetna je preterana vezanost muža za ženu odnosno upravljačke sposobnosti Mirjane Marković Slobodanom Miloševićem (kroz smeh).
Verujem da je serija objektivna. Takođe, kao stub izdvojio se upravo Sloba koji je ujedno i najugroženiji ali ipak onaj koji je zadržao status najstabilnijeg.
Da li ima kompleksnih ličnosti u našoj kinematografiji i ako ih ima ko je ostavio najjači utisak na tebe?
Hm, pa definitivno lik Šćepana Šćekića (kroz smeh)! To je figura za analizu. To je takav prototip crnogorskog mentaliteta. Oni su celu Crnu Goru stavili u jednog čoveka, to je za nagradu. Možda je to do mog afiniteta, ne znam, ali ja se svaki put oduševim istim scenama bez obzira na uporno repriziranje.
Isto tako, na primeru Ilije Čvorovića imamo neverovatan prikaz jedne traume. Socijalno-ekonomski status pojačava sve faktore za stvaranje mentalnih poremećaja – neuroze, kompleksi. Njegov status je ništavan i čime da se bavi nego drugim ljudima.
To se može odnositi i na gledaoce rijaliti programa?
Tačno. Zašto postoji publika takvih formata? Da imaju bolji status, da rade u boljim firmama, oni ne bi imali vremena za to. Možda bi gledali vesti uveče (ako i to) i to je to. Žalosno je da u 4 ujutru uključe TV, i to prate.
I da napravimo pun krug sa svim motivima o kojima smo pričali – gde danas pronalaziš viteštvo?
Pa ovo je tako teško pitanje. Kad god bih videla viteštvo na delu zanemela bih. Mislim da nema žene koju bi to ostavilo ravnodušnom. Neka prođe 300 vekova, viteštvo neće izaći iz mode. Ono što predstavlja problem jesu modifikacije viteštva i one mogu biti kancerogene, grozne i da postanu nešto drugo, sušta suprotnost.
Viteštvo, u svojoj suštini, je retko. Ono, samo po sebi, ne mora uopšte biti pripisano muškarcu, već i ženi. Ta hrabrost, koja se često provlači kroz moj profil kao motiv, je upravo to viteštvo. I to je apsolutno nevezano za pol. Možemo biti vitezovi sami sebi, a ne da tražimo viteza u drugom. Traži viteza u sebi, budi sebi vitez.
Serbian