Crna Gora je jedina država u Evropi, a verovatno i na svetu, koja faktički slavi dva dana državnosti – jedan 21. maja kada je 2006. godine održan referendum o budućnosti konfederacije Srbije i Crne Gore, a drugi 13. jula na dan kada je Crna Gora formalno priznata kao nezavisna država od strane velikih sila na Berlinskom kongresu 1878. godine, ali i dan narodnog ustanka protiv italijanskog okupatora 1941. godine. Činjenica da se praznik 21. maja formalno naziva Dan nezavisnosti, a 13. jul Dan državnosti, ne menja suštinu da su oba praznika posvećena jednom te istom istorijsko-političkom fenomenu – državotvornosti Crne Gore.
Dan državnosti 13. jula predstavlja idealan presek istorijske i savremene državnosti Crne Gore, on predstavlja kontinuitet crnogorske države u različitim političkim sistemima. Samim tim, 13. jul je prihvatljiv datum za većinu građana Crne Gore koji se ponose svojom državnošću, a slavljen je i za vreme druge Jugoslavije, što ga već čini prepoznatljivim i tradicionalnim praznikom. Dan nezavisnosti 21. maja je, međutim, konstrukt režima Mila Đukanovića namenjen tome da on kao politička figura bude prepoznat kao otac crnogorske nacije i državnosti. Čak i kada bismo ostavili po strani sve neregulanosti referenduma 2006. godine, kada bismo zaboravili da Crnogorci iz Srbije nisu mogli da se izjasne o budućnosti Crne Gore, ali zato Bošnjaci i Albanci iz Austrije, Nemačke i Luksemburga jesu, to ne bi promenilo činjenicu da je Crna Gora istupila iz zajedničke države vrlo tesnom većinom.
Crna Gora: Kome treba stalna referendumska atmosfera?
Samo onaj politički činilac koji želi zlo svojoj državi bi konstantno oživljavao referendumsku atmosferu lažnim praznikom Dana nezavisnosti, kojim se otuđuje polovina građana Crne Gore. To i jeste bila suština političke strategije Mila Đukanovića još mnogo pre ovih 15 godina posle referenduma – proglašavanje gotovo polovine crnogorskog društva izdajnicima, neprestano podizanje uzbune da je nezavisnost Crne Gore pod opasnošću, sve to isključivo radi očuvanja lične vlasti. Na taj način većina građana Crne Gore počelo je da poistoveđuje crnogorsku državu sa Milom Đukanovićem. Ovo apsurdno i nedemokratsko stanje izrodilo je dva pravca mišljenja – jedno, po kome Đukanović mora večno ostati na vlasti inače Crna Gora nestaje i drugo, po kome je Crna Gora a priori neprijateljska okupaciona tvorevina.
Režim Mila Đukanovića proživljava svoje poslednje dane, a obema grupama je teško da se priviknu na novu realnost. Prvi šiju ogromne zastave od 5 hiljada kvadratnih metara, pa ih tragikomično cepaju, kao akt protesta protiv poraza Mila Đukanovića, jer smatraju da promena vlasti sama po sebi ukida Crnu Goru. Otuda nerazumljivi izrazi agresije, koji se prikriva patriotizmom. Inače, patriote poštuju svoje državne organe i demokratski politički proces, pa bi pozdravili smenu režima u Crnoj Gori. Oni koji su prihvatili narativ da je Milo Đukanović otac Crne Gore danas ne mogu da se pomire sa činjenicom da Milo Đukanović nije Crna Gora i da on nikada suštinski nije mogao da svede Crnu Goru na sebe samog.
Drugi deo društva je bio progonjen od 2006. godine. Za njih su svi državni simboli Crne Gore stoga neprijateljski i tuđi. Oni veruju da je Crna Gora suštinski stvorena da bi ih proganjala i asimilovala, nasilno izmenila njihov nacionalni identitet. NJima je razumljivo teško da izađu iz večne defanzive, da poveruju da Crna Gora može biti i njihova država, da je problem bio u represivno-mafijaškom režimu Mila Đukanovića, a ne u Crnoj Gori kao takvoj. Na njima je odgovornost da prihvate da su oni sada postali deo vlasti i da se kao vlast i ponašaju. Ne može se biti opozicija i neprijatelj samome sebi. Crna Gora može biti otadžbina i jednoj i drugoj grupi, ako prvi shvate da demokratija ne znači tiraniju prolazne većine, a drugi da je država onakva kakvom je oni sami čine i da nedemokratska Crna Gora iz 2006. godine nije jedina moguća verzija Crne Gore.
Kako bi do ove tranzicije svesti došlo, prvo, naravno, treba na izborima smeniti sa vlasti režim Mila Đukanovića u potpunosti. Nakon toga treba preduzeti čitavu plejadu poteza koji vraćaju Crnu Goru njenim građanima, njenom društvu. Među prvim takvim potezima treba ukinuti Dan nezavisnosti koji neprestano stavlja na dnevni red pitanje o samom postojanju Crne Gore, što nije pitanje o kome se može raspravljati u datom trenutku, što zbog spoljnih faktora, što zbog nepostojanja stabilne većine unutar same Crne Gore da se takvo pitanje uopšte i pokreće. Kao temelj istorijske Crne Gore i njene državnosti sasvim je dovoljan 13. jul kao glavni praznik, jer, na kraju krajeva, Crna Gora se nije ratom otcepila od Srbije, već je kao ravnopravan subjekt konfederacije istupila iz nje. Shodno tome nema razloga da se nezavisnost potencira nad državnošću.
Naslovna foto: Vijesti/Savo Prelević
Serbian