Decenijama unazad se, s jedne strane, pomeraju granice dozvoljenog i prihvatljivog, dok se, s druge strane, granice, do tada dozvoljenog i prihvatljivog, sužavaju. U tom kontekstu možemo govoriti o javnoj diplomatiji kao sredstvu meke moći, tj. indirektnoj demokratiji.
Reč je o (zlo)upotrebi sredstava informisanja, civilnog društva, nezavisnih intelektualaca, publicista, NVO i sl. u cilju promene stavova građana, postepeno pomerajući granicu prihvatljivog… Nažalost, to je najčešće praćeno nipodaštavanjem već postojećeg i ukorenjenog. Navešću osnovne zadatke javne diplomatije u kontekstu meke moći kako bi slika o prošlim, sadašnjim i budućim procesima bila jasnija.
Osnovni zadaci javne diplomatije u kontekstu meke moći
Naime, osnovni zadaci su: promena vrednosne orijentacije građana, civilizacijska konverzija, izmena geopolitičkog identiteta, osporavanje religijske i konfesionalne pripadnosti, antinacionalna propaganda, popularisanje strane kulture, promocija autošovinizma, razaranje porodičnih vrednosti, obesmišljavanje patriotizma, veličanje nastranosti kroz legalizaciju svakovrsne patologije, urušavanje nacionalnih institucija i tradicionalne kulture, demontaža države i mnoge druge sistemske aktivnosti kako bi se izvršilo prekodiranje bazičnih vrednosti i pogleda na svet građana jedne zemlje (videti više: „Savremeni međunarodni odnosi i Geopolitika“).
Recimo, patriotizam se ciljano vezuje za nacionalizam, što u toj novoj retorici automatski znači šovinizam-mržnja-rat. Nemojte misliti da slučajno mešaju navedene pojmove, jer su itekako svesni njihovog emotivnog i manipulativnog potencijala.
Zatim, sve internacionalno je bolje od domaćeg. Ukoliko se pojavite u diskoteci u majici na kojoj je zastava Srbije, verovatno će reći „prostak“ (da ne kažem šta bi zaista neko rekao), dok ukoliko dođete u majici na kojoj je zastava Amerike, pa još preko košulja raskopčana da se vidi zastava, bićete ultra fensi. Zašto je to tako? Jednostavno, lice meke moći je privlačenje. Čak i kad se mrzi Amerika voli se Koka Kola.
Nadalje, ukoliko navedem primere koji se tiču manjinskih i rodno osetljivih kategorija možda će se neko naći uvređenim, iako mnoge to nije vređalo do pre recimo 15 godina… Mnoge stvari su se promenile, a verujem da većina ljudi nije svesna tih promena.
Zakon o rodnoj ravnopravnosti: Neslobodna sloboda i neosetljiva osetljivost
Prema mom viđenju, trenutna „jezička osetljivost“ više liči na vređanje, nego na „ravnopravno“ obraćanje. Reč je o jednom ambijentu „slobodne neslobode“ gde se nameće i kažnjava nepoštovanje nametnutog. Kako smo došli u tu situaciju? Pogledajte prvi pasus i porazmislite o tome.
Kažu da su i druge stvari ranije bile neprihvatljive pa su nam postale prihvatljive. Meni je recimo neprihvatljivo to što su postojali robovi u Antičkoj Grčkoj. Osim toga, neprihvatljiva mi je činjenica da žene nisu imale politička prava pre recimo 150 godina, iako su razvijene zapadne zemlje slavile demokratiju. To je recimo odgovor ako pobegnemo od suštine aktuelne teme.
Ne bih rekao da su sve promene u društvu nužno i napredak. Trenutne promene su protiv svih jezičkih normi. Pre nego što su donete nisu konsultovana stručna tela i odbori, a da ne govorim o kažnjavanju za nepoštovanje nametnutog. Godinama unazad ustaljena jezička praksa je: novinar/novinarka, profesor/profesorka, direktor/direktorka i slično. Plodno tle za politizaciju i nametanje novih obrazaca predstavljaju manjinske i rodne kategorije i sa time se upravo suočavamo… Za ravnopravan tretman ženskog i muškog pola, uvek!
Serbian