„Među našim pesnicima i piscima nesrećne sudbine se ponekad čine kao sudbina koju nisu mogli da izbegnu i veoma su česte. Ipak, Vladislav Petković Dis – njegova sudbina nesrećna je i tužna dvostruko“ – kaže Gordana Lasković, autorka projekta Reči i Priče.
Vladislav Petković Dis rođen je 10. marta 1880. godine. Bio je neshvaćeni pesnik i boem. Iako su kritičari njegovog vremena smatrali da nema talenta, njegove pesme poput „Možda spava“, „Tamnica“, „Nirvana“, „Među svojima“ ubrajaju se u najlepša dela srpske poezije.
Kako je bez oca ostao rano, a odrastao uz dvanaestoro braće i sestara, od malih nogu bio je suočen sa siromaštvom. Kao nešto slabiji đak, maturu je dva puta pao, a zbog uskih grudi i kratkovidosti nije mogao da ide u vojsku.
Zbog toga postaje učitelj u selu Prliti kod Zaječara. Njegova boemska strana rodila se u noćnim veseljima sa seljacima. Dis je umeo celu svoju učiteljsku platu da potroši preko noći, te je naredni mesec preživljavao tako što su mu roditelji njegovih đaka obezbeđivali hranu.
Prvu pesmu „Na prozoru sveća gori“, napisao je tokom školovanja u Čačku, a ljubav prema poeziji godinama nije jenjavala. Nakon dve godine učiteljskog staža, daje otkaz i dolazi u Beograd, u želji da se istakne kao pesnik.
U međuvremenu upoznaje ljubav svog života, mladu Hristinu- Tinku. Sreo ju je na Kalemegdanu, te je očaran njome, saznao gde radi kako bi je stalno viđao.
„Nije mi se dopao, ali nisam mogla ni da pobegnem. Uđem kod drugarice, a kad izađem, on čeka preko puta kod „Čivutske kafane“. Iz kancelarije idem kući, a on se nađe ispred mene- sad vi presudite je li to sudbina ili nešto drugo?“, kasnije je prepričavala Tinka.
Njihovo venčanje bilo je spontano i neobično, svedočila je Tinka:
„Venčanje? Bilo je za anegdotu, mada se preteruje, naročito ono sa prstenom. Ja sam prsten bila zaboravila, a bez njega se nije moglo, pa je Disova sestra otrčala da ga donese. Doduše, kum je nudio alku od kišobrana, ali je pop objasnio da prstena mora biti…“
Radio je kao učitelj i carinski službenik. Kasnije, bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata, preživeo je povlačenje preko Albanije, odakle je prebačen na Krf, a zatim transportovan u Francusku gde piše svoju poslednju zbirku pesama Nedovršene pesme. Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presreće i potapa nemačka podmornica kod Krfa, 30. maja 1917. godine
VLADISLAV PETKOVIĆ DIS: PIJANSTVO
Ne marim da pijem, al sam pijan često.
U graji, bez druga, sam kraj pune čaše,
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadu i poroci zbraše.
Ne marim da pijem. Al kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoran, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pako
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: „Neće biti bolje,Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.“
I ja žalim sebe. Meni nije dano
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.
I želeći da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.
Izvor: Danas, Reči i Priče
Serbian