PISMO MINISTRU KULTURE I INFORMISANjA REPUBLIKE SRBIJE, GOSPOĐI MAJI GOJKOVIĆ
Poštovana gospođo Gojković,
Na najnovijem konkursu Ministarstva kulture Republike Srbije, za finansiranje i sufinansiranje projekata iz oblasti izdavačke delatnosti – kapitalna dela, od 16. 1. 2021. godine, br. 451–04–5/2021–03, odbijen je rukopis antologije ljubavnih ojkača „Noću diku ljubim u šljiviku“ čiji je priređivač Nenad Grujičić, a Večernje novosti izdavač-predlagač.
Komisiju Ministarstva kulture Srbije na pomenutom konkursu sačinjavali su: Selimir Radulović (predsednik), Enes Halilović i Milan Bjelogrlić. Obrazloženje kojim je rukopis odbijen predstavlja neubedljivu birokratsku frazu sa maskom velikog licemerja.
Večernje novosti su usvojile i, za izdavanje u popularnom tiražu, za narod, planirale ovo specijalno izdanje posvećeno nematerijalnom kulturnom nasleđu Srba Krajišnika, izbeglim i prognanim dušama sa Banije i Korduna, iz Like, Dalmatinske zagore i Bosanske krajine.
A odlukom Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe Republike Srbije od 18. juna 2012. godine OJKAČA je upisana u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, pod inventarnim brojem 25, kao „poetsko-muzički oblik Srba Dinaraca-Krajišnika u Srbiji“. Predlagači i nosioci ideje bili su Brankovo kolo i Zavičajno udruženje „Nikola Tesla“ iz Plandišta. Otuda ovo pismo sa memorandumom Brankovog kola.
Naime, upisom u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, Ministartvo kulture Republike Srbije zakonski se obavezuje da čuva i štiti, podržava i materijalno pomaže ojkaču na svojim konkursima, i u drugim prilikama. To je, dakle, zakonska obaveza države Srbije. Tu krupnu činjenicu komisija je morala uzeti u obzir.
Međutim, famozna komisija to nije učinila. Ona kaže u svom mini-obrazloženju „da u ovim budžetskim okvirima prednost treba dati delima koja su u većoj meri usklađena sa prioritetima konkursa“. A većeg stečenog prioriteta od upisa elementa u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije nema.
Poštovana gospođo Gojković, molim Vas da povodom ovog slučaja preispitate način rada pomenute komisije i njenoga predsednika koji je odgovaran pred Vama i javnošću. Sticajem slučajnih okolnosti, on je odranije u potpunosti poznavao genezu, značaj i vrednost ojkače, počev od prvog izdanja moje knjige „Ojkača“ (1988). Rukopis „Noću diku ljubim u šljiviku“ se kompetentno i najdirektnije bavi fenomenom ojkače, kao vertikalnim stubom srpske krajiške baštine.
I, s obzirom da se Ministarstvo kulture zakonski odredilo prema Nacionalnom registru nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, molim Vas da nađete način da vanredno obezbedite sredstava za štampanje antologije „Noću diku ljubim u šljiviku“. Predlažući ministarstvu kulture ovaj rukopis za (su)finasiranje, Večernje novosti su tražile svega 300 000 dinara. Da je bila kompetentnija i časnija, ova komisija bi po nepisanom pravilu dodelila za ovaj rukopis 150 000 dinara. A šta je to za Ministarstvo, ništa, ali bi se u javnosti reklo – evo, Ministarstvo kulture Republike Srbije pomoglo je Krajišnike.
Inače, komisija je delila šakom i kapom – do milionskih iznosa, tamo nekima, za neke veoma čudovite knjige i projekte, a koje nisu od nacionalnog prioriteta. Neka, tako to ide, život je veliko magare, povuče svašta, pa naglo stane, ni makac. A, onda Jovo nanovo – ko je jamio taj je jamio.
Da je zlosrećna komisija dodelila Večernjim novostima tih 150–300 hiljada dinara za antologiju „Noću diku ljubim u šljiviku“, bilo bi to na radost milionskog srpskog krajiškog auditorijuma u Vojvodini, to jest u Srbiji, i šire – preko Drine i Save, dabome. Zato, gospođo Gojković, ispravite protivzakonitu odluku komisije Ministartva kulture Republike Srbije da odbije rukopis čija je krucijalna tema – ojkača –upisana u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije. Time ćete sačuvati Vaš ugled, pravnički pre svega, zatim celog Ministarstva i države Srbije pritom, ali sačuvati i obraz, i pred Bogom i pred narodom.
Ukazujem i na širu pojavu – da je ove godine na konkursima Ministarstva kulture Republike Srbije, za različite vidove negovanja i očuvanja tradicije iz oblasti nematerijalnog kulturnog nasleđa odbijeno nekoliko zahteva od životnog interesa za srpsku krajišku (izbegličku i prognaničku) kulturu.
Neko bi mogao pomisliti da ogromna srpska krajiška populacija u Vojvodini, Beogradu i delovima Srbije služi pre svega kao mitingaško meso za političke skupove na otvorenom prostoru, jednom godišnje povodom obeležavanja „Oluje“.
Na ovogodišnjem konkursu Ministartva kulture Republike Srbije, br. 401–01–146/2021–02, odbijen je, na primer, projekat „Krajiške igre, pjesme i običaji – Busije 2021“, predložila ga je Koordinacija udruženjâ izbjeglih, raseljenih i doseljnih u Republiku Srbiju. A u tim istim Busijama, pre nekoliko godina (2016), održana je 4. avgusta velika komemoracija žrtvama „Oluje“, to jest manifestacija pod nazivom Dan sjećanja na stradanje i progon Srba. Najviši predstavnici države i srpskog naroda obraćali su se nepreglednoj masi izgnanih Srba iz Hrvatske. Zar je moguće da u komisijama i samome Ministarstvu kulture danas nema ljudi koji pamte šta je sve tada obećano Srbima Krajišnicima u – Busijama?
Odbijen je na konkursu i projekat „Sakupljanje, arhiviranje i prezentacija muzičkog nasleđa Srba Krajišnika“, predložen od strane Udruženja Srba iz Hrvatske „Nikola Tesla“ u Kragujevcu. Bio sam svojevremeno gost tog udruženja u Kragujevcu i održao predavanje o istorijskoj i ontološkoj genezi ojkače. Tu živi velika enklava Srba prognanih iz Hrvatske u „Oluji“. U bliskoj budućnosti u Kragujevcu mogao bi da bude održan novi krajiški miting, evo prihvatam da govorim na temu nematerijalnog kulturnog nasleđa Srba Krajišnika.
Zatim, na konkursu Ministarstva kulture Republike Srbije odbijeno je finansiranje „Festivala banijske pjesme, igre i prela“, program ponudilo Zavičajno udruženje Banijaca, potomaka i prijatelja Banije. Svi ovi projekti koštaju neverovatno malo, zahtevi se kreću u iznosima oko par stotina hiljada dinara, i manje, nikad ne dobiju ni polovinu – za državu ni ispod nokta. A narod peva: „Oko kola stoje advokati/ ne daju mi pjesmu zapjevati.“
Država mora da održi reč koju upućuje srpskom krajiškom auditorijumu u našoj zemlji, da na konkretan način, pogotovo na polju kulture, podrži projekte koji su od vitalnog značaja za Srbe Krajišnike u Srbiji, za one grupe i zajednice koje na konkretan način neguju kulturnu baštinu pokazujući i čuvajući tako svoj identitet i kontinuitet. Pogotovo, ako je reč o zakonski uređenoj oblasti, o Nacionalnom registru nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije gde se, rekosmo, ojkača nalazi zvanično upisana.
Ovakvi zahtevi se ne odbijaju, za njih se u pozitivnom obrazloženju komisije po protokolu kaže: „Realizacija projekta neposredno doprinosi očuvanju i vidljivosti elementa upisanog u Nacioalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.“ A jedna ojkača iz vremena Petra Kočića veli: „Teško časti kad robuje vlasti,/ tuđoj vlasti u vrijeme propasti.“
Počevši od podaleke 1988. godine, dosad je izašlo šest izdanja moje knjige pod nazivom „Ojkača“, od kojih je najnovije (u izdanju RTS-a i Brankovog kola) sa naslovom „Pjevaj, ori, prozore otvori“. Ovde ne ubrajam brojne dokumentarno-umetničke radio i televizijske emisije na ovu temu kao trajne tragove u vremenu povodom srpske krajiške baštine. Dakle, ovo novo specijalno i kapitalno izdanje pod izdavačkim patronatom Večernjih novosti – „Noću diku ljubim u šljiviku“, bilo bi sedmo u nizu, i potpuno sveže na tematsko-motivskom planu.
Rukopis je urađen i pripremljen pre svega kao antologijski izbor ljubavnih ojkača – sa dve hiljade primera složenih azbučnim redom. Večernje novosti namerno nisu priložile moj književno-naučni predgovor od pedeset strana, već kratko uvodno slovo s obzirom da je knjiga planirana kao popularno, u većem tiražu izdanje. Sve je to „od zlata jabuka“, kako glasi naslov Popine knjige srpskog narodnog blaga.
Možda će ličiti na digresiju, ali važno je da kažem i sledeće – zbog bećarca u Vojvodini. Pre tri decenije, 1991. godine, na Smotri jugoslovenskog radija u Ohridu, emisija Radio Novog Sada „Od bećarca do ojkače“ (čiji sam bio autor scenarija) osvojila je prvo mesto. Evo jednog laloškog bećarca: „Oči moje – dva mala bećara,/ premamiše lolu do oltara.“
Da, bećarac i ojkača, sa književnog stanovišta, jesu ista tvorevina – rimovana deseteračka minijatura, ali sa muzičkog – panonska i dinarska pevanija, različite kao nebo i zemlja. Hrvatska je kao ratni plen otela i upisala na liste Uneska i ojkaču i bećarac kao svoje, kao deo duhovne kulturne baštine čovečanstva. A Srbija? Još nije stigla da upiše bećarac u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.
Iz svega predočenog – nije se smelo dogoditi da antologija srpskih krajiških ojkača „Noću diku ljubim u šljiviku“ bude lišena materijalne pomoći države Srbije. Nije teško naći sponzora za štampanje ovog rukopisa, sitne su to pare, ali Ministarstvu kulture Republike Srbije pripada da prigrli takav duhovni projekat koji u narodu i vremenu ostavlja dublji trag od mnogih materijalnih građevina i privremenih čuda.
Nenad Grujičić; Brankovo kolo
Serbian