Mnogi su već krenuli u dramatična zaklinjanja nikada nećemo priznati Kosovo, pritisnuti smo sa svih strana, došao je trenutak da svako pokaže ko je vera, a ko ne vera, i tome slično. Zaista, postoji nekoliko indikatora koji mogu upućivati na to da će predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću ove godine biti ispostavljen ultimatum o tzv. „međusobnom ili uzajamnom priznanju“ između Republike Srbije i Republike Kosova*.
Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić
Prvo, u javnost su plasirani raznorazni non-pejperi, gde je glavna tema izmena granica na Balkanu. Drugo, premijerka Srbije Ana Brnabić izjavila je na Delfi forumu u Grčkoj da je Prespanski sporazum između Grčke i Makedonije dobar primer za rešavanje problema između Srbije i Kosova. Treće, zapadni predstavnici Miroslav Lajčak i Metju Palmer spominjali su mogućnost postizanja dogovora već ove godine. Četvrto, patrijarh Porfirije je na sastanku sa Palmerom i Lajčakom izjavio da „kroz dijalog treba ići ka evropskom rešenju, koje je u duhu Evropske unije, gde granice omekšavaju i postaju manje važne“.
Istina je da se ovi indikatori mogu protumačiti kao da Srbiju očekuje poslednji čas. Non-pejperi mogu biti shvaćeni kao probni balon, kojim se meri spremnost građana Srbije da se odreknu dela svoje teritorije, Prespanski sporazum se u srpsko-kosovskom kontekstu može tumačiti kao međusobno priznanje Srbije i Kosova*, poruke zapadnih zvaničnika o mogućem dogovoru između Beograda i Prištine ove godine mogu biti shvaćene kao postizanje konačnog dogovora u okviru procesa Briselskih pregovora, dok izjava patrijarha može zvučati kao da relativizuje značaj teritorijalnog integriteta Srbije.
Najpre da definišemo pojam priznanja Kosova
Ne postoji nijedna velika sila, međunarodna ili nadnacionalna organizacija, tajni ili javni centar moći koji od Republike Srbije zahteva eksplicitno priznanje Republike Kosova. Od Srbije se od strane EU (koja zvanično ne priznaje Kosovo, ali čiji centar čine države koje ga priznaju, pa u skladu sa time trasiraju putanju pregovora) i SAD-a zahteva dopuštanje ulaska Kosova* u Ujedinjene nacije, putem čega ono postaje de jure međunarodno priznata država. Eksplicitno priznanje Kosova* od strane Srbije je nepotrebno i nepoželjno za Zapad, jer bi destabilizovalo Srbiju i dobar deo Balkana bez nužde. Direktno priznanje Kosova* uopšte nije u igri i može postati realnost tek posle toga kada Kosovo* postane de jure međunarodno priznata dražva.
Metju Palmer, koga je za američkog guvernera Zapadnog Balkana postavio Donald Tramp, sam je objasnio šta se od Srbije traži i očekuje u budućnosti: „SAD vide međusobno priznanje kao ishod koji konačno ostavlja ovu temu u prošlosti, i stavlja Srbiju i Kosovo u poziciju da krenu napred.“ Naravno, sintagma međusobno priznanje zvuči apsurdno, jer Republika Srbija je već međunarodno priznata nezavisna država, dok je Republika Kosovo* delimično priznata samoproglašena politička tvorevina, koja de fakto funkcioniše kao država sa ograničenim suverenitetom, jer je pod prismotrom Nemačke i Sjedinjenih Država.
Termin „međusobno priznanje“ se koristi zato što zvuči prihvatljivije, marketinški je uspešnije od termina „prihvatanje da Republika Kosovo* postane de jure suverena država, bez neposrednog priznanja od strane Republike Srbije“. Ne samo što je kraće, nego i deluje manje kao katalizator za proteste koji vode u destabilizaciju. U slučaju zaključivanja Vašingonskog sporazuma kada su se u prisustvu Aleksandra Vučića predstavnici SAD-a i Kosova* dogovorili da Izrael prizna nezavisnost Kosova*, korišćen je isti termin „međusobno priznanje“. Ova čarobna uzajamnost priznavnja u ranijem periodu je nazivana modelom „dve Nemačke“, ali je to zvučalo previše pokroviteljski za Nemačku, kao da ona uzima svu odgovornost na sebe. Pritom je imalo još manje smisla jer Srbi i Albanci nisu deo iste nacije, kao što su bili istočni i zapadni Nemci.
Da li će doći do okončanja Briselskog procesa?
Moj stav je da se ove godine neće doći do okončanja Briselskog pregovornog procesa, niti će doći do ulaska Kosova* u UN. Moj pogled na čitav proces je strukturalistički, što znači da se moraju ispuniti određeni zahtevi pre nego što može doći do okončanja pregovornog procesa. Glavni zahtev jeste kompenzacija za bilo kog političkog lidera u Srbiji kako bi on zauzvrat dopustio ulazak Kosova* u UN. Sekundarna hipoteza jeste da Vučićev režim ne može da spinuje ulazak Kosova* u UN kao svoju diplomatsku pobedu putem izmišljene kompenzacije, kao što je recimo formiranje Zajednice srpskih opština. Kompenzacija se, naravno, može shvatiti i striktno materijalno, da neki lider traži novac za priznanje, ali to onda znači i odricanje od vlasti u Srbiji i večno izgnanstvo u neke evropske nadnacionalne institucije. Da li vam deluje da bi jedan neuravnotežen čovek opijen moći, kao što je Aleksandar Vučić, bio spreman na jednu takvu racionalnu pogodbu? Mogućnost da zadovolji sve svoje psihičke i percipirane fizičke nedostatke putem vlasti, mnogo je potentnija od bilo koje materijalne nagrade.
Kompenzacija se može shvatiti i manje koruptivno, kao neki ustupak Srbiji, neki konkretan uspeh sa kojim se može izaći pred birače i pokazati im da je za njih korisno što će Kosovo* ući u UN, a da će njihova percipirana nacionalna čast ostati netaknuta jer Srbija neće direktno priznati Kosovo* (u datom trenutku). Postoje tri moguća vida ove kompenzacije: 1. teritorijalni, što je pokušavao da izgura Tramp, ali je bio blokiran od drugih međunarodnih činilaca; 2. evrointegracioni, Srbija postaje deo Evropske unije; 3. investiciono-finansijski, Srbija postaje poprište masivnog ulaganja inostranog kapitala. Iako istraživanja javnog mnjenja govore protiv teze da bi građani Srbije čak i u slučaju realne kompenzacije bili spremni da podrže ovakvo rešenje, moj je stav da bi bilo koju od ove tri kompenzacije bilo sasvim moguće marketinški spinovati kao veliku pobedu sadašnjeg režima. Dovoljan pokazatelj za to je Briselski sporazum, koji nikako nije naškodio rejtingu Aleksandra Vučića, štaviše, on je nakon toga dalje učvrstio svoju vlast.
Da li kompenzacija dolazi u obzir?
Glavno pitanje jeste da li postoje uslovi za ijedan vid kompenzacije u datom trenutku? Teritorijalna nadoknada ne dolazi u obzir, to je stopirano još za vreme Trampa, jer bi otvorilo Pandorinu kutiju teritorijalnih potraživanja na Balkanu, što bi dovelo do destabilizacije Balkana i povećanja ruskog i kineskog uticaja. Ako kompenzacija treba da predupredi potencijalnu destabilizaciju Srbije izazvanu dopuštanjem ulaska Kosova* u UN „na suvo“, onda koja je poenta u korišćenju takve vrste kompenzacije koja i sama generiše drugi vid destabilizacije? Evrointegraciona nadoknada je moguća, ali na duže staze. EU je u fazi previranja i transformacije, gde postoje veće šanse da će opstati, nego da će se dezintegrisati, ali nije u stanju da prima nove članice i narušava i tako neuravnoteženo stanje donošenja odluka na evropskom nivou. Investiciona kompenzacija zvuči najrealističnije, ali je teško poverovati da je ona moguća u okolnostima ekonomske krize izazvane merama protiv koronavirusne epidemije.
Pošto realne kompenzacije nisu moguće na kratki rok, onda nije moguć ni dogovor koji bi dozvolio stupanje Kosova* u UN. Kako onda rastumačiti četiri pokazatelja sa početka teksta? 1. Non-pejperi nisu probni balon za pripremanje građana Srbije za odricanje od Kosova i Metohije, već se koriste kao nagoveštaj za stvaranje Velike Srbije, što podiže Vučiću rejting; 2. Prespanski sporazum se može tumačiti samo kao spremnost za nastavak pregovora, koji su bili zamrznuti za vreme političke krize na Kosovu; 3. Palmer i Lajčak ne govore o postizanju konačnog dogovora, već jednog u nizu sporazuma kojim se Srbija odriče svojih funkcija na Kosovu (Na konstataciju beogradskog lista da Srbija ne priznaje Kosovo, Palmer kaže da to razume i da to nije nešto od čega se počinje. „Počinje se od identifikovanja ključnih tema kao što su nestale osobe, sloboda kretanja“, kaže Palmer.); 4. Patrijarh nije relativizovao granice Srbije, već je istakao činjenicu da procesi integracija imaju primat u XXI veku, što važi i za Prištinu, koliko i za Beograd.
Šireći paniku činimo uslugu režimu
Šireći paniku u ovom trenutku, pre nego što je zaključen još jedan u nizu provizorni međudogovor na putu „međusobnog priznanja“, jedino činimo uslugu aktuelnom režimu, koji će do kraja godine izaći sa jednim sporazumom, koji neće značiti „uzajamno priznanje“, koji će svakako biti negativan po Srbiju, jer je čitav Briselski proces pregovora isključivo negativan po našu stranu i tako je od početka koncipiran, ali čije će loše strane biti ublažene konstatacijom da barem nije priznato Kosovo*. Kako ne bismo upali u zamku dečaka koji je vikao vuk, da bi na koncu obesmislio realnu opanost koja mu je pretila, vreme je da krenemo da posmatramo stvari šire i racionalno.
Drugo, treba više poverenja imati u narod, koji ne naseda na Vučićev politički marketing iz sopstvene gluposti, već zbog nedostatka privlačne opozicione ponude i zato što po pitanju Kosmeta od početka drži crvenu liniju na priznanju Kosova, što podrazumeva i neprihvatanje ulaska Kosova u UN. Narod će umeti da kazni svaku krajnje pogrešnu odluku, otuda hipoteza da se narod ne može prevariti formiranjem ZSO u zamenu za ulazak Kosova* u UN. Razumljivo je da opozicija na mah kreće da viče „Vučić će priznati Kosovo*“, tako se zarađuju jeftini politički poeni u datom trenutku, treba kritikovati poteze režima suštinski i ne praviti ih gorim nego što jesu, pošto su već dovoljno loši.
Serbian