Autor: Aleksandar Čegar
Nekoliko godina unazad, gledaoci televizijskog programa u Srbiji imaju priliku da prisustvuju nesvakidašnjoj podeli koja je i dan-danas aktuelna. Nadmetanje između dva vodeća kablovska operatera (Telekom i SBB) za što veći broj korisnika traje već nekoliko godina i neuporedivo je zanimljivija od one utrke u kojoj opozicija ne uspeva da pređe ni cenzus ili pak ni ne želi da učestvuje u takmičenju. Ali, za razliku od uštogljenih političkih stranaka, kablovski operateri još uvek drže do sebe i svojih korisnika i ne moraju previše da se cimaju kao političari pred svaki izborni ciklus kako bi zadržali svoje glasače. Među kablovskim operaterima ipak vlada neki kontinuitet u odnosu na turbulentnu političku scenu.
Uslovno rečeno, posle pobedonosne digitalizacije i uklanjanja analogne tehnologije i fizičkih hvatača emitera u obliku antene, došlo je do ekspanzije kablovskih operatera koji su u ovom slučaju postali najveći pobednici neminovne digitalizacije, jer je nakon nje postalo nemoguće da prosečno srpsko domaćinstvo ne iskoristi njihove pružajuće usluge. Sada je, dakle, apsolutno svima omogućeno da na televizoru pogledaju šta god požele. Kanali su raspoređeni vrlo pažljivo i po nametnutim, ali primerenim standardima, gde se svaki gledalac može oprobavati u različitim televizijskim žanrovima. Naime, posle klasičnih kolažnih kanala sa nacionalnom pokrivenošću, gledaoci uveliko imaju izbor da se osvrnu i ka specijalizovanim kanalima, kao što su sportski, dokumentarni, filmski, muzički, zabavni ili regionalni kanali.
Međutim, otvorenost raznolikih platformi do kojih je mogućno doći putem uređaja koji mogu da se povežu sa internetom, televiziji i televizoru kao značajnim „civilizacijskim tekovinama“ počinju da mrse konce, ne samo što se kroz nove platforme ostvaruje dominacija novije tehnologije čija je dostupnost neuporedivo bolja, a protok informacija definitivno brži, već je nadasve mlađa publika pa i nešto starija, računajući i sredovečne potencijalne televizijske gledaoce, okrenutija i posvećenija internetu i njegovim blagodetima baš zbog sporosti i tromosti televizije koja u trećoj deceniji 21. veka, na njenu nesreću, ne nudi ama baš ništa.
Sve više ljudi ne gleda televiziju
Koliko puta ste se susreli sa ljudima koji zaista ne gledaju televiziju, niti televizor imaju u svojim domovima? Odgovoriću Vam. Sve češće i češće. Ali, nisu to oni ljudi koji su televiziju nekada gledali krišom, krajičkom oka, kada se emituje neka španska serija, rijaliti program ili poneki popularni muzički talent-šou, dok su uporedo govorili da to ništa ne valja i da je to sve „kič“ i „šund“ (mada, ima ih i sad), nego su to oni ljudi koji jednostavno ne pale svoje TV uređaje jer su odavno zaokupirani nekim svojim (a ne samo tuđim) problemima ili su to oni ljudi koji kao nekadašnji televizijski gledaoci postaju zamorni od svakolikog jednolikog sadržaja što je dovelo i do apsolutne nekreativnosti kod televizijskih vlasnika i urednika koji svoj sadržaj presvlače i šminkaju na sve moguće načine, ali u dubini duše (ako televizija može da ima dušu) taj sadržaj ne samo da je truo, već i nezanimljiv.
Na našem televizijskom (nacionalnom) nebu, postoji bez izuzetaka tri osnovna postulata prema kojim se na najjednostavniji, pa i najjeftiniji način može kreirati program. Jedan od jednostavnih recepata za visoku gledanost i dobru zaradu je svakako koncept rijaliti šoua, koji i pored svog beskrupuloznog formata, uspeva da zadrži određeni broj gledalaca. Mada je ovde reč o jednoj veoma zastareloj i prevaziđenoj vrsti televizijskog šoua ovakvim konceptom se oduševljavaju samo oni najuporniji gledaoci koji se još uvek saživljavaju sa učesnicima rijaliti programa. Drugi ingeniozni koncept, koji savršeno odgovara današnjim televizijskim uslovima pod uticajem aktuelne pandemije koronavirusa je prikazivanje što većeg broja serija. Čini mi se da je serijski program na srpskim televizijskim kanalima prethodnih godina postao izuzetno bogat, a naročito u prethodnoj 2020. godini kada su zbog nemogućnosti okupljanja filmski radnici “pronašli Ameriku” u svojoj delatnosti i opredelili se da svoja umetnička dela i umetničke glumačke bravure ispolje preko alternativnih kanala – televizijskih kanala. Doduše, istina je da je kvalitet pojedinih serija ravan kvalitetu rijaliti programa, ali se u njima iznosi nešto plemenitiji sadržaj. Jeste taj sadržaj pomalo praznoglav, bezličan i na koncu svega čak i nezanimljiv, ali ko nam je kriv kada smo se „bunili“ protiv silnih RTS-ovih repriza koje godinama bombarduju prezasićeno gledalište u osam uveče, zato sad i prisustvujemo neprikosnovenoj hiperpodukciji kriminalističko-detektivskih, posthumorističkih i melodramatičnih sapunica. Naravno, tu su i reprize, njih nisu uklonili.
Međutim, kanda se ne ulaže ni u večernji ni popodnevni program kao u onaj jutarnji, kada se u televizor apsolutno ne gleda, uglavnom se sluša tokom doručka i ispijanja kafe, ili kao background tokom izlistavanja društvenih mreža. Sada, kada bih krenuo nabrajati ko sve emituje jutarnji program u živom prenosu ne bi bilo smisla jer bih doslovce sve nabrojao, jedino, eto, mučeni RTS 2 što ne emituje jutarnji program gde još uvek, gle čuda, možete naći i crtaće i kulturno-umetnički program. Kada je reč o fenomenu jutarnjeg programa, to je koncept koji se, bar kod nas, manje-više ne menja. Opet, i takav program može da evoluira ukoliko se autori takvih emisija potrude i naprave od nekakve stroge informativno-dosadnjikave emisije vrhunsku zabavu za široke narodne mase. Takva vrsta programa koja osim informativno-dnevno-političkog ima i “zabavno-humoristički” karakter nije ništa drugo no sublimacija svih elemenata koji donose vrhunsku gledanost na najjeftiniji način, a to je red informative, red glumatanja, red rijaliti skandalizovanja itd.
Zato se sve televizije izgleda trude da što bolje i što brže informišu svoje gledaoce kako bi stekli tobože status objektivne i profesionalne kuće. Nagomilavanjem i razmnožavanjem informacija, kojima pokušavaju zagrejati sve hladnije srpske sobe i probuditi uspavani serbski živalj, ipak narodu daju samo kratkotrajno dejstvo uzbuđenja i zainteresovanosti koji posle prvog reklamnog bloka, jasno je, nestaju. Pabirčenjem dnevno-političkih tema, oni nastoje da približe svoj rad gledaocima iako ih u biti takve teme ne interesuju, a takve teme su prisutne na svim televizijama (osim na RTS 2, naravno), bile to one s nacionalnom frekvencijom ili one koje se emituju putem oba vodeća kablovska operatera. I to u doba kada sloboda medija faktički ne postoji, informativa, informativa i informativa, sve kako bi nam delovalo da su svi otvoreni prema objektivnom izveštavanju. I to više nije ono orvelijansko gde će svi da nas prate i da nas teraju da volimo Velikog brata, kao što sam rekao, vreme rijalitija je davno prošlo iako i dalje bitiše, već je prisutno drugo orvelijansko, nuđenje informacija o rezultatima koje nismo postigli, a umesto panoa preko kojeg su vladajuće svinje u Životinjskoj farmi obaveštavale ostale životinje-podanike, u modernom svetu postoje mediji da nam zdravorazumski odrede sudbinu u određenom danu.
Otkud sad Euronews u Srbiji?
I otkud sad Euronews u srbijanskom televizijskom kuvalu. Nataložilo se svakojakog soca od ispijanja kafa, još nam je samo falio evropski posmatrač ili posrednik da nam pripomogne u pravljenju iste. Iako smo kafu naučili da pijemo pod ropstvom Turaka, početkom ovog veka smo počeli da srčemo espreso i nes kafu kao blesavi. Tako ćemo izgleda i vesti da srčemo, posle domaćih (turskih) od kojih smo svakako zadobili blaži oblik trovanja, kao lek će nam se ponuditi kratki espreso ili možda kapućino, sve zavisi od sadržaja i težine teme. I otkud mučena Evropa u moru informativnih kanala, da li je ona toliko samouverena, da pored tolike konkurencije uspe da privuče gledaoce baš sada kada smo svi otkrili da je informativno-dnevno-političko-zabavno-rijaliti program jedini recept za uspešnu gledanost i pozamašnu zaradu. Baš sada kada se pojavilo sijaset informativnih kanala koji su tu da nas podsete da smo budni ili da nas podsete da nikad nismo ni spavali dok gledajući u sladunjave serije u nama trne svaki pokretački poriv i želja za kreativnošću. Sad je našla Evropa da bane na srbska vrata, kada okušavamo sreću gledajući zabavno-humorističke emisije, bile one satiričkog ili vulgarizovanog karaktera, koje nas podsećaju da nema živopisnije zemlje na Balkanu i da su dela Radoja Domanovića i dalje aktuelna, tj. sad, kada na „kablu” možemo gledati duplo zanimljivije kanale od ovih “nacionalnih”, kao što su kolažni Nova S ili K1, strogo informativni Kurir, (Pinkove) Vesti ili N1, pa i oni sportski poput Arene ili Sportkluba. Ta mučena Evropa mogla je davno da uskoči u srpsku programsku šemu kao i nekada što je to učinio Eurosport koji odavno RTS-u „otima” prenose prestižnih teniskih turnira, ali za razliku od novopečenog srpskog Juronjuza, sportska Evropa se i dalje emituje na oba operatera, a ne samo na Telekomu. A zašto je toliko dugo čekao ne znamo, kada renomirana kuća kao što je Juronjuz verovatno zna da domaća verzija Em-Ti-Vi-ja (MTV Adria) odavno ne postoji kao televizija koja proizvodi program na prostoru bivše Jugoslavije (čak nije više ni muzička televizija već stecište bajatih rijalitija iz prošle decenije).
I otkud sad da nabasa, informativna Evropa, u vremenu kada se pritiska Srbija da nešto s našom južnom pokrajinom učiniti mora i kada nema pojma gde se uopšte nalazi kada je reč o prosperitetnom i perspektivnom “evropskom” putu, u godini neotvorenih dijaloga i anonimnih non-pejpera, koji u isto vreme i plaše i zabavljaju konfuzni i podeljeni narod na novoskovanoj zapadnobalkanskoj grudi. I baš sada kada je došlo do prevaga u parlamentarnom i vanparlamentarom političkom životu u Srbiji i kada je došlo do mogućnosti da se povede dijalog vlasti i opozicije oko izbornih uslova u kojem će najverovatnije učestvovati ista ta Evropa. Sad ispada, da je ovaj, čini mi se, kasni upliv Evrope u srpske medije okarakterisan i političkim motivom da pomiri i podmiri pozavađane strane koje se, uslovno rečeno, nalaze na suprotnim relacijama tokom izveštavanja i nesvesno daju građanima dve „istine“, a Evropa će kao i do sada svojim kvalitetnim sadržajem i revolucionarnim objektivnim prenošenjem informacija pokušati da smiri strasti i da još uvek zvanično nevidljivu polarizaciju društva svede na minimum minimuma. A da li će Sarapu i Marića gledajući i slušajući srpski narod zameniti za nepristrasne evropske vesti i sinhronizovani dokumentarni program, nisam baš siguran.
Serbian