Koliko je poverenje građana Srbije u Haški tribunal svedoči činjenica da se nije našao još niko ko bi posumnjao da će danas biti potvrđena presuda Ratku Mladiću zbog „genocida“ u Srebrenici i po drugim tačkama optužnice. Ja ne znam ko je i ko nije bio heroj u građanskim ratovima 90-ih, jer nisam vojni stručnjak da ocenim nečiju kompetentnost kao ratnog zapovednika, niti je taj period dovoljno udaljen da se na tu temu mogu pročitati objektivna istraživanja.
Znam, međutim, da jedan narod ne može biti genocidan, da jedna strana koja je prevshodno istupala za očuvanje zajedničke države Jugoslavije ne može biti kriva za početak rata, znam da svu odgovornost za mnogobrojne ratne zločine ne može snositi isključivo srpska strana. Znam da konstrukcija takvog narativa, o zlom Slobodanu Miloševiću i zlim srpskim hordama, koje se uče genocidu od Kosovskog boja i Njegoševog „Gorskog vijenca“, može doprineti samo antagonizaciji srpskog naroda, dovesti do podizanja nivoa kolektivne agresije i želje za osvetom, što je suprotno zacrtanom cilju o „pomirenju i suživotu u regionu“.
Zbaciti celokupan teret krivice na jedan narod znači napraviti od njega večitu žrtvu, koja neće biti sposobna da se suoči ni sa jednim zločinom koja je njegova strana počinila, to znači zatvoriti mu put ka nacionalnoj katarzi, ka suočavanju sa mračnom stranom njegove kolektivne psihe. Haški tribunal je stoga, stigmatizujući srpsku naciju, napravio plodno tle za izbijanje nekih novih etno-religioznih sukoba na Balkanu, u kojima Srbi neće imati šta da izgube jer su već predstavljeni kao sam đavo, pa će onda mirne savesti moći tako i da postupaju sa svojim neprijateljima.
Haški tribunal stvorio atmosferu nepoverenja
Ja ne verujem da je ovo neželjena ili latentna posledica delovanja Haškog tribunala, već da to i jeste željeni efekat koji je američka imperija želela postigne na Balkanu. Stvorena je atmosfera totalne mržnje i nepoverenja, potpune dehumanizacije drugog, što apsolutno odgovara američkoj taktici „zavadi pa vladaj“, po kojoj će se balkanske nacije međusobno istrebiti bez prisustva američke spoljne uprave. Po ovoj imperijalnoj i neokolonijalnoj paradigmi, američka okupacija Balkana je poželjna, jer će se u suprotnom primitivni balkanski urođenici okrenuti zavetnom nožu.
Kako hegemonija američke imperije dolazi kraju, novi centri moći, kao što su Kina i Rusija, imaće zadatak da iscele region od nezapamćenog nivoa mržnje, koji nije bio takav kroz istoriju. Prvi korak na tom putu biće rehabilitacija srpskog naroda, skidanje stigme večitog i glavnog krivca za sve zločine na Balkanu, posle čega će moći da se uspostave funkcionalne i integrativne veze između različitih balkanskih država. Mir na Balkanu će nastupiti ne onda kada srpska nacija dobije svoj revanš (kao što su Nemci pokušali u Drugom svetskom ratu), već kada bude dekonstruisan haški mitološki narativ o Srbinu predestiniranom da vrši zločine.
Serbian