Koja je sličnost između američkog robovlasničkog društva i onog što mi danas živimo? Šta znači „totalitarizam preko hedonizma“ i služi li popularna kultura za otupljivanje kritičke oštrice? Zašto stalno kaskamo za zapadnim standardima i treba li, uopšte, da trčimo za standardima koje je neko drugi nametnuo? Stvara li se neka nova, nacionalno osvešćena elita na fakultetima i institutima?
O svemu ovome za pokreni.rs govorio je Stevan Gajić, saradnik na Institutu za evropske studije i autor knjige „Od roba do građanina: borba Afroamerikanaca za priznanje čovečnosti„.
U opisu knjige „Od roba do građanina“ između ostalog stoji i da postoji sličnost ideja Vilijama Du Bojsa i Nikolaja Trubeckoja prema kojoj se vidi „kosmopolitizam kao prikriveni romansko-germanski šovinizam“. Kako bismo to „preveli“ na svakodnevni jezik?
Što se tiče misli Vilijama Du Bojsa odnosno paralelizma u idejama koje je on promovisao i misli jednog od osnivača Evroazijstva, ruskog emigranta Nikolaja Trubeckoja, iskazane u knjizi “Evropa i čovečanstvo” radi se o sledećem:
Vilijam Du Bojs je u svojoj knjizi “Duše crnog naroda” govorio o dvojnoj svesti prema kojoj je zapravo suština problema Afroamerikanaca to što oni večito sebe posmatraju tuđim očima. Oni sebe posmatraju očima belaca. A s obzirom da su Afroamerikanci zapravo potpuno nov narod iskorenjen sa sopstvene zemlje, a nikada ukorenjen u Ameriku, i da je to ukorenjivanje praktično nemoguće sprovesti do kraja, mislio je da je to jedan nerešiv psihološki problem. Dakle Afroamerikanci više nisu Afrikanci jer to su potomci otetih ljudi iz različitih naroda, plemena i jezika, a u novoj zemlji im je praktično izbrisano pamćenje ili dobar deo pamćenja. Jezici su zaboravljeni i oni su svi bili primorani da nauče engleski. Međusobno su se pomešali i još su pomešani sa belcima tako što su beli gospodari iskorišćavali robinje i iz takvih vanbračnih veza su se rađala deca.
Sam Vilijam Du Bojs takođe pripada onome što jedan drugi Afroamerički mislilac, Frederik Daglas naziva mešana rasa (blended rase). Suština je da oni stalno sebe posmatraju tuđim standardima i da nikada tim standardima ne mogu da odgovaraju. I zapravo stalno imaju jedan osećaj niže vrednosti zbog toga što ne mogu da odgovore standardima koji su im nametnuti i koje su oni interiorizovali.
Ja sam uočio sličnost sa knjigom Nikolaja Trubeckoja u kojoj on kaže da je zapravo kosmopolitizam skriveni romanogermanski šovinizam. Romanogermanski možemo prevesti u zapadni. Poenta je da oni sopstvene vrednosti i standarde predstavljaju kao opštečovečanske, a da pri tom zapadna kultura stalno nameće nove i nove standarde što znači da je ona kreator diskursa i da drugi samo mogu to da prate. S obzirom da samo prate oni su uvek u nekoj vrsti zaostatka i stalno trebaju da se prilagode nekakvim standardima u čijem kreiranju nisu učestvovali. To je suština te veze između dva mislioca koji su čak bili savremenici, ali koliko je poznato i koliko sam mogao da istražim nisu ni znali jedan za drugoga. O tome sam pisao u knjizi i posvetio jedno poglavlje ovaj sličnosti u njihovom razmišljanju.
U jednoj emisiji si rekao da se danas sprovodi „totalitarizam preko hedonizma“- šta si mislio pod tim?
Totalitarizam preko hedonizma to nije nešto što sam ja izmislio. O tome je najbolje pisao Haksli u knjizi “Vrli novi svet”. Često Vlada Dimitrijević citira tu knjigu i govori o ovom fenomenu. Dakle to je vladanje nad ljudima preko njihovih strasti. O tome je takođe savremeni rimokatolički mislilac doktor Michael E. Jones napisao knjigu “Libido dominandi”, gde je zapravo govorio o hedonizmu i korišćenju ljudskih slabosti zarad kontrole i u kojoj povezuje seksualnost i političku kontrolu.
Prema njemu ta revolucija – jer to se dešava u seriji revolucija koje počinju sa francuskom buržoaskom revolucijom, nastavljaju se sa boljševičkom revolucijom, posebno njenim prvim fazama, dalje ide seksualna revolucija i 68-a i danas, (on o tome konkretno nije tu pisao) preko ideologije takozvanog “wokeness-a” odnosno probuđenosti imamo ono što Douglas Murray naziva novom vrstom religije.
Dakle kada su ljudi na zapadu prestali da veruju u naciju, klasu, u religije, kada više nisu delatni hrišćani i kada ništa osim možda sticanja novca i neke maglovite opšte ideje o ličnoj sreći nije ostalo, tada je to mesto potrebe za religioznosti popunila ideologija “wokeness-a” i Mari o tome piše detaljno u svojoj knjizi „Ludilo gomile„.
I zapravo to je ono što smo mogli da vidimo tokom leta 2020. Dakle jedan opšti bunt čiji je okidač bilo brutalno ubistvo Afroamerikanca u Mineapolisu, Džordža Flojda. I to je pokrenulo jedan masovni pokret koji više nije imao veze samo sa rasnom nepravdom u SAD već sa uopšte jednim temeljnim menjanjem društvenih vrednosti u SAD. SAD su možda kao nikada, od građanskog rata do sad, toliko podeljene. Čak mislim da je današnja podela još veća od podele u Američkom građanskom ratu. To ne znači da će se dogoditi nekakav građanski rat, drugačiji su uslovi i on može biti kapilaran, ali nikako ne rat dve vojske sa frontovima. Ali jednostavno ono što ostaje kao činjenica je da je to jedno sada trajno podeljeno društvo koje više nema konsenzus. Ne postoji minimum društvenog dogovora ili društvenog ugovora, da upotrebim taj izraz koji su koristili klasični engleski mislioci poput Loka i Hobsa. Dakle nema više društvenog konsenzusa oko toga šta su SAD i kuda treba da idu.
Za razliku od klasičnog totalitarizma kod Orvela, kod Hakslija zapravo ljudi sami sebe kontrolišu. Oni znaju da će, poput psa u Pavlovljevom eksperimentu, ukoliko se ponašaju na određeni način i poštuju određena pravila dobiti svojevrsnu nagradu. Kod Hakslija to je u vidu droge koja se zove Soma koja ih opušta, dovodi u ekstazu itd. Da li je on imao neku konkretnu drogu u vidu ili je to metafora to i nije toliko važno. Važan je taj mehanizam. Takođe, dobra metafora tu je Pinokijevo ostrvo zadovoljstva.
Pinokio odlazi u jedenom trenutku na ostrvo gde je sve dozvoljeno, gde on može da jede slatkiša koliko hoće, da puši tompus, da pije, da se zabavlja na ringišpilu i u jednom trenutku se pojavljuje zli klovn i sva deca uključujući i njega pretvaraju se u magarce i odvode ih kao roblje. To je metafora onoga o čemu sam govorio. Da se kroz hedonizam ljudi porobljavaju.
Douglas je govorio da je postojala jedna praksa kod robovlasnika da na svaka tri, četiri meseca robovskog rada, robovima organizuje svojevrsne zabave gde bi im čak dali i neki novac koji mogu da troše. I podsticali su teško opijanje, orgijanje, klađenje i tuče među robovima. On opisuje da je efekat takve jedne zabave bio taj da bi robovi dali sebi oduška, bili bi umorni i depresivni posle takog ekstatičkog iskustva posle čega bi u isto vreme osećali krivicu, čime bi se tupila njihova oštrica otpora. U isto vreme bi se potajno nadali “sad ću ja da nastavim da radim robovski tri, četiri meseca, ali tamo negde u perspektivi biće nova žurka.”
I zapravo kada pogledamo model na koji je većina čovečanstva navikla (ne samo zapada jer to više nije geografski pojam, svi smo u manjoj ili većoj meri postali zapad) – to je da obično ljudi rade tokom nedelje i onda se za vikend obeznane, i odmore i umore u isto vreme, i onda takvi uđu u sledeću radnu nedelju jednostavno ne razmišljajući mnogo o sebi i smislu života. Naravno ovo je pojednostavljena šema, ali je jasan mehanizam.
Ono što mi je takođe zanimljivo to je da je stalno podstican promiskuitet, da Afroamerikanci nikad ne naprave klasičnu porodicu.
Iako su se oni trudili, ali često bi robovlasnici razdvajali muža od žene, decu od roditelja. To vidimo i danas u nekoj drugoj formi. To uništavanje porodice kao mehanizam za vladanje nad robovima nije čak ni Daglas prvi primetio. Koliiko je meni poznato već sam video to kod Aristotela u njegovoj “Politici” gde on objašnjava da je, da se robovi ne bi bunili, potrebno da ne postoje jasne porodične veze i čvrsta porodična struktura i da se podstiče razvrat, kako bi se time podsticalo nepoverenje. A bez poverenja nema ni organizacije. Misli se pre svega na pobunu robova.
Da li popularna kultura (današnja muzika, rijalitiji, filmovi) služi za otupljivanje kritičke oštrice?
Rijaliti i uopšte čitava kultura koja nam se nameće jeste apsolutno u službi vladanja preko hedonizma i preko širenja depresije. U Srbiji konkretno vlast stoji iza toga. Setimo se kada je ministar kulture u prošloj vladi želeo da se ograniče rijalitiji bukvalno je doživeo medijski linč od sopstvene vlade na čelu sa Anom Brnabić. Dakle vlast je najdirektnije stala iza jednog, rekao bih, robovlasničkog metoda kontrole nad ljudima. Rezultat ovog višegodišnjeg neprekidnog maltretiranja javnosti rijalitijima je da ljudi, i to posebno penzioneri, dakle ljudi koji su više vezani za kuću, non-stop gledaju te rijalitije. Čak iako su užasnuti oni nastavljaju da gledaju. To u isto vreme širi depresiju, ali i odvlači od drugih misli.
Mehanizam je kao i sa svakim narkotikom. Narkotik daje olakšanje, a onda zapravo produbljuje depresiju i opet, kao sa ovim žurkama koje su za robove organizovali američki robovlasnici, onako otupeli ljudi nastavljaju to da gledaju jer, eto, šta im drugo preostaje. I time se praktično hipnotišu i nastavljaju da trpe pakao života pod naprednjačkom vlašću.
U kakvom to društvu danas živimo ako kažeš da postoji „ritualno ponižavanje od strane lokalnih kabadahija“?
Upravo je o tome reč. Ima jedna knjiga koju je davno izdala Srpska književna zadruga – „Kazivanja o Prvom srpskom ustanku“. Tu četiri obična ustanika, srpska seljaka, opisuju, svaki iz svog ugla, događaje vezane za početak ustanka. U jednom od njih opisuje se Aganlijin brat Sali-aga Rudnički bik i kako on pravi orgije u kojima je napravio harem od srpskih devojaka, a njihova braća i očevi su posluga. Tu nije u pitanju samo ponižavanje u tom smislu da se uzima nekakva vrsta koristi, već se radi o tome da se u njihovim porodicama stvori nepoverenje i stid i da oni znaju svoje mesto.
Kakva je razlika između toga i onoga što imamo širom Srbije danas gde se dešava iskorišćavanje žena preko ponuda za posao od lokalnih kabadahija. Imali smo nedavno situaciju gde je majka jedne od žrtava branila potencijalnog prestupnika. Mene je to podsetilo na one snimke iz Iraka kada pred egzekuciju u narandžastom odelu određeni zapadni talac osuđuje Zapad i svoje vlade i hvali kalifat. Prosto vidimo da se radi o taocima.
Ukoliko je u predustaničkoj Srbiji postojao jedan Sali-aga Rudnički bik u naprednjačkoj Srbiji mi imamo desetine, a možda i stotine takvih po celom lokalu.
Reflektori javnosti su poslednjih meseci usmereni na jednu ličnost, ali to zapravo ima mnogo veće razmere i to je još jedna od odlika potpune patologije u koju je srpsko društvo gurnuto. Ja zaista mislim da je vlast apsolutno generator takvog stanja. Bilo je toga i ranije, ali sada je to dostiglo neslućene razmere.
Nije naš narod sam po sebi posrnuo. Mi vidimo da postoje unutrašnje snage. Ovo što se dogodilo sa litijama u Crnoj Gori posle 30, ili neko bi rekao 70 godina, ponižavanja je prosto jedno i čudo ali i dokaz da postoji ljudskost u srpskom narodu. A evo i nedavna litija u Beogradu na koju na žalost nisam mogao da dođem jer sam trenutno u Moskvi. Postoje unutrašnje snage ali jednostavno naša vlast je apsolutno nedorasla da vlada narodom kojim vlada i apsolutno je izgubila svaki dodir sa stvarnošću i sa merom. Zloupotreba je uvek bilo i u svakoj vlasti na planeti kroz čitavu istoriju, ali one mudrije vlasti ipak imaju određenu meru i znaju kad je dosta. Prosto osete strah. Ovi naši, na njihovu žalost, ne osećaju strah i misle da to što se narod još nije pobunio u punoj meri znači da imaju zeleno svetlo da nastave da nas tlače. Ali tom tlačenju će doći kraj. Ja bih svima njima preporučio da čitaju kazivanja o Prvom srpskom ustanku Gaja Pantelića i još trojice njegovih saboraca.
S obzirom da poznajem dosta mlađih intelektualaca čini mi se da su upravo među njima neke oaze normalnosti, čovječnosti pa i patriotizma i da se na institutima i fakultetima ipak gradi jedna nova nacionalna elita. Djeliš li taj utisak ili sam preoptimistična?
Ja u suštini mislim da je to jedna generacijska stvar pri čemu ne govorim o određenom godištu već o jednom rasponu ljudi između, rekao bih čak, 15 i 45 godina. To je takođe jedna stvar u knjizi kojom se bavim, ali sam se više bavio u jednom radu koji se tiče srpske omladine i hip-hop kulture. Dakle, mi imamo desetine omladina. Ne postoji jedna omladina. Zato što mnogi ljudi u tom robovlasničkom sistemu nikada nisu odrasli. Mnogi ljudi ne mogu zbog materijalne situacije da se odvoje od roditelja i plaše se da stupe u brak, zasnuju porodicu itd. što ih na neki način čini maloletnima.
Tu takođe imamo jednu paralelu sa iskustvom Afroamerikanaca. Na američkom jugu je uobičajeno bilo da se, bez obzira na godine, Afroamerikanci obraćaju belcima sa „gospodine“. A čak bi dete ili beli tinejdžer mogao crnom starcu da kaže „dečko“. I to zapravo govori o odnosu među rasama u jednom nepravičnom i robovlasničkom društvu. Ovaj može da umre kao dečak sa 100 godina zato što nikada nije dobio muškost ili čovečnost. Dok se obrnuto podrazumeva da su belci odmah ljudi.
Kod Slovenaca je ostala reč otrok, a otrok znači i dete i rob. Dete nije punopravni građanin sa svim svojim slobodama, dakle pravima i obavezama i odgovornostima. Zbog toga se meni čini da mi u Srbiji imamo mnogo omladina nastalih u ovih 30 godina vanrednog stanja u kom živimo. I mislim da je generacijska stvar ta vrsta pobune koju pominješ i da su došle generacije koje jednostavno više ne žele da ponavljaju mantre koje su nam nametnute i misle svojom glavom.
Sa druge strane došle su generacije koje nemaju više nikakav odnos prema jugoslovenskom iskustvu. Kada kažem jugoslovensko iskustvo ja ne mislim da je to bilo samo negativno iskustvo i ne volim kada se Srbi od njega u potpunosti ograđuju.
Treba znati, makar obe Jugoslavije bile greška, da su Srbi ti koji su izneli obe ideje i da su Srbi jedini narod na Balkanu koji ima neku vrstu imperijalne svesti.
Odnosno ja bih rekao da je to čak sećanje na Dušanovo carstvo odnosno na Vizantiju. Dakle ideja o velikoj državi, ideja o imperiji. I kada kažem jugoslovensko iskustvo mislim na drugu Jugoslaviju, Titovu Jugoslaviju u kojoj je postojala neka podrazumevana srpska ćutnja, krivica. Kao bonton je bilo da se neke stvari prećute drugima. Nije to ništa posebno novo. Postoji sličan odnos Engleza u Velikoj Britaniji, Rusa u Sovjetskom Savezu ili Pendžabi naroda u Pakistanu. Dakle njih svi smatraju kao dominantne i zbog toga treba da ćute i da daju malima da se iskažu, a onda to stvara kod dominantnog naroda povratnu frustraciju.
Dakle odrasle su generacije kojima je normalno da recimo svojim drugovima Hrvatima kažu na internetu: Pa da, vi ste Srbi. Prosto, u nekom trenutku su Srbi Rimokatolici postali druga nacija. Odnosno Habzburška monarhija je imala projekat da se od Srba Rimokatolika stvori neka druga nacija. Ili ista stvar sa našom braćom Islamske vere.
To je postalo normalno mlađim generacijama, to nije nešto o čemu se šuška, što je tajna itd. To je samo jedan primer koji ilustruje te nove Srbe i mislim da je prirodno da se konačno i u onome, iako ja ne volim tu reč, ali ajde da kažemo u onome što se naziva elita dese te promene. I da je to jedan obrazac razmišljanja koji je radikalno drugačiji u odnosu na nametnutu autocenzuru, odnosno cenzuru koja je postala interiorizovana kod ljudi, dakle da je oni sami sprovode.
Dok na Zapadu vidimo jedan drugi proces, dakle da je sve više i više cenzure i autocenzure i zapravo straha od slobode govora. I to naša vlast pokušava i kod nas da uradi i to ne samo vezano za našu unutrašnju politiku već i u ovom vrednosnom smislu preko novih zakona koji se donose u ovoj kengurskoj skupštini. Dakle u Skupštini na kojoj bi pozavideo i Kaligula gde imamo narodne poslanike koji nisu čak više ni glasačka mašina nego jedna rulja koja na vođin hir izglasava zakone.
Autor:
Doktorand na Fakultetu političkih nauka, pesnikinja i osnivač pokreni.rs.
Nekoliko godina iskustva u oblasti političkog marketinga i odnosa sa medijima
Potražite me na Facebooku, Instagramu i Linkedinu
Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može
Serbian