Vladimir Leposavić nije smeo biti smenjen uz učešće DPS-a, to je lišilo premijera Zdravka Krivokapića legitimiteta da se dalje bavi politikom u Crnoj Gori, jer ovo nije stvar ideologije već bazičnog konsenzusa da nema demokratske tranzicije u Crnoj Gori uz saradnju sa nereformisanim DPS-om. Makar ovaj čin bio jedinstven, njegov simbolički značaj je poražavajuć. Ovim postupkom je trenutna Vlada dovedena pred pad, a njena podrška sada dolazi od čitavog skupštinskog spektra, što je teorijski čini koncentracionom (iako u njenom sastavu ne učestvuju predstavnici svih partija).
Vladimir Leposavić nije smeo biti smenjen uz izgovor koji se ticao pitanja Srebrenice. Jasno je da je pravi razlog zašto je premijer podržao smenu svog ministra njegova percepcija da mu ministar nije bio lojalan. Ako je tako premijer rezonovao, nije morao da ga smenjuje zbog Srebrenice, jer to samo koristi URA-i, koja bez rezolucije o Srebrenici ne bi podržala smenu Leposavića. Mogao je jednostavno da izoluje Leposavića iz kruga odlučivanja (smena bez URA-e i DPS-a nije bila moguća, jer Demokrate ne bi glasale za to uz DPS, a Demokratski front ne bi uopšte tako nešto podržao). Tako bi postupio iskusan političar, čekao bi grešku svog suparnika, ne bi ga smenjivao po svaku cenu u najnepovoljnijim okolnostima i po sebe i po državu.
Nije uopšte bitna percepcija rada Vlade Crne Gore iz susednih zemalja, jer građani tih država ne glasaju na izborima u Crnoj Gori. Trenutno se stvara takva atmosfera u segmentu društvenih mreža kao da je svima jasno da je DF u pravu, a Vlada u krivu. Kada bi to zaista bilo tako, DF bi uveliko zatražio pitanje poverenja Vladi i srušio je (s DPS-om jer bez njih to nije moguće). Stanje je takvo da Demokratskom frontu ne odgovaraju vanredni izbori, jer je upitno da li bi ta koalicija mogla uopšte da dostigne rezultat od 30. avgusta 2020, a kamoli da ga prebaci. Zato DF i najavljuje bojkot Vlade, nadajući se da će se ovaj negativni trend preokrenuti.
Rekonstrukcija Vlade je daleko realnija i poželjnija opcija od raspisivanja vanrednih izbora. Međutim, Zdravko Krivokapić, kao nestranačka ličnost, odgovara Demokratama i URA-i koje sve uspehe Vlade mogu da pripišu sebi, a sve neuspehe da prikače Krivokapiću. Aktuelni premijer posle svih događaja ionako ima minimalne šanse za uspeh ukoliko bi odlučio da osnuje stranku i krene da se bavi profesionalnom politikom. Trenutno mu je legitimitet negde na nivou preletača i prevrtača Miodraga Lekića. Sve i kada bi građani želeli da poveruju u njegove dobre namere, njegov nedostatak umeća komuniciranja sa potencijalnim biračima je mana koju nijedan perspektivni političar sebi ne može da priušti.
Najverovatnije crnogorska politička scena ulazi u svojevrsnu pat poziciju, gde će sve strane u jednom srednjeročnom periodu međusobno ucenjivati optuživati jedna drugu za izdaju, dok će institucije biti u delimičnoj paralizi. Slično je stanje bilo i u srpskom DOS-u posle 5. oktobra 2000, ali je Zoran Đinđić bio maestralan u političkoj organizaciji i delovanju, te je ubrzo, sasvim nelegitimno, istisnuo Koštuničin DSS iz jednačine. Takvog političara na crnogorskoj sceni nema, a trenutno je najsposobniji za zakulisne igre sličnog modela Dritan Abazović. Zdravko Krivokapić, kao ni lideri DF-a Mandić i Knežević, nisu dorasli tom nivou politikantstva.
Autor: Aleksandar Đokić
Serbian