U susret jubilarnom 50. Brankovom kolu, upravo se pojavio pesnički prvenac Bojane Kulidžan Gromović, „Nebogled“, u poznatoj ediciji „Savremena poezija“ Brankovoga kola…
Ovogodišnji jubilej Brankovoga kola vrhuniće mladim talentima, onim darovitim pesnicima kojima je potrebna institucionalna podrška u našem društvu ne baš tako sklonom mladim pesnicima i književnicima, naročito ne onima koji započinju svoju neizvesnu karijeru u ambijentu tzv. rijaliti programa, kiča i šunda u izlozima naših knjižara. U martu su izašle zbirke Jelene Vujanović i Milana Vićiča, a sada još dve zbirke mladih autora. Srećom, već pet decenija postoji Brankovo kolo koje okuplja vrhunske pesnike, dramske, muzičke i likovne umetnike, kao i filozofe i duhovnike širokog spektra interesovanja. To je kontinuitet redak na našoj kulturnoj sceni koja obiluje raznovrsnim diskontinuitetima i prekidima, nasleđenim iz naše burne istorije. Dabome, sećamo se i lista „Brankovo kolo“ (1895 – 1914) koji je osnovao čuveni profesor Karlovačke gimnazije Pavle Marković Adamov, srpski pripovedač, pesnik, esejista, prevodilac, publicista i novinar.
Donosimo recenziju u celini, to jest pogovor ovom prvencu Bojane Kulidžan Gromović iz pera urednika Nenada Grujičića
NEBOGLED I UROĐENI DAR ZA POEZIJU
Poezija je takav književni rod da se odupire i samoj književnosti. Ta ontološka nezavisnost poezije naspram drugih rodova (žanrova) predstavlja krucijalno njeno duhovno svojstvo. Tako možemo za Bojanu Kulidžan Gromović odmah kazati da je odvajkada bila pesnikinja, to jest rođena kao pesnička duša.
Pesnički prvenac Nebogled donosi razrogačen pogled na svet, otvara zone začuđenosti nad životom kao tvorevinom bez premca. Susrećemo se sa pesmama koje život znače, gde vera u to što se peva dobija dimenzije kulta. Vera u pesničku reč, u moć pesničkog govora, glavna je karakteristika ove prvenačke knjige. Otuda i pitanje, zašto se poetesa ranije nije pojavila sa samostalnom knjigom na savremenoj srpskoj pesničkoj sceni. Nema sumnje da je mogla, to jest postojale su pesme za takav poduhvat.
Međutim, poezija ne zna za godine, ni autorske, ni one u kojima se zatiče sama knjiga, naprosto, ako su pravi, pesnici su večito mladi. Raduje činjenica da se Bojana bavila poezijom od najranije mladosti i da je njen ulog bio veliki, čak izveden do rizika da od svega toga ne bude ništa. Srećom, ova pesnikinja kreće na putešestvije bez povratka, napokon ulazi u avanturu promovisanja kao autorka koja ima šta da kaže. I dosad je ona, naročito ranijih godina, kazivala i gdegde objavljivala poeziju, nastupala pomalo boemski i čudovito, ali se, konačno, pojavljuje sa snažnom institucionalnom podrškom, sa knjigom u izdanju Brankovoga kola.
Evo nas nad knjigom koja nudi raznovrsnu lepezu tematskih boja: refleksije sa motivima i pitanjima čovekovog postanja i postojanja, fantazmagorični blesci iskustva, zavičajni prizori i snovi, urbani svet sa socijalnim i društvenim iskušenjima, ljudska bića kao nepredvidiva i ambivalentna stvorenja spremna na sve, čovekov spoljašnji i unutrašnji svet, ljubavna poezija, odnos muškog i ženskog principa i, konačno, samo pesništvo, to jest pesma i stvaralački čin.
U ovoj zbirci pesama nalazi se usađena ljudska iskrenost da budeš ono što jesi, a naspram istorijskih i svakodnevnih turbulencija i teškoća u isti mah, dakle, i nepokolebivo biće u svome nastojanju da se pokaže i ostvari naspram svih scila i haribdi. Jedna od najboljih pesama u knjizi nesumljivo je Ram za pocijepanu sliku, a ima ih, hvala Bogu, još, i te kako:
Pale su na zemlju latice ruže./ U mislima proljeće,/ u tijelu samo jesen./ Još nije opao behar,/ prelijep je višnjik i mladice smokve.// Pokošena trava/ miriše, posljednjim trzajem,/ ošlje bode.// Crno kamenje dušu svoju vješto skriva/ da mu je ne bi uzeli.// Okolo samo drača.// Prosulo se plavetnilo neba/ po suvoj zemlji,/ dalo danu život u boji.// Stakleni ram slike se slomio,/ razrezao srce i raskrvario.// Tuga mi se niz lice slila,/ na hladnim usnama/ osjetih slanu toplinu.
Ovde se vidi da imamo posla sa, zaista, pravom pesnikinjom, i to oduševljava. Naprosto, u isti mah osetite svest autorke da pripada tradiciji srpskoga pesništva, onoga hercegovačkog miljea, u slikanju osobenog ambijenta i atmosfere koja hrani dušu, a s druge vidite jedan originalni poetski vez u maternjem jeziku. To je antologijska pesma, kao takva ostaje u svim budućim knjigama ove pesnikinje, znamen koji se diže do talenta krunisanog najvišim svojstvima urođene predispozicije da se bude pesnik.
Iako se nalaze na samom kraju, ljubavne pesme su najkonkretniji životni materijal u ovoj knjizi, uz naravno slične kapacitete drugih tematsko-motivskih svetova u prethodnim ciklusima. Međutim, tim gestom da ljubavne pesme idu na kraj knjige umesto da budu na samom početku (što bi bilo za očekivati kod pesnikinje raskošne senzitivnosti, i prirodnije, možda), autorka, pored ostaloga, ukazuje na jednu uvreženu i nesrećnu karakteristiku naše javne pesničke (književne) scene – da je ljubavna poezija nešto potrošeno (da se neki stide da je pišu), da ona odvlači u patetiku, da ima toliko drugih tema koje je doneo tzv. XXI vek.
Nije to svojstvo samo ovog intervala već i cele druge polovine XX veka. Ne pisati ljubavnu poeziju nenadoknadiv je gubitak za svakoga pesnika koji sebe smatra ozbiljnim. Dabome, postojali su pesnici koji se nisu obazirali na tu modu, pa su pisali i ljubavnu poeziju. Koji to jezik na svetu može bez ljubavne poezije?
Imponuje zrelost u pesmama Bojane Kulidžan Gromović, snažna odluka bića da poezija bude meritorni horizont očekivanja, da život nema smisla ako ovo malo duše ne plače i ne peva u isti mah. Važno je napomenuti da u ovoj poeziji ne susrećemo patetiku u izvornom smislu značenja, nema uzvišenog belkanta koji vodi u pâtos, naprotiv, često nalazimo specifični humor, ironiju i grotesku (pesma Nebeska kuvarica, na primer). Čak i ako naiđemo na relativno često prisutne genitivne metafore (Oštrica istine i ugriz sjećanja,/ tračak veselja slomljene uspomene), kontekst pesme, to jest knjige, poništava eventualnu patetiku i dovodi je u funkcionalnu orbitu oko jezgra pesme.
Nema sumnje da je prvenac, Nebogled, Bojane Kulidžan Gromović došao u pravi čas, u onaj tren kad sudbina to određuje, i da smo tako nagrađeni jednom dobrom i autentičnom knjigom poezije koja će, uvereni smo, širiti koncentrične krugove za nove inspiracije i pesme.
Nenad Grujičić
naslovna foto: Slobodnadalmacija
Serbian