Aleksandar Đokić: Cinizam vs ideali – Ako racionalizujemo i Vidovdan hoćemo li biti Srbi?

Danas je Vidovdan, dan kada je srpski narod utro svoju stazu ka Carstvu Nebeskom, onu koja odgovara njegovom duhu i postojanju. Grci se ka Bogu uspinju umovanjem, preciznim, logičkim i koherentnim obuhvatanjem božanske definicije i definicije božanskog. Rusi se ka Bogu približavaju askezom, odricanjem. Freske Strašnog suda su čest prizor u ruskim hramovima. Rus gleda u bezdan smrti i tamo pronalazi, ne tu istu bezdan kao zapadni narodi, već blještavu svetlost Božanske milosti i spasenja.

Za grčki put potrebna je dijaloška kultura, kultura seciranja do tančina svakog pojma, svake pojave koja se da primetiti. Za ruski put potrebno je nadljudsko samoobuzdanje, egzistencijalistička paradigma, koja u svojoj suštini ne baštini odsustvo svakog smisla, već bit sveh biti – Gospoda Boga.

Nadežda Petrović, Kosovski božuri

Srpska lestvica ka Nebesima jeste žrtveni uspon


Srbina zove otadžbinski odar, Srbina zove žrtvenik da na njega položi glavu i uzdigne svoju besmrtnu dušu ka Nebesima. To je kratki čin, veoma kratki – ponekad samo momenat nadahnuća, kada Srbin, inače veseo, bezbrižan, sklon ka prekomernom uživanju i lakomislenosti, na mah nadilazi plotsku ljušturu, iskače iz nje, ona ga sputava, guši, on u njoj ne može obitavati ni jedan jedini milisekund!

Srbin postaje duhovni aristorkata, Srbin postaje svetac, isti onaj Srbin koji je i pre Kosovske bitke uživao u pozamašnjnim gutljajima vina iz mešine, isti onaj Srbin koji se danas na klupici odvaljuje dvolitrom najjeftinijeg piva.

Svaki Srbin nosi iskru mučeništva u sebi, ma koliko se trudio da ugasi njen odbljesak neukrotivim hedonizmom, ona je tu i samo čeka svoj trenutak da pokaže svom nosiocu da svrha njegovog postojanja nije poskakivnje po kafanskim stolovima, nije sitna krađa na državnom poslu, nije cenkanje i tužakanje sa rođacima oko imanja! Ne, Srbin je ukrotitelj istorije, Srbin je stvaralac predanja, Srbin ima jedan cilj svog postojanja – da zlatnim slovima junaštva utka svoje ime u beskonačni svitak srpskih mučenika.

Vidovdan i pokušaj nametanja ciničnog pogleda na svet


Danas se metodama promene svesti, sveopštom halabukom prizemnog racionalizma, Srbinu pokušava nametnuti cinični i ironični pogled na svet. Prvo su nas komunistički materijalisti ubeđivali da se svetlost na kraju tunela krije na carinskom prelazu kod Trsta, a posle su razni Đinđići, Tadići i Vučići pokušali da nam objasne da je naša duhovna vertikala kriva za naše prazne novčanike, dok su u bescenje prodali celu srpsku privredu. Nekada – Kosovo za farmerke, danas – Kosovo za dualno obrazovanje i rad u američkom kol-centru sa fakultetskom diplomom u džepu. Pokušavaju da „autsorsuju“ naš sveti izvor.

Cinizam i ironija preplavili su naš politički diskurs, ali i svakodnevicu. Prosečan Srbin sve manje veruje u visoke ideale, budući da je svedok kako političari, pa i intelektualci u njihovoj službi, iskorišćavaju načela na kojima istorijski počiva srpsko društvo ne bi li namakli par glasova više, na ionako nepoštenim izborima, i ne bi li se domogli koje udobne fotelje u nekom od mnogobrojnih državnih preduzeća, koja uglavnom i služe udomvljavanju partijskih kadrova, a ne pružanju usluge građanima.

Ako svi oko nas kradu, postoji li onda krađa, i ako svi oko nas lažu, postoji li laž? Postoji! Postoji ako nećemo da naše društvo postane skupina bezočnih razbojnika, od kojih se niko ne može sakriti, koja će na kraju krajeva prodžreti i samu sebe. Ideali su nam preko potrebni upravo da bi postojala budućnost naše nacije, budućnost koja tako često figurira u raznim političkim kampanjama i izlizanim sloganima.

Dostojevski nije slučajno napisao: „Kada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine, i kada bi istina zbilja isključivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom, a ne sa istinom“. Dostojevski je proučavao prirodu zla, to je bila njegova životna misija, a ovom rečenicom, on je izrazio misao da čak iako bi naši ideali bili lažni, bolje je da verujemo u njih nego da se nađemo u moralnoj pustari, lišenoj svih principa.

Ideali su brana relativizaciji svega


Ideali su brana koja zadržava ogromni napliv relativizacije svega što čini život vrednim življenja, svega što čoveka razdvaja od nerazumne zveri, svega uzvišenog i svetog. Cinizam i njegova podsmešljiva sestra ironija predstavljaju čin ubistva ideala, bez kojih dalje ne možemo i ne smemo. Ma koliko god puta neki političar pominje Vidovdan, to ne umanjuje značaj naše duhovne vertikale, to nije moneta koja se može izlizati, jer nije ni iskovana u nekoj ovozemaljskoj radionici, već je prekaljena bujicom krvi srpskih mučenika.

Veliki ruski pesnik Aleksandar Blok je u svom traktatu „Ironija“ priveo sledeće reči: „Najživlja, najtananija, čeda našeg veka poražena su bolešću nepoznatoj telesnim i duhovnim lekarima. Ova bolest je srodna duševnim boljkama i može biti nazvana ‘ironijom’. Njeni su simptomi – napadi iznurujućeg smeha, koji počinju sa đavoljski rugajućim, provokatorskim smeškom, a završavaju se neobuzdanošću i bogohuljem.“

Ako se svemu možemo podsmevati, ako je sve postalo kliše, ako nema ničeg novog pod Suncem, čemu naše postojanje na ovoj neznatnoj tačci Vasione? Ako nam prerežu božanske lestvice kuda ćemo se popeti, čemu ćemo stremiti? Ako nam regularizuju, monetizuju i racionalizuju Vidovdan hoće li biti Srba? Njima smeta Sveti knez Lazar, jer ga ne mogu kupiti, pridobiti, ne mogu s njim stupiti u koaliciju. Ne daje im on da mirne duše vode pregovore o priznanju Kosova po dvorovima tuđih careva u Briselu i Vašingtonu. Ne da im Lazar da se čiste savesti prepuste orgijama, paradama greha, ne da im da zadave plamičak božanske iskre, koja se krije u svakom od nas.

Ne plašimo se da verujemo u najsvetlije ideale, jer će nas oni obogatiti i nagraditi mnogostruko više nego sva primamljiva blaga ovog sveta, koja nam umesto smisla nude – besmisao, umesto načela – podsmeh, umesto žrtve – racionalizam. Nije mogao Lazar da sklopi dil sa Muratom, nije mogao Obilić da nađe kompromis na Kosovu polju, nije mogao narodski Vuk Branković, simbol Judinog greha, da se čist izvuče sa izdajom, nije se mogao pokriti ni „lažnim mitovima, ni budućnošću naše dece, ni prosečnom platom od 900 evra“. Oni ruše – mi gradimo, oni gledaju u zemlju kao svinje – mi čelima u Nebesa kao ljudi (ČELOveci), oni cinizmom – mi idealizom. I mi ćemo pobediti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian