Aleksa Nikolić: Pravosuđe je ahilova peta Srbije, donose li ustavni amandmani promene?

Nakon javnih slušanja vezanih za promenu Ustava u oblasti pravosuđa koja su se održala širom zemlje u maju i junu 2021. godine, narodni poslanici su se 8. juna 2021. godine dvotrećinskom većinom izjasnili za usvajanje predloga za (parcijalnu) promenu Ustava. Na taj način je ,,aktiviran“ čl. 203. Ustava Srbije, na osnovu kojeg je Odbor za ustavna pitanja Narodne skupštine pristupio procesu izrade i usvajanja ustavnih amandmana. Taj čin ujedno predstavlja i ,,nasleđenu“ obavezu iz Poglavlja 23 u pregovorima sa EU, ali i ,,odmrzavanje“ dvogodišnje stagnacije u procesu evropskih integracija. 

Međutim, koliko mi kao društvo ne shvatamo značaj najavljenih promena govori i to da dobar deo javnosti uopšte ne zna o čemu se zapravo radi. Zato je pre svega neophodno da odgovorimo na nekoliko ključnih pitanja u vezi sa najavljenim ustavnim amandmanima. Najpre, u čemu je slabost postojećeg ustavnog rešenja u oblasti pravosuđa? Potom, da li će se tekst ustavnih amandmana oslanjati na nacrt predloga koje je još 2018. godine izradilo Ministarstvo pravde? I na kraju, a zapravo na početku, hoće li najavljena reforma zaista uspeti da obezbedi nezavisnost pravosuđa u Srbiji?

Pravosuđe, foto: megamedia

U predlogu Vlade Srbije taksativno je navedeno koje članove važećeg Ustava je neophodno promeniti i dato je obrazloženje zašto su te promene neophodne. Naime, osnovni argument za promenu Ustava u oblasti pravosuđa jeste činjenica da važeći Ustav ostavlja preveliki prostor uticaju zakonodavne i izvršne vlasti na izbor nosilaca pravosudnih funkcija. Politizacija pravosuđa je vidljiva već pri prvom čitanju ustavnih odredbi koje se tiču načina izbora sudija i tužilaca, odnosno članova Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca. Umesto da sudije i tužioce biraju stručni organi (Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca), izbor u važećem Ustavu je gotovo u potpunosti prepušten Narodnoj skupštini. Ona bira sudije na probni mandat, odnosno bira tužioce, dok Visoki savet sudstva bira sudije nakon isteka probnog mandata, a Državno veće tužilaca ni toliko – ono bira samo zamenike javnih tužilaca.

Pored toga, niz kritika može se izneti i kada se govori o sastavu VSS-a i DVT-a. Nedvosmisleno se možemo složiti da je način izbora članova VSS-a i DVT-a takođe podređen volji Narodne skupštine – od 11 članova ova dva tela, članovi po položaju osim predsednika Vrhovnog kasacionog suda odnosno Republičkog javnog tužioca jesu članovi zakonodavne i izvršne vlasti. Uz to, osam izbornih članova (dva ,,istaknuta pravnika“ i šest sudija odnosno tužilaca/zamenika tužilaca) bira, gle čuda, opet Narodna skupština. Ovako uređenje pravosuđa zaista predstavlja ,,ahilovu petu države Srbije“, kako je to slikovito primećivao Ratko Marković.

Ima li nade za nezavisno pravosuđe?


Međutim, postoje nagoveštaji da će se, usled pritiska stručne javnosti, u nacrtu predloga za promenu Ustava (kada ga skupštinski Odbor izradi) zaista obezbediti  minimum nezavisnosti sudstva. Vlast, opozicija i stručna javnost saglasni u oceni da sudije treba da se biraju bez probnog perioda od tri godine, da u njihovom izboru treba da učestvuje VSS, a da sastav VSS-a treba da bude ravnomerna kombinacija sudija i ,,istaknutih pravnika“  – sudije će birati sudije, a parlament će birati ,,istaknute pravnike“. Predsednik bi trebalo da se bira iz redova sudija i na taj način bi trebalo da se dâ suptilna prednost sudijama u radu ovog tela. Nasuprot tome, pojavili su se nagoveštaji da će se izbor tužilaca i uloga i sastav DVT-a ugledati na predlog amandmana koje je još 2018. godine sastavilo Ministarstvo pravde, što predstavlja jedno poprilično loše rešenje. Prema njemu, tužioce bi biralo DVT, dok bi Republičkog javnog tužioca (onog koji se hijerarhijski nalazi na vrhu tužilačke funkcije i organizacije) birala Narodna skupština. Uz to, sâm sastav DVT-a bi suštinski opet u potpunosti oslikavao volju parlamenta – od 11 predviđenih članova, iz skupštine bi dolazilo čak pet, a tu bi se našao i Republički javni tužilac i, potpuno nepotrebno, Ministar pravde. Međutim, sve dosad navedeno je u domenu špekulacija i predstavlja očekivanja autora ovog teksta, jer se tekst amandmana još uvek nalazi ,,na pisanju“. 

Opravdana je sumnja da li će građani nakon donošenja predloga ustavnih amandmana u oblasti pravosuđa zaista dobiti nezavisno sudstvo ili makar njegove obrise. Kako će Odbor sastavljati tekst predloga ustavnih amandmana ukoliko imamo u vidu da se Narodna skupština leti ne sastaje? Ili da budemo još direktniji, kada će najkasnije biti sastavljen tekst predloga, u kom trenutku će on postati dostupan široj javnosti, ko će organizovati javna slušanja vezana za tekst predloga i da li će se ona na leto uopšte održavati? Da li su prethodno održana javna slušanja pre bilo kakve inercije Narodne skupštine predstavljala samo ,,dekor“ u jednom procesu koji je suštinski zatvoren za javnost ili je Narodna skupština zaista krajnje odgovorno i posvećeno pristupila izradi ustavnih amandmana? Sve su ovo pitanja na koja je neophodno što pre dati odgovor, posebno imajući u vidu da je predsednik Narodne skupštine Ivica Dačić najavio referendum o predlogu ustavnih amandmana već na jesen ove godine.  

Džejms Brajs je davno konstatovao da ,,nema boljeg dokaza o valjanosti jedne vladavine nego što je to rad njenog sudskog sistema“. Sistemska i sistematska devalvacija pravosudnih organa svoje ,,ozakonjenje“ dobila je u normativnim okvirima Mitrovdanskog ustava iz 2006. godine. Umesto da predstavlja nezavisnu granu vlasti, važeći Ustav je sudsku vlast u Republici Srbiji sveo na produženu ruku političke moći i simulaciju nezavisnosti pravosuđa. Stoga je možda najbolje da ne gajimo iluzije i nemamo prevelika očekivanja od najavljenih ustavnih amandmana u oblasti pravosuđa. Oni svakako neće predstavljati reformu celokupnog srpskog pravosuđa, ali će od kvaliteta normativnog okvira budućih ustavnih amandmana zavisiti hoće li Srbija načiniti taj preko potrebni, prvi korak u celokupnoj reformi pravosudnog sistema naše zemlje (u kojoj bi veliku ulogu imalo predstavničko telo kroz izglasavanje novih zakonskih rešenja) ili će najavljena ustavna reforma biti samo ,,fasada“ za nastavak prikrivene politizacije i devalvacije srpskog pravosuđa.

Piše Aleksa Nikolić, asistent na predmetu Ustavno pravo na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 

Izvor: DDmreza

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian