Od 1999. godine građane Srbije planski ubeđuju da je Kosovo zauvek izgubljeno. Ko to čini i kojim se instrumetnom služi? Na tome zajednički rade liberalni mediji u zapadnom vlasništvu, kao i predstavnici različitih režima u Beogradu počevši od 5. oktobra 2000, pa nadalje. Kako se to čini? Pristup ima četiri stuba (pun intended): prvo, tvrdnja da je Kosovo izgubljeno 1999. godine i da ga je izgubio Slobodan Milošević; drugo, argument da Srba na Kosovu više nema, pa i kada se stidljivo prizna da oni ipak postoje i da nisu plod ničije mašte, već da su ljudi od krvi i mesa, onda se sugeriše da ih ima jako malo, što je gotovo kao i da ih nema; treće, sistematska satanizacija albanske nacije, kako građani Srbije ne bi poželeli ništa da imaju sa tim demonskim hordama ubica i silovatelja, te da požure da se ratosiljaju Kosova što pre; četvrto, kao dodatak satanizaciji Albanaca, planski se plasiraju informacije o preuveličanom broju pripadnika tog naroda, koji samo čeka da se Kosovo vrti u Srbiju, pa da naseli i ostale srpske krajeve.
Osporavanje argumenata
Prvo, SR Jugoslavija, a zatim Srbija se nikada nije odrekla svoje međunarodno priznate teritorije, koja je potvrđena Rezolucijom SB UN pod brojem 1244. Jugoslavija je 1999. godine pretrpela vojni poraz suočena sa NATO agresijom i povukla je svoju vojsku sa Kosmeta. Pa ipak, sve do potpisivanja Briselskog sporazuma 2013. godine, Srbija je zadržavala de fakto prisustvo na Kosovu i Metohiji ne samo kroz institucije lokalnih vlasti, koje su funkcionisale i u enklavama, kao i severno od Ibra, već i kroz sudski sistem, čak i kroz neformalno policijsko prisustvo na severu Kosova. Jugoslavija se, dakle, vojno povukla sa Kosova 1999. godine, ali se Srbija institucionalno konačno povukla sa te teritorije tek nakon Briselskog sporazuma. Stoga pomenuti sporazum i jeste najveće odstupanje od državnih interesa od 5. oktobra 2000. godine, jer je stavio tačku na de fakto kontrolu nad delom srpske južne pokrajine. Posle ovog čina, Srbiji ostaje de jure pravo na Kosmet, što je i razlog za prisiljavanje Srbije da učestvuje u briselskom pregovornom procesu, čiji je krajnji cilj odricanje od Kosova i de jure. Međutim, u datom trenutku, sve dok je Republika Kosovo* van Ujedinjenih nacija, ne može se smatrati suverenom, nezavisnom državom.
Drugo, Srbi na Kosovu itekako postoje i treba im odati priznanje za taj podvig, podvig preživljavanja u gotovo nemogućim uslovima. Često se užasni uslovi života Srba sa Kosmeta porede sa uslovima u kojima se nalaze Palestinci na okupiranim teritorijama ili južnoafrički crnci za vreme aparthejda, što može biti dobro poređenje ukoliko se obraćamo stranim medijima i želimo da privučemo pažnju svetske javnosti. Međutim, u savremenoj Evropi nema takvog slučaja otvorenog progona i represija, kakvima su podvrgunti kosovski Srbi. Kao što nije uputno porediti Srbiju sa Bangladešom, ne stoji porediti Kosovo sa Južnom Afrikom. Kosovski Srbi su Evropljani koji se u 21. veku suočavaju sa nezamislivim poteškoćama za bilo kog drugog stanovnika kontinenta koji je oličenje naše civilizacije. Postoje i druge države koje sistematski diskriminišu svoju populaciju, na primer Estonija i Letonija koje planski istiskuju Ruse iz procesa političkog odlučivanja, kao i iz građanstva, ali nema teritorije u celoj Evropi gde su njeni stanovnici izloženi mogućoj fizičkoj torturi na svakodnevnom nivou.
Albanci na Kosovu i bezakonje kao uzrok nasilja
Treće, Albanci žive i na ostatku teritorije Srbije, to jest ne nalaze se samo na Kosovu i Metohiji. Pritom, kosovski Albanci mogu da se presele u užu Srbiju i u ovom trenutku, ništa ih u tome ne sprečava. Da li Albanci u Bujanovcu i Preševu siluju i ubijaju svakog ko im padne pod ruku, da li su to neki genetski deformisani trogloditi sposobni samo za nekontrolisano nasilje? Evidentno da nisu. Kako onda objasniti stradanje Srba na Kosovu? Jednostavno – bezakonjem. Albanci na Kosmetu razumeju silu zakona, kao i svaki drugi narod na zemlji, kao što ga Čečeni razumeju u Rusiji. Njihovo društvo može gajiti animozitet prema Srbima ili pripadnicima druge zajednice, a državni zakon je taj koji predstavlja branu da se taj animozitet izlije na građane.
Dokle god je Kosmet de fakto van zakona Srbije, srpski narod, pa i posetioci svetih mesta na Kosovu mogu biti izloženi torturi. Pred nama je primer bezrazložnog i nepravednog pritvaranja građanina Crne Gore Rista Jovanovića. Zakon i njegova neutralna sila sasvim čine suživot sa Albancima u Preševu i Bujanovcu mogućim, te će i kosovski Albanci u budućnosti, kada se struktura međunarodnih odnosa promeni, spoznati zakon i prilagoditi svoje ponašanje. Početkom 90-ih u Čečeniji, etnički Rusi su bili izloženi istovetnoj torturi kao i Srbi na Kosovu, bili su napadani, pljačkani, otimani, ubijani, proterivani iz svojih stanova pretnjom nasilja, a slika Čečenije je danas potpuno drugačija, jer se zakon vratio na tu teritoriju. To ne znači da su se Čečeni svi odreda izmenili iznutra, ali njihovo društveno ponašanje je u skladu sa normama.
Broj Albanaca na Kosmetu manji nego što se tvrdi
Četvrto, realni broj Albanaca je manji nego što se tvrdi u medijima, ali i manji od onoga na popisu iz 2011. godine. Mnogi obični građani Srbije često izlaze sa brojkama od čak 2 miliona Albanaca na Kosovu, što je potpuno neutemeljno. Na popisu iz 2011. godine prijavilo se 1,6 miliona Albanaca, tako da njihov broj čak ni zvanično ne doseže 2 miliona. Dalje, ako pogledamo učešće na Albanaca na parlamentarnim izborima na Kosovu od ove godine, ukupna izlaznost je iznosila 871 hiljadu, od čega je Srba oko 50 hiljada. Znamo da je izlaznost u srpskim sredinama negde nešto iznad, a negde nešto ispod 50%, tako da se može slobodno proceniti da odraslih Srba ima oko 100 hiljada, što nije mala cifra. Ukoliko uzmemo da ne moraju svi Albanci izaći na izbore, iako je njihovo društvo kohezivnije od srpskog u velikim gradovima, možemo doći do cifre od oko milion odraslih Albanaca na Kosovu, a ako se pridodaju i maloletnici, kosovskih Albanaca može biti samo oko 1,2-1,3 miliona.
Usto će se ovaj broj Albanaca dalje smanjivati, jer oko trećine albanskog stanovništva čine mladi ljudi, a oni će ubrzano emigrirati na Zapad, ne u Srbiju koja takođe nema adekvatan životni standard. Uporedo sa trendom emigracije zabeležen je i postepeni pad prirodnog priraštaja, što je delimično i posledica date emigracije, jer emigriraju mladi ljudi u reproduktivnim godinama, a sa druge strane je prouzrokovano urbanizacijom i preseljenjem kosovskih Albanaca sa sela u grad, gde nije moguće izdržavati, niti smestiti po desetoro dece. Od 2019. godine, prirodni priraštaj na teritoriji Kosova i Metohije je u minusu koji se uvećava iz godine u godinu, sudeći po podacima Svetske banke.
Suživot moguć pod uslovima vladavine prava
Prateći argumente, sa Albancima je suživot moguć pod uslovima vladavine prava i njihovog učešća u političkom sistemu Srbije. Albanska elita na Kosovu nastoji da terorom prisili Srbe da se odatle isele, što bi omogućilo i srpskim vlastima da se odreknu svoje teritorije. Kosovski Srbi su kroz tri decenije trpljenja dokazali da ne nameravaju da napuste svoja ognjišta i da olakšaju posao odricanja od Kosova. Ako Srbi na Kosovu mogu da izdrže sve pritiske, pretnje i napade, mogu i ostali građani Srbije da ih podrže time što nijednoj vlasti neće dozvoliti da ugura Kosovo* u UN i time od nepriznate tvorevine načini međunarodno priznatu državu u kojoj tek neće biti života za Srbe.
Istorija je dokazala da Briselski sporazum nije doprineo povećanju bezbednosti za kosovske Srbe, te da povlačenje srpskih institucija sa Kosova ima samo negativne efekte. Jedini način da se problem Kosova reši jeste uporno nepristajanje na ulazak Kosova* u UN, a već smo svedoci da se struktura međunarodnih odnosa postepeno menja i da veću sve veću ulogu u njoj dobija Kina, koja će poštovati neprikosnovenost državnih granica. Odlaganje rešenja je u ovom trenutku jedina uspešna strategija za srpsku stranu, a širenje defetizma, čemu su građani Srbije neprestano izloženi, nikako ne pomaže toj srategiji. U tome se i nazire cilj obeshrabrivanja srpskog naroda što se Kosova tiče, a cilj je da se javno mnjenje ubedi da se rešenje za kosovski problem mora dostići u skorijoj perspektivi, što nikako ne može biti u skladu sa državnim interesima.
Serbian