Povodom odbijanja komisije Ministarstva kulture Republike Srbije, za izdavačku delatnost i kapitalna izdanja, da finansira izlazak antologije krajiških ljubavnih ojkača, direktor Brankovog kola, Nenad Grujičićpisao predsedniku Republike Srbije:
Poštovani predsedniče Republike Srbije,
U susret obeležavanju 26. godišnjice „Oluje“, želim da Vas, kroz nekoliko rečitih primera, upoznam sa odnosom Ministarstva kulture Republike Srbije prema duhovnoj baštini Srba Krajišnika u Srbiji. Ne postoji novac kojim bi se moglo isplatiti bescen-blago kulturne baštine jednoga naroda. Ta baština je neprocenjiva i večna. Međutim, u našem slučaju, i posle svega doživljenog, trebalo bi da postoje politička volja i ljubav svih nas da se sistemski pomogne i afirmiše srpska krajiška kultura.
Nedavno, na konkursu Ministarstva kulture Republike Srbije, odbijen je, pored ostalih, projekat „Krajiške igre, pjesme i običaji – Busije 2021“, predložila ga je Koordinacija udruženjâ izbjeglih, raseljenih i doseljnih u Republiku Srbiju. Prisetimo se, u Busijama kod Zemuna, 4. avgusta 2016. godine, pred nepreglednim morem izbeglih i prognaniih Srba Krajišnika, održana je komemoracija žrtvama „Oluje“, pod nazivom Dan sjećanja na stradanje i progon Srba. Mnogi od prisutnih nastanili su se upravo u Busijama, gde su na praznim ledinama, sa svojih deset prstiju, izgradili pristojne uslove za novi život.
Javljam Vam se i povodom odbijanja komisije Ministarstva kulture Republike Srbije, za izdavačku delatnost i kapitalna izdanja, da finansira izlazak antologije krajiških ljubavnih ojkača „Noću diku ljubim u šljiviku“. Rukopis ove knjige, inače, usvojile su „Večernje novosti“ i poslale na konkurs Ministarstvu kulture – da pomogne štampanje. Sa „Večernjim novostima“ potpisao sam ugovor o izlasku ove knjige. U popularnom tiražu, za narod, što se kaže, planirano je specijalno izdanje ljubavnih ojkača posvećeno nematerijalnom kulturnom nasleđu Srba Krajišnika, izbeglim i prognanim dušama sa Banije i Korduna, iz Like, Dalmatinske Zagore i Bosanske Krajine.
Rukopis krajiških ojkača odbila je, u ime Miistarstva kulture Republike Srbije, komisija u sastavu: Selimir Radulović (predsednik), Enes Halilović i Milan Bjelogrlić. Uz kurtoaznu pohvalu sadržaja knjige, rukopis je eliminisan sa mini-obrazloženjem „da u ovim budžetskim okvirima prednost treba dati delima koja su u većoj meri usklađena sa prioritetima konkursa“.
Međutim, 2012. godine krajiška ojkača je zvanično upisana u „Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije“. Da li to pripada „prioritetima konkursa“? Precizno govoreći, odlukom Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe Republike Srbije od 18. juna 2012. godine OJKAČA je upisana u „Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije“, pod inventarnim brojem 25. Predlagači bili su Brankovo kolo iz Sremskih Karlovaca (na čijem sam čelu) i Zavičajno udruženje „Nikola Tesla“ iz Plandišta. Uz pismo, evo, prilažem kopiju sertifikata upisa ojkače u „Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije“
Država se obavezala da prioritetno pomaže i štiti ovaj element nematerijalnog kulturnog nasleđa kao reprezentativni oblik očuvanja i negovanja srpskog krajiškog identiteta i kontinuiteta u Vojvodini, to jest Srbiji.
Pismo slične sadržine uputio sam 2. juna ove godine Ministarstvu kulture Republike Srbije, koje je potom objavljeno i u sredstvima javnog informisanja. Očekivao sam obećani odgovor iz kabineta ministarke Maje Gojković, kako njen tako i njenog elokventnog pomoćnika Radovana Jokića i svemoćnog predsednika pomenute komisije Selimira Radulovića. U Ministarstvu kulture, međutim, nastupio je tajac, do dana današnjeg odgovora nema, zbunio ih podatak da je ojkača upisana u „Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije“.
Da ne bude mistifikacije, rukopis antologije „Noću diku ljubim u šljiviku“ u korpu za otpatke, u ime države, odbacio je Selimir Radulović, predsednik pomenute komisije Ministarstva kulture Republike Srbije. Preostala dva člana komisije zamućenog pogleda pratili su Radulovićeve titanske poteze. On je inače moj vrli kolega, nedaroviti književni kritičar iz studentskih dana. Ja rodom sa Kozare (rođen u Pančevu), on sa Cetinja. Danas je on verski pesnik i hrišćanin, ni mrava ne bi zgazio, ni popreko drugog čoveka pogledao. Nema ga ni u jednom upravnom odboru, državnim komisijama, telima i žirijima. Samo se, eto, slučajno, monaški, zatekao na čelu najvažnije komisije Ministarsva za kulturu Republike Srbije. Na pola koraka je od iskušeničkog odlaska u manstir.
Eliminacijom rukopisa čiji sadržaj nalazi se upisan u „Nacionalnom registru nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije“, nisam ponižen ja, niti „Večernje novosti“, već je ponižena i ugrožena ogromna populacija Srba Krajišnika u Srbiji, njihova duhovna supstanca i identitetska matrica kao sirotinjska popudbina koju su doneli u Srbiju prilikom izgona i proterivanja sa vekovnih ognjišta iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Na konkretnom primeru, Selimir Radulović je sprečio zakonski oblik zaštite i afirmacije najreprezentativnijeg i najprisutnijeg u svakodnevnom životu elementa nematerijalnog kulturnog nasleđa Srba Krajišnika. To je mogao da uradi samo neinteligentan i frustriran, umišljen i polugama vlasti impregniran čovek pun slepe mržnje.
Poštovani predsedniče Republike Srbije, odmah se dalo uočiti da na toj poziciji u Ministarstvu kulture Republike Srbije, na čelu navedene komisije nalazi se osoba u eklatantnom sukobu interesa. Selimir Radulović je i jedan od čelnih ljudi naše najstarije književne ustanove. Za njene rukopise i projekte, a na štetu drugih u Srbiji, usmerio je enormna novčana sredstva. Matici srpskoj to nije bilo potrebno, ta vrsta blamaže supstvenoga uticaja preko čoveka koji joj po svojim postupcima ustvari ne pripada, koji joj kvari reputaciju i ugled. Ako ne osećaš i ne podržavaš celinu srpske kulture u svakom trenutku i na svakom mestu na tako odgovornim funkcijama, ne možeš biti ni obični član Matice srpske. I ne samo to.
Poštovani predsedniče Republike Srbije, na Sretenje 2019. godine, na Dan državnosti Srbije, Selimir Radulović dobio je iz Vaših ruku njaviše priznanje – „Zlatnu medalju za zasluge“. Vi uvek ističete da nosioci ovakvih državnih priznanja imaju posebno visoku meru odgovornosti za svaki svoj potez i korak u javnom životu. Dobitnik je on i „Ordena Svetog Stefana Lazarevića“ Svetog Sinoda Srpske Pravoslavne crkve, Novembarske povelje Novog Sada, i čega sve ne, i to je d(r)uga priča.
Poštovani predsedniče Republike Srbije, imam i za Vas pitanje na koje mi nije odgovorilo zabarikadirano Ministarstvo kulture Republike Srbije: Da li je „Nacionalni komitet za nematerijalno kulturno nasleđe Republike Srbije“ relevantna institucija (telo) kojom se artikulišu pitanja i rešavaju problemi, podržava i štiti baština Srba Krajišnika u Republici Srbiji? Da li je upisom krajiške ojkače u „Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije“ Ministarstvo kulture Republike Srbije u obavezi da podržava relevantne projekte poput antologije krajiških ojkača „Noću diku ljubim u šljiviku“?
Poštovani predsedniče Republike Srbije, u susret obeležavanju 26. godišnjice „Oluje“, zločinačke akcije masovnog izgona i progona srpskog krajiškog stanovništa od strane hrvatske države, očekujem da povučete konkretne poteze povodom neprihvatljivog gesta Ministarstva kulture Republike Srbije, to jest njegove komisije – da ne podrži štampanje antologije krajiških ojkača. Učinite da se ova knjiga pojavi u izdanju „Večernjih novosti“. To je antologija narodnog pevanog blaga o životu i stvaranju, o ljubavi i erosu – sa visokom književnom vrednošću. Nakon, velike katastrofe koju su doživeli prekodrinski i prekosavski Srbi, ova vrsta knjige je katarza namučene krajiške duše sa znacima životne pobede, slobode i vaskrsnuća.
Uzgred – Ministarstvo kulture Republike Srbije ove godine odbilo još dva srpska krajiška projekta: „Sakupljanje, arhiviranje i prezentacija muzičkog nasleđa Srba Krajišnika“, predložen od strane Udruženja Srba iz Hrvatske „Nikola Tesla“ u Kragujevcu, zatim, „Festival banijske pjesme, igre i prela“, projekat ponudilo Zavičajno udruženje Banijaca, potomaka i prijatelja Banije. Svi ovi projekti potraživali su veoma male sume novca od Ministarstva kulture – za pomenutu antologiju, na primer, tek trista hiljada dinara. A srpski krajiški narod peva: „Oko kola stoje advokati/ ne daju mi pjesmu zapjevati.“
Pažljivim uvidom u rezultate svih konkursa Ministarstva kulture Republike Srbije za 2021. godinu uočavamo da je država dala svega četristo hiljada dinara (?!) za razvoj i očuvanje srpske krajiške kulture u Srbiji: po dvesta, KUD-u „Petrova Gora“ (Beograd) i Zavičajnom udruženje Krajišnika „Nikola Tesla“ (Plandište).
I po ovome se vidi gola improvizacija i nezainteresovan odnos Ministarstva kulture Republike Srbije, vidi se da ne postoji državni sistem koji na konkretan način, sveobuhvatno podržava i gradi uslove za održivi razvoj i afirmaciju bogate i jedinstvene srpske krajiške kulture u Srbiji. Ako ponovimo da samo u Vojvodini i Beogradu, i još gdegde u Srbiji, živi preko milion ljudi (neki kažu dva) koji vode poreklo sa srpskih krajiških strana kroz mnogobrojne seobe, kolonizacije i migracije stanovništva tokom dvadesetog veka (i ranije), onda je svaki komenar suvišan.
To moramo imati na umu u susret obeležavanju predstojeće 26. godišnjice „Oluje“ 4. avgusta, komemoracije povodom zločinačke akcije izgona i progona srpske krajiške nejači, žena i mušakaraca, ostarelih i nemoćnih sa stoletnih svojih ognjišta, čupanja iz korena duhovne i životne stope.
Poštovani predsedniče Republike Srbije, nemojte dopustiti da jedno izuzetno brojno, teslinsko krilo srpskoga krajiškoga bića bude ponižavano i lomljeno u Srbiji osionošću prepotentnih pojedinaca i pritvornih fariseja na kulturnoj i političkoj sceni. Pogotovo ne onih koji nose najviša državna priznanja što ste im Vi po protokolu svečano uručili. Time nepopravljivo urušavaju ugled i poziciju predsednika Republike Srbije, i Vas lično u ovom trenutku.
Zbog takvih, srpska krajiška kultura u Srbiji ima apatridnu poziciju, nalazi se ni na nebu ni na zemlji, ne pripada ni manjinskom, niti autohtonom većinskom srpskom narodu u Vojvodini, to jest Srbiji. Kako je moguće da ova milionska populacija u Republici Srbiji, na primer, nema svoje televizijske i radio kanale na Javnim medijskim servisima Vojvodine i Srbije, koji bi proizvodili i emitovali programe na rodnoj ijekavici, kao što Hrvati u Vojvodini, najednom, imaju? Davanjem takvog prostora i Srbima Krajišnicima, negovanje njihove kulturne baštine, duha i jezika bilo bi podignuto na najviši institucionalni i javni nivo.
Napaćeni srpski krajiški narod vapi za pravdom, za iskreno pruženom rukom, bez praznjikavih fraza stranačkih aparatčika koji svojim „aktivizmom“ tobož pokrivaju oblast života i kulture Srba Krajišnika u Republici Srbiji. Ovo što govorim su fakti, ostalo se na polju kulture i političkog života raspršava kao suvo lišće na vetru, sa prašinom u očima.
U suret obeležavanju 26. godišnjice obeležavanja „Oluje“, kao pesnik i pisac, intelektualac i kulturni delatnik, govorim u ime ovoga krila srpskoga naroda. Daleke 1988. godine pojavilo se prvo izdanje moje studije i antologije „Ojkača“ (dosad šest dopunjenih izdanja). Zatim, autor sam u svetu jedinstvene antologije srpske izbegličke poezije „Prognani orfeji“, što obuhvata isključivo one pesnike koji su krajem 20. veka na svojoj koži osetili izgon, rat i gubljenje kućnog praga. Obe ove knjige ponele su visoke nagrade i priznanja.
No, ni za prvu ni za drugu antologiju, za štampanje, moji izdavači nisu dobili od države ni dinar. Stizala su beslovesna objašnjenja ili se, pak, ćutalo iz mišjeg skrovišta, kao što sada ćute „službenici naroda“ u Ministartvu kulture Republike Srbije povodom beslovesnog odbijanja skromne materijalne pomoći za štampanje od neprocenjivog značaja pomenute antologije krajiških ojkača, i – izostajanja podrške trima projekatima koje sam ovde naveo.
Uzdam se u Vas, u Vašu pronicljivost i upornost, u Vaše osećanje za pravdu, ali i u Vaše poreklo po uvaženom ocu iz Bosne i Hercegovine, iz Čipuljića kod Bugojna, gde je srpski narod takođe stradao i masovno prognan i 1941. i 1992. godine. I pored svega, to je ambijent gde se vekovima srcem pevala ojkača. Ne zaboravimo jednu mudru iz Kočićevog vremena: „Teško časti kad robuje vlasti,/ tuđoj vlasti u vrijeme propasti.“
Srdačno Vas pozdravljam!
PREDSEDNIK BRANKOVOG KOLA
Nenad Grujičić
Serbian