U ataru sela Šanac, nedaleko od Kruševca, 30.12.1993. počinje životna priča Nine Miletić.
Vrlo brzo biva ustanovljena njena dijagnoza – slabovidost, atrofija optičnog živca, septooptična displazija, slomljena leva ključna kost. Nažalost, netolerantno i okrutno društvo dočekalo ju je već u osnovnoj školi u Šancu – šikaniranje, diskriminacija i vređanje, podmetanje žvake, guranje stolice, zlostavljanje i svakodnevnica lišena vršnjačke inkluzije i podrške.
Pored Nine, u njenom odeljenju, bile su još samo 4 devojčice. Tri od te četiri devojčice nisu želele da se druže sa njom, tj. po njihovim rečima „sa onom ćoravom i smotanom“.
„Jedva čekamo da umreš da ti vršimo opelo i sa’ranimo“, govorili su dečaci u njenom odeljenju.
Krišom je već tad, nečujno i neosetno, došao i taj nezvani, notorni gost za ceo život– strah.
Pobediti strah pisanjem
„Imala sam jake strahove i traume. Živela sam u strahu. Ja nisam mogla da kontrolišem to na času i upiškila bih se. Najviše sam se bojala tih dečaka da me ne povrede, da me ne presretnu i napadnu“, priseća se Nina.
Zbog toga je njena baka za sve vreme trajanja nastave sedela u dvorištu škole na klupi i čekala je. Nina se nikada nije žalila zbog diskriminacije u Šancu jer niko u školi joj nije ulivao poverenje da mu se otvori ili da suštinski želi da joj pomogne. U 8. razredu je izostala menstruacija ali ne i hormonski disbalans, dijagnoza smanjenog rada hipofize, umanjena fertilnost i deficit hormona rasti zbog preživljenog stresa. Ipak, Nina se vodi kao medicinski fenomen jer uprkos nedostatku rastnog hormona nije patuljastog rasta.
No, svakom živom čoveku dato je da svakoga dana mu zora bude podsetnik da se i mi takođe možemo podići ponovo iz mraka i da nam može svanuti, baš kao što je i Nini nakon male mature.
Upisala je školu za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović“ u Zemunu, smer TTR manipulant ( telefonista, teleprinterista i radio-operater manipulant) gde konačno doživljava suštinsko prihvatanje, razumevanje i podršku.
„ Od malih nogu pišem. Od svoje 8.godine. Kada su me napadali – pisala sam. Kada su me odbacivali – pisala sam. Kada su me vređali – pisala sam. Kada su me ismevali – pisala sam. Kada su mi pretili – pisala sam. Kada me je bolelo- pisala sam. Ukratko, ja sam se branila pisanjem. Pisana reč je moj način da odagnam sve što mi nagriza dušu. Moja sveska je moja drugarica. Tu je i sreća i tuga, i kiša i duga, tu je moj život. Moja borba“, kaže Nina.
2012. godine Nina prvi put biva pozvana da učestvuje u svečanosti Kulturnog Centra Kruševac gde nastupa sa svoje dve autorske pesme ljubavne lirike : „Devojka priroda“ i „Ako bi rekao“.
Potom slede nastupi i gostovanja na lokalnim televizijama, Televizija RTK i Televizija Plus, kao i na mnogim znamenitim kulturnim manifestacijama grada Kruševca.
3.12.2013. povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom, Nina prvi put izlazi na scenu Kruševačkog pozorišta sa pesmom „Gde ti ode mladost“.
2019. godine Nina biva nagrađena diplomom za najbolje mlado pero na književnom konkursu „Rode ljubi rod svoj i Srbiju svoju“ pod pokroviteljstvom Književnog udruženja „Kosovo i Metohija“, a kasnije iste te godine osvaja treće mesto na književnom konkursu „Jovan Nikolić u Beogradu.
Nina aktivno pomaže i doprinosi radu Saveza slepih Kruševac,kao i mladom humanitarnom udruženju za pomoć bolesnoj deci, deci i mladima sa smetnjama u razvoju i invaliditetima – „Čarapansko srce“.
Njena porodica i majka su joj pomagali u životu, a kao jednu od najvećih podrški u životu Nina ističe svog bivšeg bračnog druga, Željka.
„ Kada su u vezi osoba A koja ima invaliditet i osoba B koja nema invaliditet, kao što je to bilo u slučaju Željka i mene, najpre morate imaginarnim čekićem razbiti tuđe predrasude male sredine. Osobe sa invaliditetom koje okolina neretko žigoše, žude za ljubavlju često i više nego drugi ljudi. Ako ste osoba sa invaliditetom – ne brinite ! Naći ćete svetlost kada joj se Vaše oko najmanje nada !
Ako ste osoba koja je zavolela neku osobu sa invaliditetom – samo napred ! Taj invaliditet nju ne obeležava, već njen osmeh, srce i iznad svega – sjaj u očima.
Jer nije invalid onaj ko ima invaliditet, već onaj ko ima srce nesposobno da voli“, zaključuje Nina.
U svom opusu Nina beleži više od 200 pesama. Ninin san je da izda svoju knjigu. Neki su odbili da objave. Neki su joj dali obećanja i garancije da će izdati. Obećanja su zgažena, garancije istekle, a životne okolnosti i novac neumoljivo nenaklonjeni njoj. Ali, ona veruje da će negde, nekada, nekako, ta njena sveska postati njena prva knjiga zbirka pesama.
Na tom njenom putu borbe, ovo je moj doprinos.
IZ BRAČNE PERSPEKTIVE :
„ Slabovidim osobama može biti težak i zahtevan manevar u kuhinji. Dešavalo se da se Nina poseče, ne vidi gde je nešto ostavila pa se okrene, zakači i to padne i razbije se. To ju je nerviralo, a nekad se i ražalosti i zaplače. Tada bih prišao, zagrlio je i rekao da je to samo obična časa, šolja, tanjir…potrošna roba. To se uvek može kupiti, a i zameniti plastičnim. Jer tamo gde je volja – tamo je i put.
Osim toga, pomagao sam joj i oko lične higijene, da opere kosu, da iseče nokte i za sve što joj je teško zbog slabovidosti. Onako kako svaki muškarac treba da pomogne svojoj ženi koju voli i sa kojom živi.
Svakoga dana sam se trudio da je motivišem i da čak i kada nešto pogreši, da joj pomognem, ohrabrim da pokuša ponovo, da eksperimentiše i da se oslobodi.
Rekao sam joj – Ti za mene vidiš na oba oka, jer način na koji ti vidiš ljubav je snažniji i moćniji nego što sam ja ikada video. Veza osobe sa invaliditetom i osobe koja nema invaliditet ne bi smela biti taboo tema. Iako je brak između mene i nje okončan, uvek ću biti tu da na ličnom primeru dam svoj doprinos u podršci, inkluziji, osnaživanju i socijalizaciji osoba sa invaliditetom“, zaključuje Željko.
Naposletku, možda paradoksalno, ali ja sam tek u Ninim očima video onaj sjaj u očima.
Kao najčistiji plavi okean gde ti srce zaigra kao ribice u moru koje talasa i miluju te.
I to je bilo ono najlepše. Ona prava ljubav. Bezuslovna. Nepresušna.
Jer oči…oči nikada ne stare. A ako me pitate koje su boje njene slabovide, svetloplave oči, moj je odgovor……boje su ljubavi“, kaže Željko.
Serbian