MOMO KAPOR – ŠTA JE TO KRSNA SLAVA?

Jedan stranac nikada neće shvatiti Beograd i Beograđane, ako ga neko ne pozove na neku od krsnih slava, čija sezona započinje u jesen, a završava se krajem zime.

Šta je to krsna slava? Među pravoslavnim narodima Srbi su jednini koji neguju prstari običaj slavljenja sveca – zaštitnika doma i porodice. Budući da prekomerno vole slavlja, mnoge od srpskih familija imaju i po dve krsne slave – krsnu slavu i preslavu.

Simboli krsne slave su, naravno, sem ikone sa svecem zaštitnikom, slavski kolač, sveća, koja će goreti sve vreme slave i kuvano žito.

U vreme kada sam bio mlad, krsne slave su bile retke, istine radi ne zbog toga što ih je komunizam, koji je po Karlu Marksu raskrstio sa religijom, tim „opijumom za narod“ (po Lenjinu), zabranjivao, već zbog lojalnosti samih Srba, kojima je ulaznica za mesto u visokom društvu bio ateizam. Tačnije rečeno: ko je imao sreću da ima žive babu ili dedu, taj je slavio i sveca – zaštitnika kuće; očevi imajke nisu baš mnogo želeli da se zameraju socijalizmu koji je izledao dugovečno, kao da će trajati hiljadu godina.

Zbog toga je svaki Beograđanin, pravoslavac, znao tačan broj kuća u kojima se slavi krsna slava. Kod Petronijevića Sveti Luka, kod Ignjačevića Sveti Nikola, kod Hadži-Antonijevića Sveti Jovan…Kupi se jedan buket u cvećari, sveže kravata i provede se veče na jednoj slavi.

Posle kraha totalitarnog socijalizma mnogi Srbi su se vrtoglavom brzinom vratili pravoslavlju, pa su Svetog Nikolu, na primer počeli da slave i oni kojima je najvažniji praznik bio 29. novembar – sveti datum koji je ukinuo slave i sve ostale svece sam jednog jedinog. Tako samo dospeli u situaciju da danas, kada je neka slava, moramo da kupimo najmanje pet-šest buketa i da odemo na isti toliki broj večera, odgovarajući svaki put na isto pitanja: „Jeste li se poslužili žitom?“

Stranac u našim krajevima mora biti upozoren da ne uzima već upotrebljenu kašičicu kada se služi žitom i da ne treba da pojede svu količinu, već samo simboličan zalogaj. Uz to, voda u čaši nije za piće, već su u nju vraća upotrebljena kašičica. Neki pomalo i preteruju…

U kućama novopečenih pravoslavaca slavsko žito služe prekriveno šlagom! Nedostaje još samo osveštani kesten-pire! Beograđani su, inače, jedini na svetu uspeli da u svojim poslastičarnicama spoje nespojivo: pagansko žito i dekadentni srednjoevropski šlag, ali to je tema za posebnu studiju o etnologiji i mentalitetu.

Poznato je da najveći broj krsnih slava pada u vreme Velikog Božićnog posta, koji strogo zabranjuje bilo šta drugo za jelo sem povrća, hleba i ribe. Oni, koji, na nesreću, imaju slave u to vreme, ne mogu ni da zamisle svoje slavske trpeze bez prasećeg pečenja, jagnjetina i pihtija: ribu, uglavnom, jedu samo kada su na letovanju, na moru.

Njihova ljubav prema pečenju je tolika da traže od svog paroha posebnu dozvolu da ih oslobodi posta i navodno je dobijaju, tako da je Sveti Nikola sa ikone, prinuđen da tri dana gleda slavske astale koji se povijaju pod težinom brda prasetine i jagnjetine, o ruskoj salati i da ne govorimo.

U vreme slave, kada se treba posvetiti svom zaštitniku Bogu, na beogradskim večerama se uglavnom priča o politici, sa toliko strasti i žuči sa se to ne bi moglo okajati dugogodišnjim postom i molitvama u nekom manastiru.

Beograđani koji slave pritom imaju i jedan veliki problem: budući da svako od njih ima rođake i prijatelje koje se politički nalaze od krajnje levice do ekstremne desnice, teško da mogu da ih okupe sve na jednom mestu u jedno veče, jer bi na slavi maogao da izbije građanski rat. Zbog toga su izmislili način da razdvoje goste, tako da desnica, na primer, dolazi prvog dana slave, levica drugog, a oni, politički neopredeljeni, trećeg dana, na ono što preostane od trpeze.

Ali nije samo to najvažnija promena u slavljenju krsnih slava. Od pamtiveka, to je bio intimni porodični praznik kome su sem ukućana prisustvovali još jedino najbliži rođaci, komšije i kumovi. Slava se sastojala od svečanog, ali ne i preobilnog ručka, kolača i veoma malo pića – tek reda radi.

Danas su se stvari iz osnova promenile, danas niko ne slavi slavu u podne ručkom, već se slavlje odvija isključivo uveče i traje sve do sitnih jutranjih sati.

Beogradske slave su izgubile već odavno intimnu atmosferu i pretvorile se u grandiozne partije, na kojima često gost ne stigne da upozna domaćina, niti da pronađe od silnog sveta gde se služi slavsko žito.

Na beogradski slavama danas služe konobari i garderoberke koje prihvataju kapute: kod mnogih su angažovani i čitavi orkestri sa pevačima, a sve više Beograđana slavi svoje slave po otmenim restoranima i kafanama.

Inače, dragi stranče, prihvatite poziv da odete na nečiju slavu jer nigde nećete više naučiti o Srbima i njihovom skrivenom duhu nego na njima, između gibanice kao predjela i kisele čorbe za trežnjenje pred zoru.

Izvor: http://patmos.rs/