Danas sve ima cenu, a kad nešto ima cenu može i da se proda. Srbija ima cenu, ali je ta cena previsoka i niko ne može da je plati. Tu cenu smo mi postavili, tu cenu samo mi znamo, a postala je prevelika u poslednja dva veka.
Piše: Miloš Momčilov
Cena Srbije ne može da se odredi u zlatu ili novcu, ali može u bitkama i junacima, ne može da se napiše mastilom na papiru ili kakvom čeku, jer ona je već ispisana srpskom krvlju.
Rasla je mnogo ta cena kroz istoriju, bivala sve krvavija i sve mučnija. Košta Srbija kao ona tri i po veka što je bila turski sluga, uzimali su nam zemlju, veru, odvodili decu, ali i ono najsvetije, slobodu. Počne naša cena da opada, ali pojavi se jedan seljak, mali Srbin, iz jedne male kuće i odluči da otkupi Srbiju. Srbima se Karađorđe svojim delom u srce ureza, a turcima u drhtaj glasa kad god su to ime izgovarali. Diže taj mali čovek celu Srbiju na noge i potrese tursko carstvo sa svojim čobanima i trešnjevim topovima.
Počne da košta Srbija kao srpske glave na Ćele-kuli, kao junaci iz narodnih pesama i uspe Karađorđe da je otkupi mnogim srpskim, a i svojom glavom.
Podigli smo i drugi ustanak, potresli smo Osmanlijsko carstvo još jače i osvojismo našu slobodu. Dok je jedan deo Srba svoju cenu dizao sa Turcima, drugi deo se spremao da je podigne sa Nemcima. Bili smo živi zid između Habzburškog i Osmanlijskog carstva, držali su nas ti habzburgovci kao pse čuvare, vekovima smo slobodu plaćali ratovanjem.
Kad god Beč naredi bacao je srpski seljak motiku i uzimao pušku, tako je godinama ratovao po celoj Evropi za tuđ račun. Kada im više nismo bili potrebni oni su ukinuli krajinu i počeli da nas pokatoličavaju, da nam ukidaju škole i crkve i da nas tretiraju kao varvare.
Nakon toga Kneževina Srbija ponovo zarati sa turcima u Prvom i Drugom srpsko-turskom ratu, pa sa Bugarima, tada već Kraljevina Srbija, u srpsko-bugarskom ratu. Ginuli smo i ginuli, sve od jednih istih nekoliko vekova, pa smo odlučili da to prekinemo koliko god da nas košta.
Započeli smo Prvi i Drugi balkanski rat s ciljem da oteramo turke sa balkana, u Prvom smo imali puno žrtava, ali u Drugom smo toliko izginuli da se ne zna tačan broj. U tom Drugom su nas naši saveznici Bugari napali sa leđa, u sred noći i bez objave rata, a mi smo i tada pobedili i učvrstili nam visoku cenu.
Posle ovoliko ratova i borbi poskupela je Srbija i to mnogo. Odlučili su Nemci da nam tu cenu spuste, da nam opet uzmu slobodu i da opet Srbin bude rob. Taman smo oterali Turke, odmah su došli Nemci sa svojom Evropom i kulturom. Kulturu i njihovu civilizaciju hteli su da nam prenesu na bajonetima, na Ceru i Kolubari, na progonu preko Albanije i na Solunskom frontu. Nisu znali našu cenu, ni Karađorđeve unuke, ni vojvode Mišića i Putnika, Stepanovića i Bojovića, ni sve srpske oficire koji nisu naređivali “napad”, nego “za mnom vojsko”.
Dok je nemački car vodio rat iz toplog dvora, hiljadama kilometara od fronta, naš se kralj, već ostareo na čelu vojske, probijao i ratovao i delio bol i golgotu sa srpskim vojnikom. Posle Velikog rata skočila nam je cena za 1 100 000 mrtvih i 1 300 000 ranjenih srba koji su znali da sloboda nema cenu i da mora da se štiti životom.
Našoj ceni, našem junaštvu i žrtvi, našim precima ceo se svet poklonio i odao počast, a srpskom vojniku i vojvodama skidali su kape svi redom. Tek što je taj Srbin postao deda, njegov unuk je morao ponovo da brani Srbiju od istih onih Nemaca i Evrope. U Drugom svetskom ratu imali smo dva pokreta za oslobođenje, četnike i partizane, poginulo nas je oko 1 500 000. Za svoju državu sami smo se izborili i platili visoku cenu.
Posle svega ovoga koliko košta Srbija?
Broj poginulih Srba i veličina današnje Srbije daju računicu da je za svakih 30 metara srpske zemlje po kojoj hodamo život dao jedan Srbin. Svaki metar ove Srbije košta kilo kostiju, orden sa očevih grudi, jednu pušku i dedine reči “Nemojte nas zaboraviti deco i zapamtite ko ste”.