Društvene mreže – Svedoci smo da, već godinama unazad, postoji izvesna kritika društvenih mreža tačnije nas korisnika. Svesni smo njihovih negativnih, ali isto tako i pozitivnih uticaja, iako se retko objašnjava razlog naše opsednutosti njima.
Sviđanja, deljenja i komentari su osnovna potreba većine korisnika društvenih mreža. Sprovođene su razne studije na temu depresije, anksioznosti i smanjenja samopouzdanja i svaka od tih studija je dokazala, da što više vremena provodimo na društvenim mrežama, veća je verovatnoća da ćemo razviti neki oblik socijalne anksioznosti. Međutim, potreba za društvenim mrežama raste i broji sve više korisnika, uprkos silnim istraživanjima i zabrinjavajućim informacijama. U čemu je zapravo problem?
Uspon društvenih mreža
Ovaj vek nažalost, karakteriše kapitalizam. Pored dominacije privatnog vlasništva, dolazimo do pojedinca koji sve više svojih vrednosti rotira ka potrebama tržišta. Dakle, svakodnevno nam se serviraju određeni proizvodi, koji u velikoj meri nastaju na izuzetno jeftin način. Sve što zamislimo nalazi se na „klik“ i u mogućnosti smo da dosta materijalnog priuštimo. Prema rečima Herberta Markuzea (pre njega i Vebera) – zatvaramo se u gvozdeni kavez racionalnosti.
Gvozdeni kavez predstavlja našu zonu komfora iz koje ne želimo da izađemo jer u njoj imamo sve što nam je potrebno: udoban smeštaj, hranu, mašine koje rade posao umesto nas (suše veš i peru sudove), kompjuter (gde je sve na „klik” udaljeno). Dakle sve što nam kapitalistički sistem nudi, mi nekritički prihvatamo. Problem leži u tom prilagođavanju (sistem kuvane žabe) gde dobijamo sve što nam je potrebno, bez ikakvog daljeg ispitivanja realnosti (bez razmatranja problema eksploatacije ili kontrole).
Međutim kakve veze gvozdeni kavez ima sa društvenim mrežama?
Upravo sadržaj koji se plasira na društvenim mrežama nam, danas, na mnogo brži način servira materijal da upotpunimo svoj gvozdeni kavez, pre svega na materijalnom nivou. Dakle u velikoj meri obezbedićemo sebi šta poželimo, pratićemo modne trendove i vrlo brzo nabaviti sve što se reklamira u tom momentu.
Taj problem obezbeđivanja materijalnog polako se počeo ogledati i u našem svakodnevnom ponašanju gde naše unutrašnje, duhovne potrebe često zanemarujemo i pokušavamo da ih zadovoljimo vizuelnim i opipljivim materijalima. Dakle potreba za kritičkim razmatranjem određenih problema i potreba za introspekcijom i ličnim razvojem, polako zalaze u drugi i puštaju da materijalne potrebe i fizički izgled pređu u prvi plan.
Konkretno u ovom tekstu biće razmatrana potreba za fizičkim izgledom i stvaranjem osećaja prihvaćenosti u kapitalističkom društvu putem društvenih mreža, odnosno suština ovog teksta je da pokaže da društvene mreže doprinose tome da se ljudi ponašaju kao proizvodi koje kupuju.
Naime društvene mreže su nam nametnule, kroz kapitalistički diskurs, potrebu da „izgledamo lepo“ i „delujemo uspešno“ (baš kao i proizvodi koji nam se plasiraju). Na koji način?
Kao što je na početku teksta pomenuto društvene mreže danas u velikoj meri daju predost sviđanju, komentarima i estetski uređenim fotografijama kako bi stvorile ono što svi želimo da vidimo – lepotu nečijeg gvozdenog kaveza racionalnosti. Dakle fotografije pojedinaca uređene su tako da ne postoje mane i da prikazuju ono najbolje što serviramo nekome (pratiocima). Dakle tako lepo servirane fotografije pojedinaca, koje su zahtevale minimalan napor da se podele na mreže, pokazuju nam njihove savršene živote.
To potiče iz čovekove potrebe da prikaže svoje najbolje drugima, iako je to ljudskom rodu odavno poznato. Pre nego što su se pojavile društvene mreže statue i slike koje su umetnici pravili bile su besprekorne. Kraljevi su često zahtevali da se na slikama njihove mane prikriju. Svaki period nosio je neki standard lepote. Dakle takvo ponašanje nam nije strano.
Problem nastaje zbog masovnosti koje društvene mreže pružaju, zbog prisutnosti velikog broja ljudi na njima i zbog sve veće popularnosti materijala koji su sve više slikoviti i sve lakši za shvatanje (šund materijali). Taj naš, već postojeći gvozdeni kavez, dopunjujemo i našim ličnim plasiranjem na društvenim mrežama i na taj način poistovećujemo se sa proizvodima koji se nama plasiraju. Dakle problem čoveka 21. veka nije samo konzumerizam, već i poistovećivanje i lično reklamiranje na isti način na koji usvaja proizvode koji mu se nude.
Potreba da se svidimo i ogledalo sopstva u virtuelnoj sferi
Potreba da se poredimo sa drugim ljudima, oduvek je postojala. Da li je neko ulovio veću divljač, da li ima veći plac, poseduje li više novca, uvek je bio predmet ličnog razmatranja. Sujeta, gordost i ljubomora postoje u svakome od nas. Međutim, društvene mreže nam samo daju više prostora da se iskažemo i veću mogućnost da se poredimo sa više ljudi istovremeno. Primer toga je gledanje fotografija drugih ljudi na letovanju, gde se fotografišu na plaži dok ističu svoja zgodna tela.
Ono što mi u tom trenutku vidimo je neko njihovo savršenstvo. Dakle primer takvog rezonovanja je: neko je na moru, mi nismo taj neko. To je prva stavka koja nam bode oči. Neko se odmara dok smo mi primorani da trpimo vrućinu u svom domu. Druga stvar na koju obratimo pažnju jeste telo koje je neko fotografisao na plaži. To telo verovatno izgleda znatno bolje nego naše telo, jer ipak mi znamo napamet sve svoje nesavršenosti na njemu i poredimo ga sa nečijom savršenom fotkom i time stvaramo sliku o tome kako su „svi zgodni, a ja nisam“. Dakle svoje nesavršenosti poredimo sa nečijim savršenim. Time šaljemo sebi poruku – nisi dovoljno dobar, ne izgledaš lepo, nisi dovoljno novca zaradio za letovanje, dakle nisi ni uspešan.
Sve to dokazuju razne studije rađene na temu društvenih mreža i manjka samopouzdanja – ovakvim poređenjem stavljamo (sami sebe) u lošiji položaj u društvu.
Čarls Kuli, sociolog, dao je jedan važan aspekt iz kog možemo razumeti prethodnu konstataciju, odnosno zašto ljudi stavljaju sebe u podređeni položaj. Naime Kuli je poznat po svom konceptu ogledalu sopstva. Taj koncept, kako Ricer definiše, predstavlja ideju da sliku o sebi formiramo koristeći druge ljude i njihove reakcije na nas kao ogledalo koje nam govori ko smo i kako se ponašamo. Na osnovu njihove reakcije mi menjamo svoje ponašanje i prilagođavamo se njihovim reakcijama, kako bismo dobili željeni odgovor (odobravanje). Međutim kako se naš svet sve više pomera u virtuelnu sferu, naše ponašanje zavisiće od interakcija na društvenim mrežama (preko 40% mladih provodi preko 3h ili više vremena na društvenim mrežama). Dakle ono što je poražavajuće jeste da će broj sviđanja i kvalitet komentara uticati na to kako se ponašamo, odnosno kako ćemo utrošiti naše slobodno vreme i da li će naše samopouzdanje biti bolje ukoliko je fotografija koju okačimo na društvene mreže lepša. Češće ćemo proveravati komentare, njihov broj i statistiku kako se naš profil na društvenim mrežama poboljšava, kao i da li nam se neko javio na osnovu određene fotografije ili nije.
U redu je da postoje znatne promene u savremenom svetu po pitanju tehnologije i potpuno je očekivano da će naš veći deo komunikacije preći u virtuelnu sferu. Problem je što previše počinjemo da se identifikujemo sa onim što se plasira na društvenim mrežama i što previše lično shvatamo kritike na njima, jer su dostupnije većem delu stanovništva. Počinjemo da menjamo svoje ponašanje i prilagođavamo se onome što društvene mreže (odnosno korisnici) traže od nas: da ličimo jedni na druge kako bi nas virtuelna sfera prihvatila. To zahteva od nas da imamo što bolje fotografije i što univerzalnije statuse koji će se što većem broju naših pratioca dopasti, kako bismo obezbedili sebi prihvaćenost na društvenim mrežama.
Pitanje sopstva
Džordž Herbert Mid je veliki deo svog rada posvetio pitanju sopstva, ono predstavlja sposobnost da sebe vidimo kao objekt. Osnova sopstva je refleksivnost odnosno sposobnost da se stavimo u položaj drugih, tj. da mislimo kako oni misle i postupamo kako oni postupaju. Sopstvo predstavlja sposobnost da se prilagođavamo svetu u kome stanujemo, ali i sposobnost da ostanemo individua za sebe (autentični). Ono se neprekidno uobličava i menja.
Tako je Mid razlikovao dva aspekta sopstva – ja i mene. Ja predstavlja neposrednu reakciju na okruženje, odnosno na ono šta drugi rade i on je nepredvidiv, nemaran i kreativan aspekt sopstva. Ono predstavlja glavni izvor noviteta u društvu, u njemu se nalaze naše najznačajnije vrednosti, odnosno naša autentičnost.
Sa druge strane, javlja se drugi koncept sopstva – mene. Za razliku od ja, kojeg ni mi sami nismo dovoljno upoznali, drugi ljudi su vrlo svesni koncepta mene. Odnosno u ovom konceptu važan aspekt je uloga koju imamo u društvu, tj. šta drugi očekuju od nas. Prema Midu svi imamo izraženo mene, i celokupno društvo nas kontroliše preko tog aspekta, ono omogućava udobno funkcionisanje nas u društvu i ono predstavlja očekivanja koja ljudi imaju od nas i koja mi znamo, tačnije predstavlja jednu vrstu konformizma u društvu. Već je izvesno da društvene mreže iziskuju iz nas određeni način ponašanja. Postoje izvesne fotografije koje su prihvatljive, i određene koje nisu. Određeni statusi koji su društveno prihvatljivi i oni koji nisu. Odnosno svaka fotografija koja se nađe na društvenim mrežama iziskuje sličan način odevanja kao i način poziranja – paziti da izgledamo odlično na slikama bez nepravilnosti.
Primer toga je ako se slikamo na plaži u kupaćem kostimu, očekuje se da budemo zgodni – prema standardima koje mreže traže, a koje su svima nama dobro poznate (za žene figura peščanog sata, a za muškarce figura pehara). Takav standard koji se sve više propagira na društvenim mrežama stvara novu generaciju zavisnika od određenog načina odevanja, izgleda i što većeg broja sviđanja. Sve više dominiraju slične fotografije (i muškaraca i žena), način odevanja pa čak i način izražavanja (šund). Ukoliko se ponašamo onako kako drugi očekuju, sasvim je sigurno da mene preovladava nad ja.
Mi nekritički prihvatamo ovaj standard koji društvene mreže zahtevaju kako bismo imali određenu popularnost na njima i osećali se bolje u svojoj koži.
Zbog čega sve ovo predstavlja problem zapravo?
Kao što je na početku pomenuto, potreba za prihvatanjem, poređenjem i ulepšavanjem, oduvek je postojala. Društvene mreže danas odlaze u jednu novu dimenziju i postoji sve masovnija upotreba istih. Taj momenat masovnosti zapravo dovodi do ključnog problema: previše ljudi na jednom mestu za vrlo kratko vreme će videti mnogo ljudi i odreagovaće na tuđe fotografije. Bez društvenih mreža ne bismo imali svaki dan priliku da zavirimo u tuđe živote putem fotografija. Taj momenat gde mi imamo mogućnost da uvidimo kako drugi izgledaju i šta rade, tera nas da svoje mane poredimo sa onim savršenstvom koje se plasira na društvene mreže. Čovek je oduvek tražio nesavršenost u drugima, iz neke lične nesigurnosti i to je oduvek postojalo (znamo svi koliko su naše babe bile sklone i ogovaranju i zagledanju tuđih stanova i unuka). Problem današnjice je što mladi sve više vremena provode na društvenim mrežama i previše pažnje poklanjaju njima. Ukoliko svaki dan provodimo preko tri sata gledajući tuđe profile (pored stranica koje pratimo) zasigurno obezbeđujemo sebi inferiornost u odnosu na druge. Poredeći se sa drugima, zahtevaćemo od sebe da pratimo trendove kako bi se i drugi poredili sa nama, i sebi doneli što više sviđanja i obezbedili sebi veće samopouzdanje.
Problem je što tada nastavljamo svoj život u gvozdenom kavezu racionalnosti i prateći masovne trendove, prilagođavamo svoje fotografije drugima, živimo komforno, ali verovatno ne najzadovoljnije. Počećemo da se zadovoljavamo filter fotografijama i reakcijama naših pratioca na njih, dok do problema dolazi kada se pogledamo u ogledalo i shvatimo da i ne izgledamo baš tako. Rešenje možda leži u tome da izađemo iz tog kruga kapitalističkih zahteva i da gvozdeni kavez u kom stanujemo bar smanji potrebu za mrežama koje posedujemo.
Pretvaranjem sebe u proizvode koje konzumiramo, nećemo učiniti naš život boljim, već naprotiv, sve više ćemo se takmičiti na tržištu filter fotografija, gde pobednika nikada neće biti.
Svaka naredna fotografija nudi viši standard i zahteva više truda oko poziranja, izgleda, šminkanja i oblačenja, a taj krug se neće nikad završiti jer ćemo svaki put zahtevati i tražiti više reakcija drugih kako bismo dobili potvrdu lepog, kojim nismo zadovoljni možda u ogledalu. Zasigurno je da postoji još dosta faktora koji utiču na naše ponašanje i hitanje ka materijalnom ili vizuelnom, međutim čini se da društvene mreže doprinose samo još većoj mogućnosti da se naše potrebe znatno izmene i celokupan kompas pomeri ka totalno drugim vrednostima koje korisnici mreža sve više iziskuju.
Autor: Natalija Paunović
Izvor: Opseg
Preporučujemo:
Ricer, Dž. (2009). Savremena sociološka teorija i njeni klasični koreni. Beograd: Službeni glasnik
Serbian