Srpska opozicija se suočava sa nizom objektivnih prepreka koje je postavila vlast, a koje sprečavaju mobilizaciju glasača: nepovoljan medijski okvir, manipulativne izborne strategije, monopolizacija državnih resursa, primena formalnih i neformalnih sredstava prisile.
Piše: Dejan Bursać, Istraživač na Institutu za političke studije
U prethodnim tekstovima u okviru ovog serijala, razmotrili smo strategije koje primenjuju vladajuće stranke u hibridnom režimu, kao i pristup međunarodnog faktora. Zaključili smo da kumulativno delovanje sveprisutne vlasti i pristrasnog spoljnog faktora stvara nepovoljan teren za opoziciju. Koje su moguće strategije opozicije u takvom okruženju?
Dvostruka igra
U hibridnom režimu, opozicija mora da nastupa na dva fronta. Jedan je napad na vlast unutar sistema, kroz legalne tokove (izborno takmičenje i institucije), uprkos svesti da kontrolu nad procesima ima vladajući akter. Zbog toga, opozicija pokušava da napadne sistem u celini, vaninstitucionalnim sredstvima poput protesta i bojkota. Vlast se trudi da zadrži takmičenje unutar institucija, jer tu može da utiče na ishode, ali i da uspešnije čuva imidž (pred glasačima i pred strancima).
U razvijenim demokratijama ova igra je jednostavnija, jer se izborna strategija odnosi samo na pobedu na biralištima. U hibridnom režimu, opozicija dovodi pravila igre u celini u pitanje, dok paralelno učestvuje u istoj. Balansiranje između ove dve krajnosti često može da se pokaže preteškim, kao što vidimo u aktuelnom dijalogu o izbornim uslovima.
Srpska opozicija se suočava sa nizom objektivnih prepreka koje je postavila vlast, a koje sprečavaju mobilizaciju glasača: nepovoljan medijski okvir, manipulativne izborne strategije, monopolizacija državnih resursa, primena formalnih i neformalnih sredstava prisile.
Ipak, glasači reaguju na određene impulse. SNS crpi popularnost na vrlo ograničenom broju tema, gde dominira ekonomija. Prodaja obećanja boljeg života ili jednostavnije, prodaja nade. Zato SNS forsira priču o autoputevima, fabrikama, GDP-u. To je glavna tema u Srbiji: kako živeti bolje. Prethodne godine su jedan od retkih dužih perioda (uz godine Đinđićeve vlade) kada većina građana u istraživanjima javnog mnjenja kaže da Srbija ide u dobrom pravcu. To je nada. To je SNS uspešno spakovao većini glasača.
Izuzetno je teško napasti priču o ekonomiji sa stanovišta opozicije, i to protiv stranke koja kompletno monopolizuje državne resurse, a idu joj na ruku globalni ekonomski trendovi. Naravno, postoje druge teme na kojima se može ugroziti rejting SNS. Npr. ta stranka je izbore 2012. i 2014. dobila na ogromnom talasu najave borbe protiv kriminala. Nakon što su isplivale afere funkcionera SNS i glasači izgubili inicijalno poverenje u borbu protiv korupcije, ta tema se više ne forsira – uz izuzetak povremenih tabloidnih najava.
Drugi deo jednačine, pored glasača u Srbiji, jeste potvrda koju ovdašnje vladajuće elite dobijaju od dominantnih spoljnih igrača. Spoljni akteri ne reaguju na ograničenja medijskih sloboda, probleme pri sprovođenju izbora, korupciju – sve dok im režim u Srbiji odgovara po pitanju spoljnopolitičkih ciljeva i dok se održava minimum demokratije.
U hipotetičkoj situaciji, aktuelni režim bi unutrašnji legitimitet mogao da izgubi kada bi ekonomija usporila. Ipak, pitanje je da li je to scenario koji treba priželjkivati, uzevši u obzir katastrofalne ishode poslednje velike ekonomske krize (više od 400 hiljada ljudi u Srbiji je izgubilo posao, uz ostale posledice).
Spoljni legitimitet bi se verovatno okrnjio odbijanjem da se načini naredni korak po pitanju Kosova, onda kada se zapadni akteri slože oko tog koraka – a posebno ako bi se pojavila jaka opoziciona alternativa koja signalizira da je voljna da učini taj korak. Setite se Borisa Tadića i izbora 2012. godine.
Opozicija i tri moguća pristupa
Zemlje iz okruženja u kojima režim nalikuje (ili je nalikovao) hibridnom nude tri pristupa, uz sve objektivne razlike u kontekstu.
U Makedoniji, opozicija se odlučila za bojkot parlamenta i najavila bojkot izbora, te mobilisala glasače i istrajala u ultimatumu za odlaganje glasanja i druge ustupke. Treba naglasiti da opozicija u toj zemlji nikada nije bila fragmentirana kao u Srbiji, a i da je lider režima Gruevski načinio zaokret od partnerstva sa zapadom, te je i EU imala interesa da posreduje u tranziciji vlasti. Bojkot u Srbiji je brzo slomljen od strane režima, jer nije imao spoljnu podršku, ali ni dovoljnu internu mobilizaciju (a ni jasnu izlaznu strategiju), za razliku od opozicije u Makedoniji koja je bila bolje organizovana, znala je šta hoće i signalizirala je da će biti pouzdaniji spoljnopolitički partner.
U Crnoj Gori smo takođe videli latentnu podršku zapada promenama, jer se zemlja dovoljno približila EU i ušla u NATO, te je trodecenijska vladavina korumpiranog lidera postala teret. Opozicija je išla u tri kolone koje su dobro mobilisale različite društvene grupe, uz druge okolnosti – diversifikovanu medijsku scenu i politički sukob koji se dobrim delom preneo iz nacionalnog rascepa.
U Mađarskoj, gde su izbori zakazani za proleće 2022. godine, opozicija je prevazišla podele i ide u jednoj koloni. Čak se i ekstremno desni Jobik priključio socijalistima, liberalima i novim pokretima koji čine ujedinjenu opoziciju, sa ciljem da zajedno sruše Orbanovu vlast. Prvi korak su već napravili, pobedom u Budimpešti i desetinama gradova i opština na lokalnim izborima 2019. Orban je godinama u Mađarskoj radio ono što Vučić radi u Srbiji: postavio je svoju dominantnu stranku u centar političkog takmičenja i zatim uspešno svađao opoziciju koja se nalazila na različitim ideološkim polovima, sprečavajući ujedinjenje. Posle više od deset godina, opozicija je uspela da prevaziđe jaz.
Objektivna situacija u Srbiji je lošija za opoziciju nego u sva tri prethodno navedena slučaja: nema međunarodnu podršku, ima ograničen medijski domet, nema unutrašnje jedinstvo i ima agresivniji režim protiv sebe.
Šta preostaje?
Opoziciji preostaje da prihvati borbu na duži rok i tome prilagodi pristup. Da na duži rok radi na svojim kapacitetima: internom jedinstvu, kristalizaciji ciljeva, razvoju infrastrukture, medija i kanala informisanja, finansija, kadrova, promociji ljudi i programa. U cilju da dočeka momenat opadanja rejtinga SNS (bilo zbog ekonomije, pada spoljne podrške, nakupljenih afera ili pritiska opozicije) kao održiva alternativa, kako građanima, tako i spoljnim akterima. Rascepkana opozicija u kojoj stranke variraju od 1% do 5%, nije održiva alternativa.
Može li srpska opozicija tako?
Pre dve godine, u jednom tekstu sam argumentovao da će opoziciji najbolja prilika za načinjanje režima biti predsednički izbori 2027. godine, kada Vučić više neće imati pravo kandidovanja. Iz današnje perspektive, mislim da opozicija već kasni sa pripremama za tu 2027. godinu, da su prokockali kapital iz protesta i bojkota, te da su rascepkaniji i bezidejniji nego pre dve godine. Sa takvim akterima, nijedna strategija nije dovoljno dobra.
Izvor: Talas.rs
Naslovna foto: guardian.ng
Serbian