Nenad Milkić je rođen 1. februara 1985.godine. Oženjen je i sa svojom suprugom živi u Malom Zvorniku. Završio je pravni fakultet i jedan je od retkih pravnika koji zaista stoji na strani pravde. Zaljubljen je u šah, istoriju i staroslovensku mitologiju, a pre svega, rekli bismo, zaljubljen u svoju zemlju i svoj narod.
Nenad Milkić je član Udruženja književnika Republike Srpske i član MENSE. Do sada je napisao i objavio dve zbirke poezije i pet romana. Njegov prvi roman „Zovem se Dunja“ je priča o devojčici koja nikada neće biti rođena. Piše o abortusu i dotiče se jedne jako teške i ozbiljne teme.
Foto: Nenad Milkić, pravnik i romanopisac
Potom objavljuje trilogiju Mi smo branili Košare – Poslednja straža, Zov karaule i Besmrtni bataljon.
Još jednu fenomenalnu knjigu objavljuje 2020. godine – Kosti, knjiga koja je prvi deo serijala POGROM i koju će činiti ukupno četiri nastavaka. Za roman „Kosti“ Nenad Milkić nagrađen je Godišnjom nagradom Udruženja književnika R. Srpske za najbolji roman u 2020. godini.
Nenade, da li ste oduvek želeli da se bavite pisanjem ili ste se prosto sreli sa pričama koje ste moral da stavite na papir? Da ih ovekovečite. Da ih drugima prenesete kako bi im preneli pouku?
Nikada nisam imao ozbiljnu nameru da se profesionalno bavim pisanjem, iako sam oduvek imao prepune sveske zabeleženih stihova, kratkih priča, misli. Međutim, putujući mnogo srpskim zemljama otkrio sam niz priči o kojima se godinama i decenijama ćuti, te sam počeo da objavljujem knjige kako se neke od tih priča ne bi potpuno predale zaboravu. Osim toga, tu je svakako prisutna briga i ljubav za našu naciju koja stari i gasi se u sopstvenom zaboravu i nebrizi, te kroz pojedina dela pokušavam i na to da skrenem pažnju.
Osim toga, tu je svakako prisutna briga i ljubav za našu naciju koja stari i gasi se u sopstvenom zaboravu i nebrizi, te kroz pojedina dela pokušavam i na to da skrenem pažnju.
Koliko dugo traje Vaše istraživanje, razgovori sa sagovornicima… Koliko dugo „kopate“ pre nego što prikupite sve bitne informacije za svoj roman? Da li ti je teži taj deo ili samo pisanje?
Istraživački rad, ukoliko je detaljan i temeljan (a u mom slučaju jeste) ume da traje od više meseci do nekoliko godina. Obilasci terena, razgovori sa svedocima ili stručnjacima u određenoj oblasti, iščitavanja već postojeće literature, oduzimaju mnogo vremena. I sa sigurnošću tvrdim da je istraživački deo teži i više oduzima energije nego samo pisanje romana.
Koliko su Vaši romani zapravo fikcija, a koliko su prave ispovesti?
Mogli bi da kažemo da su svi moji romani, kako oni koji su objavljeni tako i oni koji su zamišljeni i u procesu nastajanja, u stvari delimična fikcija zasnovana na ispovestima. Prosto kako bi ispratili savremene čitalačke ukuse i interesovanja, potrebno je ispovesti, koje su uglavnom surove i teške, pustiti da na momente zaplešu sa maštom i fikcijom. Jedno bez drugog ne bi išlo i ne bi bili lepo. Niti same sirove ispovesti, niti potpuna fikcija.
Imate li neke rituale kojih se pridržavate dok pišete i gde najviše volite da pišete?
Živim 50 metara od Drine sa fenomenalnim pogledom na najlepšu reku na svetu. Njen huk, boja zbog koje se nekada zvala Zelenika, svežina su inspiracija za svakog čoveka koji živi kraj nje, kao i svaku aktivnost koju ljudi preduzimaju. Inače, pripadam savremenim generacijama koje koriste računar za pisanje romana, prosto zbog praktičnosti i uštede vremena kojeg ionako imamo premalo na ovom svetu.
Gde nalazite inspiraciju, a gde istrajnost da završite ono što ste započeli? Ko Vam je najveća podrška u radu?
I nadahnuće i razlog za istrajnost nalazim na jednoj, početnoj tački. Teme koje obrađujem nose odgovornost za hiljade stradalnika, ali desetine hiljada njihovih potomaka. Kada ne bih istrajao u zamišljenoj priči, osećao bih da sam sve te ljude i duše izdao. Mislim da je osećaj izdaje nepodnošljiv i zato ne želim ni da ga okusim. Tako da bi mogli da kažemo da dar koristim da kroz njega zauvek u vremenu sačuvam uzdahe majki, prazne poglede na zgarišta sopstvenih života, drhtave ruke koje pale sveće i suze koje ih u istom trenu gase. Da nema reči ništa od toga ne bih uspeo sačuvati.
Teme koje obrađujem nose odgovornost za hiljade stradalnika, ali desetine hiljada njihovih potomaka. Kada ne bih istrajao u zamišljenoj priči, osećao bih da sam sve te ljude i duše izdao
Što se tiče podrške, verujem da kao i sve drugo, tako i ona dolazi i neguje se u kući. Ako je nemamo u sopstvenom domu, našem kutku na ovom svetu, onda bi bila zalud sva ostala podrška van tog kutka. Tako da moja supruga jeste najveća podrška da istrajem i jedini svedok mojih uspeha, ali i kriza kroz koje kao stvaralac prolazim.
Da li ste zadovoljni reakcijama čitalaca? Da li su Vaši romani dobili onakav odziv kakav ste očekivali?
Ne bih da budem pogrešno shvaćen kada kažem da do mene ne dopiru reakcije čitalaca. Nebitno da li su pozitivne ili negativne. Naravno da je lepo kada vidiš i čuješ da ljudi čitaju knjige, komentarišu, dele impresije. Ali ja nisam pisac koji piše zbog lajkova na društvenim mrežama, ili za tapšanje po ramenu. Onog trenutka kada knjiga izađe iz štampe počne da živi svoj život i tada sam u stvari i najsrećniji. Još jedna mala pobeda u večnoj borbi protiv zaborava.
I moram da priznam da je odziv na koji nailaze moji romani nadmašio moja očekivanja. Iako, u dobroj meri, bez podrške države i instutucija, autor tema koji mnogi zaobilaze, imam tu sreću da sam od običnih ljudi i čitalaca prepoznat i da su prihvatili moje knjige. A to je, u stvari, i najbitnije. Hvala im na tome što mi daju krila da nastavim dalje.
Kako preživljavate sve dok o tome pišete? Znamo koliko pisci proživljavaju svaku emociju svojih likova, a Vaši likovi zaista proživljavaju najgore sudbine?
Moji likovi (nebitno da li sam stavljao prava imena ili ne) su stvarni. Sa njima sam pričao, pio, jeo, disao isti vazduh, gledao isto nebo… I slušao njihovu bol, strahove, nade, želje, snove. Bojim se da sam previše sebe ostavljao na svakoj od tih knjiga. Delovi duše koje su u knjigama i likovima ostavljeni su, čini mi se, oni koji su ostali meni. Ali ostalo je dovoljno da se bar Pogrom završi.
Nenad Milkić
Možete li nam otkriti šta nas sve očekuje u POGROMU-u?
Čitaoci su mogli da vide da će četvoroknjižje POGROM pratiti porodicu Kovačević koja se u ludo vreme raspada Jugoslavije našla razvejana širom iste zemlje koja se omeđena lokalnim carevima delila i plivala u sopstvenoj krvi. Nakon sudbine Mateja u Sarajevu (KOSTI) priča prelazi na njegovog brata Luku u Krajini (KOLONA), da bi se nešto kasnije dotakla Jovane, koja se udala na Kosmet (OGANJ), pre nego što se krug zatvori sa Markom Kovačevićem koji je ostao na pradedovskoj zemlji u okolini Srebrenice (LAŽI). I da, dobro su primetili mnogi, glavni likovi nose sa razlogom ime jevanđelista.
Koji serijal je lično Vama draži? „Mi smo branili Košare“ ili ,,POGROM“?
Ne postoji vrednosna skala po kojoj bih mogao da merim koji bi mi od objavljenih romana bio draži. Knjige o Košarama sam pisao sa manje književnog i ličnog iskustva, a većinu glavnih likova sam lično upoznao. Sa druge strane Pogrom je tek na prvoj od četiri zamišljene knjige, ali već sada je prepoznatljiv i odiše jačinom. Možda će, ako već moram da biram, Pogrom biti taj koji će biti značajniji za srpstvo uopšte, a ono što je za srpstvo značajno važno je i meni.
Šta biste preporučili Vašim čitaocima? A šta Vašim budućim čitaocima?
Nemojte da me čitate. Pređite na ljubavne stvari hahaha. Šalim se, naravno. Mojim čitaocima koji godinama prate moj rad želim da se zahvalim jer svakako mi daju mnogo snage da nastavim dalje i kad mi se čini da je neka od borbi uzaludna. Nošen njihovom ljubavlju i energijom pomeramo granice.
Budućim? Otvorite um. Iako moje knjige obrađuju ratne događaje i teške porodične drame u ratnim okolnostima, moje knjige su u svojoj srži antiratne. Imaju dvostruku ulogu: prvo, da pokažu svu surovost i brutalnost rata. Drugo, da probamo na primerima iz bliske prošlosti naučiti lekcije kako nam se nikada ne bi ponovile.
Izvor: https://harmonylife.rs/
Autor: Ivana Fenix
Serbian