Književnica otkrila zašto FEMINISTKINJE PREĆUTKUJU žensku PATRIOTSKU tradiciju u književnosti

Patriotizam i feminizam – Zbog čega su jalove nade da će se poezija Milice Stojadinović Srpkinje i mnogih drugih patriotski orijentisanih književnica na vrhuncu buke oko osnaživanja žena naći u čitankama srpskih đaka?

Autor: Tatjana Poterjahin, književnica

„Njen san o velikom srpskom narodu bio je jedna viša stvarnost, ali ne hrana za svakidašnjicu“, pisala je Anica Savić Rebac o jednoj drugoj umnoj i nadarenoj Srpkinji, Vrdničkoj vili, Milici Stojadinović, ostavljajući nam tako zlata vredan dokument o temama koje su zaokupljale umove žena više od stotinu godina pre nas. Krenemo li dalje u prošlost, naći ćemo veličanstvenu Jefimijinu pohvalu srpskom knezu i velikomučeniku Lazaru. Potražimo li u tek minulim vremenima – tragična i moćna „Krvava bajka“ stoji sa potpisom  žene.

Mi, dakle, nipošto ne govorimo o izuzecima koji bi trebalo da potvrde neko suprotno pravilo već o značajnoj zastupljenosti ovog specifičnog senzibiliteta žene u istoriji srpske književnosti. Misticizam i duhovnost Jelene Spiridonović Savić, intelektualna superiornost Isidore Sekulić – primeri su, ali ne jedini, koji omogućavaju da bolje sagledamo stagnaciju ženskih interesovanja u poslednjih nekoliko decenija – ne u kontekstu talenta pojedinca već tema i uloga koje današnje autorke sve češće bespogovorno prihvataju u ime nametnutog imperativa da, tematizujući svoj ženski identitet i iskustvo u samom delu, poboljšaju položaj žene u aktuelnom društvenom trenutku.

Postavljajući se najčešće neprijateljski prema nečemu što nazivaju patrijarhatom, prinuđene su da ignorišu konkretne istorijske činjenice i ličnosti.

Instrumentalizacija žena

Iako ih je u prošlosti bilo manje nego danas (što svakako srazmerno važi i za muškarce kao pisce) srpske književnice su pre jednog veka odgovornije i inteligentnije koristile privilegiju da pišu i budu čitane. Rečju – bile su emancipovanije i hrabrije, a neretko i obrazovanije nego danas.

Od antičke filozofije i hrišćanske kulture, mistike i duhovnosti do nacionalnih pitanja – nije postojala tema od koje su zazirale prepuštajući je muškarcima. To nipošto ne znači da su, često kao pripadnice privilegovanog društvenog sloja, bile nezainteresovane za položaj onih manje srećnih. Paradoksalno, socijalne teme prisutnije su u ženskoj poeziji s kraja 19. veka nego u savremenim zbirkama.

O svom ženskom iskustvu govorile su istovremeno podjednako nadahnuto i samosvesno: melanholična i nežna poezija Danice Marković samo je jedan aspekt njenog stvaralaštva koje naročito interesantnim čini zaostavština u žanru horora i folklorne fantastike. Danas je razumevanje položaja žene u srpskoj tradicijskoj kulturi u potpunosti podređeno narativu o opresivnom patrijarhatu.

Najtalentovanije književnice nisu bile voljne da se odreknu svog porekla i svoje tradicije

 Složeni mehanizmi balkanskih društava u prošlosti razmatraju se i valorizuju iz perspektive sadašnjice, što je neprihvatljiv naučni postupak. Nemam nameru da podržim mit suprotnog sadržaja već ističem činjenicu da svaki društveni poredak pati od nedostataka i da još uvek nigde nije uspostavljen sistem apsolutne pravednosti niti tako nešto postoji u nagoveštaju. Naprotiv.

Pa ipak, u tom i takvom patrijarhatu, koji nam se sve češće i bučnije opisuje kao bauk koji proždire (samo) žensku decu, najučenije i najtalentovanije književnice nisu bile voljne da se odreknu svog porekla, identiteta, svoje tradicije i duhovne kulture. Naprotiv, borile su se da o tome ravnopravno govore. Sa druge strane, teškoće i probleme patrijarhalnog doba i patrijarhalne žene na svetlo dana pošteno i osećajno izneli su muškarci.

„Moja lepa zvezda, majka i robinja, Bože, šta li danas u Srbiji radi?“ – piše Dis s poštovanjem i brigom. Od „Nečiste krvi“ i „Božijih ljudi“, „Školske ikone“ te Šantićevih i Kočićevih dirljivih poetskih crtica o ženi radnici i hraniteljki – srpsko muško pismo realistične i moderne književnosti interesovalo se za sudbinu žene i žudelo da kod čitalaca pobudi novo razumevanje i empatiju za nju.

Otkuda onda proističe potreba da se žena naše prošlosti proglasi nevidljivom i nemuštom senkom koja lancima vezana za kućno ognjište kontinuirano trpi zlostavljanje i da se to zlostavljanje (koje je u nekoj meri svakako i postojalo) proglasi za njeno jedino iskustvo, te da se zasluge za razbijanje tih ropskih lanaca pripišu ideološki podobnim autorkama čiji su značaj u istoriji književnosti i umetnički dometi, u najmanju ruku, upitni?

Pronalaženje i ponovna afirmacija autorki čije su ideje i dela u pripadajućem vremenu bile revolucionarne i na koje se (kvazi)subjektivistička i feministička književnost današnjice prirodno nadovezuje potpuno je legitimno.

Rodne ideologije u pokušaju poništavanja identitetskog osećanja

Ipak, marginalizovanje glasova žena koje su u svom vremenu bile i najrečitije i najtalentovanije i koje su se u mnogo težim uslovima od današnjih usudile i izborile da progovore o takozvanim muškim temama, a sa nacionalno odgovorne pozicije, u najmanju ruku je nemoralno.

Ovaj selektivni princip rodnih ideologija može da se prati još od diskriminatorskog pristupa proučavanju položaja žene u kolonizovanim kulturama, a od kog su bolovale mnoge feminističke antropologije pisane od strane privilegovanih naučnica na pozicijama moći – afirmisanih na katedrama zapadnih vojnih sila sa intervencionističkim i asimilacionim pretenzijama.

Ista praksa primetna je danas u rodno senzitivnoj retrospektivi srpske „ženske“ književnosti.

Prećutkivanje patriotske ženske tradicije u tom smislu ilustruje i dokazuje ideološko slepilo i neiskrenost feminističko-globalističke agende.

Naknadno ućutkivanje žena predstavlja jedan od mehanizama instrumentalizacije današnje ženske perspektive od strane globalističkih ideologija koje, kao u kolonijalna vremena, menjajući „svest“ i intervenišući unutar jedne samosvojne kulture, teže ukidanju razlika i uspostavljanju jednog novog i opšteg sistema vrednosti, ali isključivo u korist velikog zapadnog hegemona.

U tom kontekstu nužno je, na primer, zataškati ove reči jedne žene, pisane u dalekoj, „patrijarhalnoj“ 1912. godini: „Godina kad je od kretanja najzad postao oblik, od fenomena postala ideja, kad se dokazalo da u srpstvu nisu isceđeni karakteri, i da kosovski simbol nije ukočena slika“. I to ne bilo koje žene već Isidore Sekulić.

Može li se jednom tako veličanstvenom duhu i umu prigovoriti da nesvesno reprodukuje nazadne ideje društva koje je degradira? Ili se ipak mora priznati da (borba za) pravo na obrazovanje, slobodan izbor zanimanja i stil života ne podrazumeva nužno otpor prema nacionalnoj ideji i metafizičkim temama nego baš suprotno – poboljšanje društvenog statusa omogućava ženi da se, kao i muškarac, oslobođena brige za goli život, posveti ne manje važnim pitanjima koja se tiču šire zajednice, nematerijalnih vrednosti, etičkih i duhovnih kategorija.

Jalove nade i poželjni narativ

Danas, kada se položaj žene značajno poboljšao, nema argumenata niti potrebe za tvrdnju da je ikada bio idealan, i kada su uslovi života uopšte mnogo lakši nego u vremenima velikih ratova, siromaštva, slabije pismenosti i mogućnosti povezivanja i oglašavanja, književnicama se paradoksalno nameće jedan skučeni poželjni narativ koji treba da reprodukuju kako bi potvrdile ne samo svoju ženskost i društvenu osvešćenost već i književnu zrelost.

 Dok se sa jedne strane autorke ohrabruju da pišu rodno osetljive i antipatrijarhalne, društveno angažovane lične istorije često sumnjive autentičnosti – krivica za odsustvo ženskih autora na polju širih identitetskih, filozofskih i duhovnih tema podmuklo se ponovo stavlja na dušu patrijarhatu.

Jedno od objašnjenja temelji se na tvrdnji da naše „duboko patrijarhalno društvo“ nikada neće pošteno proceniti domete žene u sferi koja prevazilazi specifično ženske teme.

„Šta žena zna o rodoljublju i nacionalnom osećanju?!“

Da li je onda pisanje dekonstrukcije takvog sistema subverzija ili utešna nagrada za one žene koje ipak nešto žele da pišu? Nije li to zapravo povlačenje u korist omrznutog uverenja da postoji jedan svet ideja koji je za ženu nedodirljiv iako se pre jednog veka činio nadohvat ruke?

Gde je u svemu tome deklarativno borbeni feminizam i nije li baš on izdao ženu kada se utopio u jedan širi pokret kome je cilj razračunavanje sa konzervativnom i nacionalnom idejom i tradicionalnim elementima svakog ponaosob društva u koje je presađena?

Osnaživanje žena da književnost pišu kao žene nije nepoželjno pre svega zato što je pol jedna od važnih identitetskih tačaka i prirodnih perspektiva svakoga od nas. Ali ukoliko se dogmatično insistira na rodnoj vizuri i sentimentalnom konceptu ideološki zadate autobiografije i autofikcije rezultat će, logično, biti pogoršanje pozicije žene kao ravnopravnog učesnika u promišljanju svega drugog.

Prenebregavanje činjenice da je žena na prvom mestu čovek („čovek ženski i čovek muški“ pisala je Isidora Sekulić) – njenu ravnopravnost koja iz te činjenice prirodno proishodi delegitimiše tražeći joj drugo poreklo, dok jednakost ne evoluira u obrnuti sistem vrednovanja u kome bi žena trebalo da se kanonizuje kao biće vrednije od muškarca. Sa kojim ciljem?

To je strategija za konfrontiranje žene i muškarca ne samo na socijalnoj ravni već i principijelno i ontološki. Reimaginacija mitoloških slika o nikada postojećem zlatnom matrijarhatu, o ženi kao Zemlji koju su ratovima uništili i zagadili muškarci, o anacionalnoj prirodi žene koja ne poznaje koncepte časti, hrabrosti, otadžbine, nacije ima funkciju mobilizacije žena, koje čine više od polovine svetske populacije, u borbi protiv vrednosti starog sveta za čiji se tiranski karakter optužuje muškarac.

Ipak, ne zvuči li ova podela uloga i karakteristika uznemirujuće poznato, takoreći – patrijarhalno i veoma anahrono? U tome je čitav paradoks – levo-liberalni feminizam odustao je od redefinisanja socijalnog položaja žene i egzistencijalističke tematike u korist političke pobede nad idejom države i tradicije.

Zato je, promenivši strategiju, preuzeo održive i vremenom očvrsnule koncepte i zaoštrio razlike umesto da insistira na poravnanju. Manipulacija je evidentna – tako smo došli u situaciju da konstatujemo kako su suštinski emancipovane one autorke koje ravnopravno sa muškarcima promišljaju svet u njegovoj celokupnosti, zainteresovane za pitanja socijalne pravde, nacionalnog identiteta, istorije, geopolitike, religioznosti i tradicije – dakle, u suštini, pretežno žene na desnici.

„To što vi jeste žene ne znači ništa ako ne pišete onako kako žena treba da piše.“

Kada se vratimo na teren književnosti još je očiglednije da insistiranje na feminističkom i antitradicionalnom „ženskom pismu“ predstavlja regresiju i zloupotrebu prvobitne ideje o osvetljavanju do tada nepoznatih aspekata ljudskog iskustva, uspostavljanje kontrole nad onim što je u ženi univerzalno ljudsko, ali takođe i nasilan prekid kontinuiteta i razvoja srpske ženske književnosti (pri čemu mislim na književnost koju su pisale žene) sa potencijalom da metastazira u cenzuru.

O dekonstrukciji društva, vrednosti i patrijarhata (kao) po porudžbini, manipulišući životnim nezadovoljstvima „obične“ žene, danas masovno pišu privilegovane feminističke aktivistkinje sumnjive nadarenosti, pokrivajući očigledno odsustvo umetničke vrednosti te vrle nove književnosti njenim navodnim pozitivnim socijalnim učinkom.

Zato su jalove nade da će se poezija Milice Stojadinović Srpkinje na vrhuncu buke oko osnaživanja žena naći u čitankama srpskih đaka – to što vi jeste žene ne znači ništa ako ne pišete onako kako žena treba da piše. Ako se vaša književnost ne može upotrebiti u kulturnom ratu koji se uveliko vodi, ako ne znate gde vam je mesto – vi ste neprijatelj i bićete, ukoliko globalistička agenda odnese konačnu pobedu, izbrisane.

Ako se vaša književnost ne može upotrebiti u kulturnom ratu koji se uveliko vodi, ako ne znate gde vam je mesto – vi ste neprijatelj i bićete, ukoliko globalistička agenda odnese konačnu pobedu, izbrisane.

Autor: Tajana Poterjahin

Tajana Poterjahin rođena je 1987. godine u Beogradu. Diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana „Mučitelj“ (Novi književni krug, 2012), „Varoška legenda: Prvi sneg“ (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021) i „Varoška legenda: Đavolji tefter“ (Dereta, 2021)

Izvor: https://standard.rs/