Veliki šmeker i vrhunski umetnik, jedan od stubova francuske popularne kulture svog vremena, Serž Gensbur… jednom prilikom se u svom stvaralačkom zanosu ipak malo “pre-zaneo“. Kad je mislio da je nedodirljiv, neuhvatljiv i nenadmašan… dodirnuo se Marseljeze… himne koja je za Francuze svetinja. Sa svojim saradnicima prepevao je i preradio u rege fazonu. I tu u suštini borbenu i reklo bi se surovu revolucionarnu pesmu (Ref: “Na oružje građani! Formirajte svoje bataljone! Koračajmo! Koračajmo! Neka nečista krv natopi naše brazde!“) pretvorio u njen miroljubivi opozit.
Autor: Nemanja Dević
Slušao sam tu pesmu uz vedre zvukove i prateće vokale Jamajčanki i bila mi je više nego ljupka. Ne i tadašnjoj većinski tradicionalnoj Francuskoj, koja je bezmalo opet kanila da digne giljotinu zbog Gensbura koji se drznuo da prepravlja jedan od osnovnih simbola sa kojima se identifikuju. Dobio je veći broj pretnji smrću, a veterani su mu obećali da nikad nigde neće smeti javno da je izvede u njihovoj otadžbini. Desilo se to 1979, skoro 200 godina otkako je pevana na ulicama tokom revolucionarnih previranja. I kada je sledeće godine održavao koncert u Strazburu, nekoliko grupa legionara namerilo se da ostvari svoju pretnju; pošto ga je pre izlaska na binu policija jedva sačuvala od linčovanja, stari provokator i umetnik koji nije poznavao granice u svom stvaralaštvu i ludilu… u trenu je došao sebi.
Tada je došlo do kultne scene, gde se Gensbur namah uozbiljio, stisnuo pesnicu i podigavši je, pomalo zadihan i drhtavim glasom, počeo je da peva originalnu Marseljezu. “A kapela“. Za njim su, u stavu mirno, pesmu pevali i legionari i svi okupljeni u publici…
Zna se šta je Otadžbina i Bože pravde
I nema, moj bato. Zna se šta je Otadžbina. Zna se šta je himna, šta je zastava, šta je grb. I zna se šta je svetinja. To se ne desakralizuje. To se ne prlja, ne gazi, ne vezuje konjima za repove. I sa tim se ne zajebava. Bar među civilizovanim svetom. I onima koji iole drže do sebe.
E sad… ne znam što sve ovo pišem ovako detaljno. Valjda zato što je ovih dana svaka šuša počela da diže glas (suštinski: i nogu) na našu Bože pravde. I činjenicu da je, jelte, nekoga uvredila kada se u ovim ostacima ostataka naše Otadžbine pevala ili svečano izvodila na početku školske godine?!
Pored toga što u bocu pogađa glavni ideal Srba – pravdu, naša himna nije ni agresivna ni borbena i ima nekoliko brilijantnih motiva: “Složi srpsku braću dragu/na svak dičan slavan rad,/sloga biće poraz vragu/a najjači srpstvu grad.“ I još nešto: ona je uz sve svoje eventualne nedostatke kao otadžbinska himna osveštana grlima vojnika 1912-1918, 1941-1945. i 1991-1995. Svih onih kojima je milo srpstvo, više nego olinjalo jugoslovenstvo, bilo na srcu kroz sve bitke koje su vodili.
I ne samo njima, već do danas i svim građanima Srbije kojima su sloboda i pravda visoko na hijerarhiji vrednosti. Ko ne veruje neka samo uporedi tekst srpske himne sa himnama nekih od naših suseda. Na primer Albancima: “Oružje u našim rukama ćemo zadržati, Braneći svaki ćošak naše otadžbine, Naša prava nećemo predati; Ovde naši neprijatelji nemaju mesta!!“ Ili sa rumunskom himnom, gde se već u prvoj strofi kaže: “Probudite se, Rumuni, iz smrtnog sna, u koji su vas uljuljali varvarski tirani. Sad, ili nikad, vaš usud se obnavlja, kojem će se klanjati i vaši neprijatelji.“ Ili sa bugarskom, koja je, verovali ili ne, napisana kao pobednička pesma baš tokom rata sa Srbijom 1885. I tako dalje.
Ali, što rekao pokojni Lane Gutović (kako ovo čudno i nestvarno zvuči), svakako će biti onih koji će se ovim tekstom i ovakvim razmišljanjima uvrediti. Citiram ga: ‘de bili i ‘de ne bili… neka vas sreća prati.
Serbian