Pesnik mora da ima svoje korenje, ako ne želi da se pomiri sa sudbinom biljke u saksiji – Ivan V. Lalić

Spomenuli ste duhovni provincijalizam, u sklopu sa pojmovima „uskonacionalnog“ i „lokalno egzotičnog“. Čini mi se da se takav provincijalizam može da izražava – i da se izražava – jednako i kroz svojevrsne kosmopolitske aspiracije. Provincijalan je duh koji odbija da se seća, koji se odriče svojih koordinata zadanih u jeziku u tradiciji, istoriji, sudbini, duhovnom prostoru tog jezika. (Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea ili Rilkea)

Provincijalan je duh koji odbija da se seća, koji se odriče svojih koordinata zadanih u jeziku u tradiciji, istoriji, sudbini, duhovnom prostoru tog jezika.

Međutim, taj „nacionalni teren“ – ili svest da na njemu stojite samo je jedan osnovni preduslov. Reč je o tlu gde pesnik mora da ima svoje korenje –– ako ne želi da se pomiri sa sudbinom biljke u saksiji. No to za mene ne znači biranje nekakvog, kako rekoste, „naglašeno nacionalnog“ puta; nekakvo zatvaranje u krug pojmova i tema vezanih isključivo za spomenuto tlo – koje je za mene ona tačka, sa koje mogu da čvrsto iskoračim i u kojoj nalazim svoju autentičnu ravnotežu.

Najzad, to je ona tačka iz koje najbolje vidim i najpreciznije odmeravam vreme i prostor; tačka-reper, koja mi pomaže da stvari dovodim u pravu vizuru. (Kada kažem Orfej, ja mislim i na one „tračke bregove, ilirske gore“, taj prototip pesničke sudbine oblikovan je negde tu.) Za mene pojam onoga što nazivate nacionalnim terenom prevazilazi denominaciju nacionalno; duhovni zavičaj – jer o njemu je reč – nije nešto dvodimenzionalno, nešto jednosmerno.

Pre ga doživljavam kao nekakav sistem koncentričnih sfera, sa svojim određenim središtem. Kada kažem Resava, kada kažem Vizantija, pokušavam da nešto opšte odredim posebnim pojmovima koji su mi bliski. Kada kažem Dela ljubavi, i to dovedem u vezu sa Vizantijom, ja tražim izvestan sklad, meru, sistem, mogućnost tačnog iskaza – a ne neki „naglašeno nacionalni pravac kretanja“.

Inače, ulaz u svetsku poeziju našli smo davno, pre mnogo vekova. Zaboravilo se. Našao ga je kasnije, recimo, i Laza Kostić. Danas su vrata otvorena. Problem se javlja samo kada nam nije jasno kako se tamo ulazi.

Ivan V. Lalić

1970.

Izvor: Patmos