INTERVJU: Tajana Poterjahin – Dužnost umetnika je da brani slobodnog čoveka i da se ne povinuje

Tajana Poterjahin, srpska književnica i antropolog, nesumnjivo je autentična pojava našeg savremenog trenutka. Neobično vilovita duhom i stasom, bistrinom, senzualnošću i odvažnošću, Tajana, iako je mlada, neprestano korača putevima čovekoljublja i duhovnosti. Svojim primerom, stvaralaštvom i životnim iskustvom, Tajana svedoči reči psalmopojca – Usta pravednikova govore mudrost, i jezik njegov kazuje istinu.

Vaši prvi romani „Isidor od Ljubavi“ u izmenjenom izadanju pod nazivom „Mučitelj“ objavljen je pre nekoliko godina. Kako iz današnje perspektive gledate na svoj romaneskni prvenac? Kakve su se promene (u literarnom smislu) odvijale kod Vas do pojave novog romana, trilogije „Varoška legenda“?

Roman „Isidor od ljubavi“ čije je „Mučitelj“ zapravo drugo, izmenjeno izdanje, nastao je kada sam bila vrlo mlada. Prvi put je objavljen 2008. godine, a napisan je tri godine ranije. Zanimljivo je da sam prethodno već napisala jedan, koji sam odštampala na kućnom štampaču kako bi ga čitala moja baka.

Posle je mama počela da ga nosi na posao, ljudi su je pitali šta čita, rukopis je počeo da se kopira i pozajmljuje ali se na kraju, kada je došlo do objavljivanja, nisam odlučila za tu knjigu (mada je „cipovana“, pod naslovom „Drugo ime za večnost“). Smatrala sam da boluje od svih početničkih nedostataka. Talenat je bio očit, zato su ljudi čitajući mogli da se sažive sa radnjom i likovima ali nedostajalo je znanje, ne zanatsko znanje o pisanju, mogu reći da sam se rodila sa osećajem za reč, već moje znanje o životu.

„Isidor“ je drugačiji. Lik naratorke hermetički zatvoren u jedan odnos, meni koja sam prvu mladost provela u manastiru, uglavnom u razmišljanju i ćutanju, bilo je lakše da napišem nego svu složenost mnogih ljudskih karaktera koje tada nisam uspevala da obuhvatim ni iskustvom ni imaginacijom. I tu se desila ključna promena. Uvek sam bila, kao pisac, posvećena svom unutrašnjem životu. Kad govorim o iskustvu, pre svega mislim na to iskustvo, na godine i godine osluškivanja, učenja i promišljanja. One su me dovele do „Varoške legende“. Do sposobnosti da napišem takvu knjigu.

U Vašoj trilogiji primetna je duboka vezanost, svojevrsna ambijentalna opijenost Kraljevom. Da li su Vaša neposredna iskustva i detinjstvo provedeno u tom kraju zaslužni za to?

Kraljevo sam izabrala jer sam tu odrasla ali motiv nije bio sentimentalne prirode. Htela sam da načinim dramatičan otklon od malograđanske zaslepljenosti velikim i tuđim i da zavirim u naše, u istoriju svog grada i svog naroda, da je razumem i da je, kao pisac, napišem. Bez bacanja svetlucave prašine u oči čitaocu.

Blato, svinja, sokak, reka. Mržnja, laž, nepravda. Estetiku mog romana čine stil i istina. Nema kozmetičkog ulepšavanja. Čitajući o epohi, ušla sam u taj svet i on me je zauvek zarobio. Verujem da svaki grad i mesto sa svojom istorijom mogu da učine isto. Zašto bismo onda ostavljali svoje i pisali o tuđem? Slojevi i slojevi naše stvarnosti ćute neistraženi i nenapisani.

U samom procesu književnog stvaranja, postoji li nešto u šta nepobitno želite da uverite svoje čitaoce? Vodite li se nekom idejom koja je zajednička svim Vašim dosadašnjim delima?

Jedino što mi je važno, to je da čitalac poveruje u stvoreni svet. To je tehnika koja podrazumeva logiku, poetiku, umeće pripovedanja u najklasičnijem smislu te reči.

Ne težim da prenosim ideje nego da ispričam priču koja će u sebi nositi višeglasje ideja i života.

Kakav je Vaš odnos prema stihu? Stanislav Vinaver za poeziju kaže: „Poezija je nebeski med što teče iz nevidljivih saća što ih stvaraju duše.“ Da li Vi imate svoju definiciju, ili je predmet o kome je reč izvan svake sfere definisanja?

„Proza u kojoj nema poetike je ništavna, proza je najlepša u delovima u kojima zvuči kao poezija, poetika proze je sav smisao proze kao umetnosti.“- kaže Hegel i to mi je jedna od najdražih misli o književnosti uopšte.

Stih – za mene je ritam i smisao – nešto što zapravo postoji i u prozi, to je potvrda da piščev duh ima sluha, potraga za harmonijom u verbalizaciji.

Ne verujem u antipoetske pokrete u književnosti kao što ne verujem da su kič i banalnost poetika.

Verujem da su borbe protiv stabilnih identiteta i tradicija u punom zamahu. A čovek je biće određeno potrebom da se samodefiniše. Pre ili kasnije, ta dva principa – čovekovo JA, koje obuhvata sve aspekte identiteta i to novo, NE-JA, koje ga prisiljava da ih odbaci, sukobljavaju se i stvaraju velike psihološke i duhovne probleme a na nivou zajednice – opštu dekadenciju i haos.

Umetnost, književnost tu igra jednu od ključnih uloga, koristeći znanje i emotivnu uverljivost pomaže pojedincu da nađe sebe, svoj koren i svoj put.

Da sam u pravu potvrđuje i činjenica da je umetnost konstantno na udaru globalističkih sila haosa – najpre je rasrbljena a u poslednje vreme i raščovečena, favorizuju se dela pisana u ključu politika „nove realnosti“. Dužnost umetnika je da se ne povinuje. Da brani slobodnog čoveka.

Nisam pesimista. Možda zato što ne verujem u neku opštu pobedu principa smisla već u njegov opstanak kroz delovanje, stvaranje i življenje malobrojnih pojedinaca.

Treba stalno sejati to seme. Korov je korov, i posao je mukotrpan. No dobro seme bačeno na dobru zemlju uvek daje rod. Ako ne da, onda je nesavestan bio sejač. Na tom polju, u toj borbi, nema uzaludnih trudova, svaka reč, svaki stih, sve je bačeno seme.

Ideološki mrak je gust, mogućnosti manipulacije gotovo beskrajne. Ali mlad čovek oseća da nije srećan, nije ceo. Možda je moja vera u čoveka iracionalna ali znam da je stvoren da bude slobodan. Da voli. Svoju majku, porodicu, svoj dom, svoju zemlju. Nijedan inženjering ne može da pobedi prirodu. Izazvaće revolt, ustanak, pre ili kasnije. Srbi jesu narod ustanika.

Ja polažem velike nade u buduće generacije Srba. I to im treba govoriti. Dosta je defetizma i pesimizma, to su sve pseudointelektualne poze. Da bi mlad čovek ostvario svoj puni potencijal, mora da zna da neko veruje u njega.

Kakav je, po Vašem mišljenju, uticaj Crkve na nove generacije? Postoje li i dalje dovoljno pijemčive, budne oči i uši koje žele da, poslušaju, akumuliraju i primene, jevanđeoske poruke Ljubavi?

Iako nam stalno objašnjavaju da je ovo 21. vek, digitalna era, da se ne znam šta promenilo, ja verujem da je čovek kroz istoriju u suštini uvek isti.

Dve ključne teme koje ga određuju, ljubav i smrt, ostaju srž njegove ljudskosti. Ni zadovoljstvo, zabava, ni nauka, ne mogu da odgovore na strahove i pitanja koji proističu iz ljudskog bavljenja sobom. Zato će oni koji pitaju više uvek pronalaziti put do Crkve.

Važno je da tu ne naiđu na kompromise, bljutave pseudohumanističke parole, važno je da Crkva ostane svetlost svetu, a ljudi Crkve so zemlji. Potreba da se snishodi savremenom čoveku nužno vodi do degeneracije. To je možda moj jedini intimni strah. Strah od prilagođavanja čoveku koji u stvari traži autentičnost.

Za kraj, smatrate li da književnost vaspitava „za nijanse“. Kako u eri dominacije slike i audio-vizuelnih sadržaja, osposobiti savremenog čoveka za tu, staru, sofisticiranost sagledavanja spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta?

Ne volim fraze niti verujem u svemoćnost strategija odozgo. Treba da postoje, kulturna politika, obrazovanje, ali kao i u svim drugim kontekstima, ako pričamo o otporu jednog društva opresivnim sistemima kontrole i degradacije čoveka, smatram da je ključ tog otpora sam čovek. Posle toga, sledstveno kuća, porodica. Koliko često samo čujemo da dete „ne može bez telefona u ovim vremenima“, da mora da se uklopi, da ne sme da bude drugačije jer će biti odbačeno. To je paranoja.

Roditelj je dužan da detetu pruži ono što je najvrednije u čovečanstvu. Ne postoji opravdanje za zanemarivanje dečije duše i uma. Da izgradi sistem vrednosti koji će biti operativan u stvarnosti deteta. Tu je jedina šansa da bude pobeđena strategija zaglupljivanja. Kod kuće. Tu, možda na poslednjem mestu, gde je svako od nas još uvek gospodar, slobodan čovek, ako to izabere.

Fotografije su preuzete sa Fejsbuk profila autorke – Facebook, Tajana Poterjahin