Ja sam čovek. Moj je udeo u ljudskosti ravnopravan. Ne možeš, ne dam, to da mi oduzmeš. Neću da budem vagina koja govori. Neću da zarađuješ na meni. Moje iskustvo- to je iskustvo jednog celog čoveka. Ja sam zemlja, nebo i voda a ti si beton, urbani besplodni uništitelj prirode.
Tajana Poterjahin, pisac
FEMINIZMU NA PUTU BEZ POVRATKA – ZBOGOM I NE PIŠI KAD STIGNEŠ
Neću da pišem o svojoj vagini. Neću da pišem ni o tuđoj. Neću ni o penisima, žao mi je. O svom orgazmu neću da pišem – to je moje pravo, da se ne čerečim za tebe. Neću da se „osećam kao žena“, to će da rade umesto mene muškarci koji se „osećaju kao žene“ iako i ja sama, u svojoj trideset petoj godini, znam samo šta znači BITI žena a šta znači osećati se tako – ne znam. Osećam se samo kad se ne okupam. Neću da pišem kako su me maltretirali – morala bih onda i o tome – kako sam ja njih. Neću da pišem o tome kako mi je teško jer sam žena. Ne znam kako bi mi bilo da nisam. Neću da mi pričaš šta da pišem. Neću da ispunim tvoja očekivanja. Izvini, nisi ni ti moja.
Neću da uopštavam nasilje. Moj otac je tukao moju mamu. Moj brat je divan otac svojoj deci. Neću da mrzim oca.
Neću da za tebe, kao kad me loše drugarice podgovore, klevećem svoga časnog pradedu. On nije bio nasilnik. Nije ni moj deka. I moja baka nije bila tunjava i slaboumna glupača. I moja luda prababa Leposava pametnija je bila od tebe.
Neću da sedim na mestu koje si mi odredio. Da budem žrtva na kojoj ćeš ti da zarađuješ. Neću da lažem za tebe – nisi nas ti oslobodio, istorija je to uradila a ti si preuzeo zasluge. Neću da mi govoriš šta sam. Neću da kontrolišeš moju matericu, da me uslovljavaš i učiš da mrzim decu koju nisam rodila, jer ih ti mrziš, kao i onu koju ću roditi. Neću da za tebe budem vagina koja priča o svojim traumama i javno orgazmira dok joj druge tupave vagine aplaudiraju na hrabrosti da bude vagina.
Hoću da postojim u svetu ideja. Da razmišljam o pravdi, savesti, časti, hrabrosti. O zemlji, o ljubavi, o mržnji, izdaji, o poreklu, životu, smrti, Bogu. To su kategorije koje su me dostojne.
Moj je udeo u ljudskosti podjednak
Hoću da učim: istoriju, politiku, geografiju, filozofiju, iste one koje uče muškarci. Zanima me. A tebe ne zanima. Hoću da me slušaju kad govorim zato što govorim dobro a ne zato što sam žena. Često niko ne primeti da sam žena. Kad pišem, kažu, ne znaju da je pisala žena. Ja sam žena samo kad to hoću i sama odlučujem o tome. Kad pišem ja sam pisac. Ja se time ponosim. Ti se tome rugaš. Rugaćeš mi se svaki put kad progovorim svojim glasom. Uvek si mi se rugao. Iz nemoći. Nisi znao šta ćeš sa mnom. Borila sam se na sto frontova. Nikad nisam rekla da je ljudskost laka. Klala sam se ja i sa muškarcima ali to je sasvim druga priča. Tebe sam prvog prozrela. Možda si nekad davno bio pošten i dobar. Iskvario si se. Izdao si me iz interesa.
Mene nećeš iskvariti. Nećeš me baciti nazad u tamnicu „ženskog iskustva.“
Ja sam čovek. Moj je udeo u ljudskosti ravnopravan. Ne možeš, ne dam, to da mi oduzmeš. Neću da budem vagina koja govori. Neću da zarađuješ na meni. Moje iskustvo- to je iskustvo jednog celog čoveka. Ja sam zemlja, nebo i voda a ti si beton, urbani besplodni uništitelj prirode.
Kažu da si nekad bio pošten i dobar. Sad si na putu bez povratka. Postao si odvratni manipulator. Žene pretvaraš u njihove traume, držiš ih zaključane i ne daš da govore ni o čemu osim o tebi. Jedeš im ljudskost i posle ispovraćaš kao ovaploćenu samoživost. Ti služiš svojim gospodarima.
Ja ne služim nikome.
Zbogom i ne piši kad stigneš tamo odakle smo svi potekli a gde te sa velikim zadovoljstvom šaljem. Voliš to mesto, ostani gde pripadaš.
Tajana Poterjahin, čovek, ipak prvo pa posle sve drugo.
Naslovna Foto: Clem Onojeghuo
Pročitajte više ovakvih tekstova u odeljku Stavovi na našem sajtu.
Serbian