Vakseri i antivakseri. Najpre – ova je podela tragična. Zatim – ova je podela razarajuća. Konačno – ova je podela prolazna. Bez iluzija da bilo koji pojedinac može staviti tačku na ovo virtuelno hvatanje za gušu, koje svakog trena preti da se prelije i u fizičko, moralna je obligacija dobronamernog čoveka da digne svoj glas protiv štetnih društvenih procesa, a nikako da izabere stranu i uskoči u tok destrukcije. Svako ko se usudi da pomisli – „nije se vakcinisao, budala, umreće“ ili pak „vakcinisao se otrovom, budala, umreće“ gaji u svom srcu zlobu i duhovni jad guši njegovog unutrašnjeg čoveka. Nikada nijedan čovek nije sasvim zdrav, u apsolutu koji nadilazi telesno blagostanje, zato je glavna hrišćanska, što znači ljudska, emocija saosećanje, nikada zluradost.
Gledano iz šire perspektive svako bogovetno društvo na kugli zemaljskoj suočava se trenutno sa istom nedaćom. U pitanju su različite kulture i civilizacije – paradigme, poimanje čoveka, politički i socijalni sistemi – efikasnost, svest o slobodama. Samim tim, mere kojima je ovo mnoštvo država pribegavalo razlikuju se međusobno po nekolicini kriterijuma: kvalitativno – šta sadrže, količinski – na koje se segmente društva rasprostranjuju i vremenski – u kom se trenutku uvode i koliko traju. Odgovor Kine, Japana, Indije, Bangladeša, Irana, Rusije, Belorusije, Nemačke, Švedske, Italije, Velike Britanije, Sjedinjenih Američkih Država, Venecuele, Argentine, Egipta, Nigerije, Somalije ili Južne Afrike ne može biti sasvim istovetan. Spisak država služi tome da se distanciramo od sebe i svog okruženja, da sagledamo problem iz šire perspektive, kako bismo shvatili da medijska kakofonija koja potpiruje strah ne može zaglušiti čitav svet.
O racionalnosti i iracionalnosti
O racionalnosti i iracionalnosti je bilo puno reči u poslednje vreme, kao da su svi otkrili teoriju racionalnog izbora, iako prirodno nisu svi upoznati sa tim terminom koji se vezuje za ekonomiju i političke nauke. Mase su racionalnost i iracionalnost protumačile kao „pamet i bandoglavost“, dok nauka iracionalnost posmatra kao društveno ponašanje koje se ne rukovodi kriterijumima materijalne lične koristi, već drugim faktorima koji izlaze iz takvih okvira. Iracionalno znači da ne podleže objašnjenju kroz teoriju racionalnog izbora, jer iracionalni ljudi odbijaju da se vode utilitarističkim motivima. Racionalnost takođe uveliko zavisi od stepena informisanosti, neko može misliti da postupa racionalno, ali ako raspolaže sa ograničenim informacijama njegovo ponašanje svejedno može rezultovati iracionalnošću. Pritom, apsolutna informisanost ne postoji.
Strah nije iracionalan, ukoliko je povezan sa nepoverenjem prema institucijama, izazvan prethodnim negativnim iskustvom. Građaninu Norveške je lakše da veruje svojoj političkoj klasi, ne zbog višeg životnog standarda, već zato što je on sve vreme živeo vrednosnu, socijalnu i institucionalnu evoluciju, dok su istočni Evropljani stupili u vrtlog revolucija. Nedavno je jedan starac koji živi u Moskvi opljačkan. Držao je milione rubalja u svom stanu, a pustio je provalnike da uđu. Na prvi pogled njegovi postupci deluju iracionalno – pozamašne svote novca se drže u banci, a nepoznatim ljudima se u megapolisima vrata ne otvaraju. Starcu je, međutim, osamdeset leta. On je preko glave preturio raspade država, izumiranje ideologija, kolaps finansijskog sistema 1998. godine. Otuda on ne veruje bankama. Veruje ljudima. Kada ga je devojka, koja je glumila da joj se slošilo, zamolila da je pusti u stan i da joj čašu vode on je to uradio, čovek je. Dok je on bio u kuhinji, devojka je pustila dvojicu provalnika u stan.
Vakseri i antivakseri – Ključ je u poverenju
Ključ je u poverenju, starac je imao poverenja u ljude, a ne u institucije, njegov izbor se ispostavio kao pogrešan, ali ne i iracionalan. Slično stvari stoje i sa vakcinama. Građani nemaju poverenja u političke režime koji ih obmanjuju i potkradaju godinama, oni nemaju poverenje u nekadašnje autoritete – učitelje, lekare, jer se ono što se uči u školi ideološki promenilo nekoliko puta za njihovog života, a zdravstveni sistem je sve manje i manje efikasan, korupcija u njemu cveta, privatne farmaceutske kompanije potplaćuju zdravstveno osoblje kako bi prodale što više svojih markiranih lekova. Došla je epidemija, došla i ogolila bazično nepoverenje, izazvano lažima, korupcijom i autoritarnošću. Građani su sada na mestu starca, da li da veruju banci i stave svoj imetak na račun, kada banka može propasti, propadala je, i da li da otvore vrata naizgled iskrenoj i bezopasnoj devojci, različitim Jutjuberima, opskurnim blogerima, nadrilekarima koji preživaju teorije zavera sa Zapada i plasiraju ih, kao svoje, na Istok.
Otuda i podele u društvu, jedan deo će se uprkos lošim iskustvima odlučiti za instituciju, jer je rizik od krađe veći od nepoverenja u banku, dok će drugi deo takođe racionalno doći do zaključka da je verovati empirijski dokazanim lažovima previše rizično i da je bolje razboleti se, nego poslušati instituciju. Oba se izbora mogu protumačiti kao racionalna, zato je neophodno razumeti i pružiti empatiju i jednoj i drugoj strani, ne osuđivati i odbacivati. Uostalom, kada su stigmatizacija i progon ikada uspeli da zaista promene nečiji stav? Diskriminativne mere prisiljavaju ljude da ketmane, da skrivaju svoje stavove od društva i da ih se nikada u dubini sebe ne odreknu. U slučaju epidemije svaka država, bila demokratska ili autoritarna, ima prava da ograniči kretanje ljudi, ali nema prava na diskriminaciju. Uvođenje QR kodova za vakcinisane i oduzimanje nekih prava onima koji ih ne poseduju jesu diskriminativne mere.
Država mora stati odgovorno iza svojih odluka
Država može da zahteva od svojih građana negativan test kako bi mogli slobodno da se kreću, jer to je dokaz da čovek nije prenosilac konkretne zaraze. QR kod o vakcinaciji ne eliminiše rizik od prenošenja zaraze i predstavlja ništa drugo do uvijenu ucenu namenjenu nevakcinisanima. U isto vreme država tvrdi da ne poseže za obaveznom vakcinacijom stanovništva. Za vreme epidemije država može da stavi kolektivni interes iznad ličnog, kao što to čini u bilo kojoj vanrednoj ili ratnoj situaciji. Slobode nisu bezgranične. Međutim, država treba jasno da stane iza svojih odluka i da preuzme odgovornost. Ukoliko je država izabrala vakcinaciju kao glavnu meru borbe protiv epidemije, onda ona mora uzeti odgovornost za svaku vakcinu koju daje svom građaninu, a ne da građani potpisuju kako niko nije odgovoran ako dođe do neželjenih dejstava. Odgovorna je kompanija koja ih proizvodi i država koja je stala iza vakcinacije. Država ne može građaninu vratiti zdravlje, ali mu može isplatiti kompenzaciju za svaku dokazanu nuspojavu.
Pošto država ne želi da preuzme odgovornost za svoje odluke, nikako nema prava da diskriminativnim merama pokuša da utiče na ponašanje građana, naročito ne da njih optužuje da oni na sebe ne preuzimaju odgovornost. Kada bi ljudi dostigli takav nivo svesti da svi individualno uzmu odgovornost na sebe država im ne bi bila potrebna kao institucionalni konstrukt. Država je tu ne samo da svoje građane štiti od drugih država, već i da koordiniše i usmerava ponašanje građana ka opštem dobru. Demokratska država je u tom poduhvatu ograničena onime što nazivamo korpusom ljudskih prava. Mnoge države su se u sudaru sa epidemijom samoudaljile, ispred sebe su kao glasnogovornike stavile anonimnu „struku“, to jest ljude koji nemaju odgovornost za to što izjavljuju i koji ne mogu da predstavljaju građane jer nisu izabrani na izborima. Ovaj kukavički potez predstavlja strah vlasti, koja je smenjiva, pred odgovornošću. Dakle, pre svega, u epidemiji je zakazala politička klasa, ona je stavila sopstveni reizbor ispred opšteg interesa.
Politikolog, asistent na Ruskom univerzitetu društva naroda (RUDN)
Čitajte više ovakvih tekstova u odeljku STAVOVI na našem sajtu.