Na današnji dan 1914. godine počela je Kolubarska bitka, najznačajnija bitka između vojske Kraljevine Srbije i Austrougarske u Prvom svetskom ratu.
Posle meseci konstantnih napada daleko jačih Austrougara, Srbija se našla na korak od kraha. Među vojskom nije bilo hrane, obuće ni odeće, ostalo je malo municije i skoro nimalo nade. Svetski mediji su javljali o propasti Srbije, a neprijatelji o tome da je rat već dobijen.
Malo ko je verovao u to da jedna armija, izmorena i usamljena, sa vojskom koja se osipala, išta može da promeni. A onda je na čelo Prve armije kraljevina Srbije došao general Živojin Mišić…
Potez „očajnika“
Srpska armija, a sa njom i narod su bili u stalnom povlačenju. Vojnici su bili umorni, gladni i bolesni. U oktobru 1914. skoro potpuno je nestalo municije.
Ipak, i Austrougari su imali svojih problema… Blatnjavi putevi zapadne Srbije, gde se nalazio tzv. Balkanski front, nisu bili ništa novo za srpske vojnike, a ni za Mišića koji je rođen na Suvoboru. Sa druge strane, neprijateljska oprema, haubice i saniteti stalno su se zaglavljivali što je značajno usporilo njihovo napredovanje.
Živojin Mišić je tada došao na ideju koja je u tom trenutku, čak i među srpskom komandom, smatrana potezom očajnika – povukao je vojsku sa Kolubare i omogućio joj da se odmori i pregrupiše.
Brojno stanje je popunjeno poslednjim što je Srbija imala – đacima, studentima iz Beograda i univerziteta širom Evrope koji su se vratili kako bi pomogli domovini. Tako su oni koji je trebalo da postanu budući intelektualni krem zemlje, postali kaplari koji su u rovovima branili slobodu Srbije. Mnogi od njih 1300 nisu dočekali slobodu.
Kolubarska bitka – Posveta „NE ŠTEDI“ na granatama i dolazak Kralja Petra
20.000 francuskih granata koje su stigle preko Grčke, isprva su bile neodgovarajuće srpskim topovima, pa su nadljudskim naporom prepravljene u Kragujevcu, i sa posvetom NE ŠTEDI! poslate na front. Moral je takođe porastao. Dolazak 1.300 kaplara, srednjoškolaca, koji su završili kratkotrajnu obuku u Skoplju, stvorio je varnicu među srpskim vojnicima.
Po svemu sudeći, tu varnicu je u plamen pretvorio dolazak kralja Petra među svoje vojnike
“Deco moja!
Vi ste se zakleli da branite otadžbinu i svoga Kralja, ali ja vas razrešavam zakletve date meni, jer životi, i vaši i moj, pripadaju samo Srbiji za koju moramo sada pobediti ili umreti!
Ja sam došao među vas da je, sa onima koji hoće da se bore za njenu slobodu, odbranimo ili poginemo!
Sad je došlo vreme da mi branimo svoju zemlju, njive, ognjišta. Među vama ima i onih koji su posustali i zato svaki onaj koji ne može, neka slobodno odloži oružje i neka se vrati kući, ja mu praštam.
Ostali, napred!”
I u trenutku kada su evropske telegrafske agencije već javljale o slomu srpske vojske, a austrougarska armija priređivala svečanu paradu u osvojenom Beogradu, plan Živojina Mišića počeo je da se odvija – krenula je velika protivofanziva celokupne srpske vojske.
„Probudite se, ljudi, osvestite se! Ako sad Švabu ne zadržimo, nikada ga ne zadržasmo. Ako dopustimo da nas sad pregazi propali smo… a, kažem vam, pazite, kad ga poteramo, biće velike tutnjave, napraviće se čudo od njega, da će ceo svet seiriti!„, Mišić je govorio svojim vojnicima.
Istorija je pokazala da je srpski general bio u pravu. Udar je bio nezaustavljiv.
Iznenađenog neprijatelja srpska vojska je gonila na sve strane. Oskar Poćorek, glavnokomandujući general Austrougarske armije nakon početnog šoka, nije imao drugog rešenja nego da naredi povlačenje vojske iz Srbije. Tog 15. decembra srpska vojska oslobodila je Beograd, iz koga je, zabeleženo je, neprijatelj pobegao koristeći okrilje noći.
………………………………….
Izvor: B92 i Tradicionalizam
Slične tekstove pročitajte u kategoriji Istorija na našem sajtu.
Serbian