U svom tekstu „Prave suze Srbije“ kolega Vučinac je na moj račun izneo niz kritika od kojih je preovlađujuća većina bez osnova. Krenimo redom. Kolega navodi da je pokušaj definisanja dela srpskog društva sam po sebi problematičan, implicitno mi prigovarajući da pravim nekakvu segregaciju srpskog društva, podelu na „nas i njih“ (a znamo da samo sloga Srbina, pardon − građanina Srbije, spašava). Potpuno sam saglasan sa kolegom, podele u srpskom narodu su veoma štetne, samo dotičnu podelu nisam napravio ja, već očevi osnivači i majke osnivačice Druge Srbije. Ja sam je samo konstatovao.
Već u drugom pasusu kolega konstatuje da sam „cinična osoba“. Dakle, ne da je tekst napisan u ciničnom tonu već da sam ja cinična osoba, a pritom nas dvojica se nikada nismo ni sreli. Ovakav napad ad hominem svedoči o poslovičnoj spremnosti drugosrbijanske klike da čuje drugačije mišljenje i o njemu debatuje, i/ili nedostatku kućnog odgoja mog kolege (da ne bude da ga svrstavam u neki tabor). Dalje, Hit-tvit, baš kao ni Utisak nedelje ne gledam iz razloga mentalne higijene. Reč je o dve strane istog toalet papira.
Nakon toga kolega konstatuje da u tekstu iznosim „apsolutne gluposti u kombinaciji sa nekoliko složenica“, da bi me već u narednoj rečenici proglasio „mastermajndom“ manipulativnih taktika usmerenih ka čitaocu. Ostadoh u nedoumici da li me vređa ili mi se divi. Zatim maliciozno interpretra moje reči spočitavajući mi da abortus definišem kao ženski hir. U mom originalnom tekstu je nedvosmisleno navedeno da je abortus žensko pravo čijem upražnjavanju ne bi trebalo pristupiti olako. Ne vidim šta u ovom iskazu može biti ocenjeno kao uvreda za ženski rod i zaista, kako reče i sam kolega, pozivam koleginice da to ocene.
Položaj vijetnamskih radnika, antikineski sentiment i ekološki problemi
Kako ovaj tekst ne bi prerastao u dalje personalno nadgornjavanje iskoristiću preostali prostor da razjasnim neke svoje stavove koji nisu bili dovoljno razrađeni u mom prvobitnom tekstu radi očuvanja jezgrovitosti. Reč je o položaju vijetnamskih radnika, antikineskom sentimentu i ekološkim problemima.
Nikad nisam sporio da je položaj vijetnamskih radnika dehumanizujući, već da ne verujem u dobre namere koje stoje iza izveštavanja o tome. Zašto se niko nije bavio položajem radnika u drugim fabrikama guma u Srbiji, ili pak pravima srpskih radnika u Slovačkoj, Rusiji, Kazahstanu ili Aljasci (dok mokri čiste ribu u hladnjačama). Teško mi je da poverujem u iznenadnu ljubav medija Junajted grupe prema proletarijatu, ili u promovisanje neke antirasističke borbe dok su se (svega nekoliko meseci ranije) izrugivali Samitu Pokreta nesvrstanih u Beogradu, latentno žaleći što je Sajam knjiga otkazan zbog „druženja sa crncima“, ili dok su prebrojavali Indijce (koji su bili u tranzitu) u Beogradu, velikodušno puneći naš večito šupalj budžet.
Izveštavanje o vijetnamskim radnicima na ovakav način jeste pokušaj nametanja antikineskog sentimenta. Meni ne smeta antikineski sentiment već činjenica da je pokušaj njegovog nametanja na ovakav način jednostavno rečeno glup i neće uroditi plodom. Glup je zato što su Kinezi ovde strateški prisutni i tek će da budu prisutni. Oni će kršiti naše propise onoliko koliko im mi to dopustimo. Moramo naći način da ih privolimo da poštuju naše propise. Kažem privolimo jer ih primorati ne možemo zbog jednostavne činjenice da su oni potrebni nama više nego mi njima. Ovakvim siktanjem na kineske partnere opozicioni mediji i stranke rizikuju da ponove „miloševićevsku grešku“ i zemlju pozicioniraju nasuprot nadolazećoj velikoj sili. Zašto tvrdim da su ovakvi pokušaji jalovi i nerealni… Zato što su se oni već pokazali neuspešni širom Afrike, gde Kina već sada ima dominantnu ulogu. Najpoznatiji od svih je bivši predsednik Zambije Majkl Sata koji je izbore dobio upravo na antikineskom sentimentu, a potom je njegova administracija sa Kinom sarađivala više od prethodne. Zamislite šta bi bilo kada bi Kinezi rekli „napuštamo Bor i železaru“. Koji bi političar smeo da prihvati takav ekonomski gubitak.
Povezivanje Rio Tinta i Kineza je mešanje baba i žaba
Ekološka pitanja su od velike važnosti za Srbiju, a goruća pitanja su Zrenjanin i dolina Jadra. Ipak, povezivanje Rio Tinta i Kineza je mešanje baba i žaba (iako nam u ovom konkretnom slučaju i babe i žabe zagađuju habitat). Rio Tinto mora biti oteran po svaku cenu, ali i bilo koja druga kompanija koja želi da eksploatiše Litijum. U industriji skladištenja energije Litijum je već sada prevaziđena tehnologija, samo je trenutno najjisplativija usled ekonomije obima. NJegovo iskopavanje bi nam donelo prosperitet jednak onome koji imaju afrička deca u D.R. Kongo dok iskopavaju Kobalt i dijamante.
Problem vode u Zrenjaninu je višedecenijski i nisam dovoljno kompetentan da kažem zašto je (izgleda) nerešiv. Za novonastali problem vazduha smo sami krivi jer sledimo sumanutu neoliberalnu ekonomsku politiku privlačenja stranih direktnih investicija. Proizvodnja guma, jednostavno rečeno, jednako smrdi bilo da je u pitanju kineska, Mišelinova ili Bridžstonova guma (baš kao što je i železara u Smederevu zagađivala približno isto i dok je bila pod američkom upravom, samo što tada niko o tome nije pisao). Zašto smo dopustili i poželeli da tako prljavu tehnologiju dovedemo u predeo naše zemlje koji je prebogat obradivim zemljištem govori o ekonomskoj viziji naših lidera.
Ja ovde raspravu završavam, kolega može da nastavi dalje sa emanacijom žuči ako smatra da je potrebno. I na kraju moram priznati da sam razočaran, ne u kolegu već u samog sebe. Nadao sam se da će moj tekst prouzrokovati reakciju nekog viđenijeg „drugosrbina“, ali izgleda da sam još uvek nebitan i osuđen na deveti ešalon.
Danilo Babić, doktorand FPN
Naslovna foto: IN4S
Serbian