Ko će još učiti bosanski ili bilo koji drugi, makar i postojeći, balkanski jezik – Balkan je u očima Zapada primitivni brlog u kome se Indijanci neprestano bore oko ovog ili onog svetog žbuna, proplanka ili štagod.
Dok prolazimo kroz još jedan ciklus velikih novogodišnjih očekivanja, na američkoj TV mreži NBC emitovan je (ne)komični klip u kome (ne)komičar Pit Dejvidson i (ne)pevačica/(ne)glumica Majli Sajrus ismevaju Bošnjake i jezik koji oni nazivaju bosanskim. Medijska ispostava globalnog kapitala na balkanskom prostoru – N1, plasirala je sopstveni narativ o ovom događaju, predstavljajući ga kao promociju „BH kulture“.
U klipu zapravo Pit Dejvidson (ne)smešno (ne)repuje o svojim novogodišnjim odlukama, od kojih su sve apsurdne i nerealne, a jedna od njih je da nauči neki zaista težak (i opskuran) jezik, pa mu je na pamet pao bosanski. U okviru kulture ukidanja (cancel culture) teško je ovih dana pronaći neku malo poznatu kulturu čije vas pominjanje u negativnom ili šaljivom kontekstu neće predstaviti u najgorem mogućem svetlu. Afrika ne može, Azija ne može. Balkan i istočna Evropa uopšte, idealni su za podsmevanje jer predstavljaju beli deo „pogrešne“ Evrope, koji nikada nije formalno (podvučeno) bio kolonizovan od strane Zapada.
Balkan u očima Zapada
Otuda Dejvidson, izbegavajući etiketu mrzitelja i svaštofoba, uzima Bosnu, to jest bosanski jezik kao predmet sprdnje. Ko će još učiti bosanski ili bilo koji drugi, makar i postojeći, balkanski jezik – Balkan je u očima Zapada primitivni brlog u kome se Indijanci neprestano bore oko ovog ili onog svetog žbuna, proplanka ili štagod. Razume se da isto mišljenje zapadnjaci imaju i o svemu što je nezapad, ali više to ne smeju da izražavaju javno. Ostaju im istočnoevropski Sloveni kao nove „crnčuge“ koje je legitimno polivati pomijama naočigled višemilionske publike.
Zašto bi jedan (ne)komični skeč na američkoj televiziji bio vredan naše pažnje? Ne samo zbog toga što ga N1 koristi kao deo sopstvene propagande da ubedi „dobre Bošnjane“ u večnu predanost njihovog brižnog i zabrinutog ujka Sema. Sličnu propagandu servira direktno američka ambasada u Srbiji, pokušavajući banalno da se dodvori Srbima laskajući im blagonaklonim i velikodušnim priznanjem da su i oni, mrski genocidni Srbi, takođe svet – „uđite balkanske crnčuge da zajedno obedamo, ipak je Kristmas“. Ipak se ovaj autokolonijalizam u BiH najviše ogleda u potezima bošnjačkog političkog rukovodstva, koje čas priziva pomoć krstaškog Zapada, pa, poput rode, hitro prebacuje težište na drugu nogu i vapije za podrškom islamističkih mudžahedina.
Bošnjaci, Srbi i Hrvati u BiH su osuđeni jedni na druge
„Konjica ne dolazi“, mogli su to barem naučiti iz vestern filmova, snimanih u realističnijem duhu. Bošnjaci su sami, ali ne ostavljeni na milost i nemilost krvožednim Srbima (katkad i Hrvatima), kako bošnjački Gebelsi to predstavljaju sopstvenoj raji. Bošnjaci su sami sa svojim večnim komšijama sa kojima mogu da dele dobro, ali i zlo. Zavisi od toga da li će graditi konfliktnost ili harmoniju. Neprekidna nada da će spoljni faktor Bošnjake već jedared lišiti njihove braće Srba i Hrvata ne može se ispuniti. Bošnjaci, Srbi i Hrvati u BiH su osuđeni jedni na druge, svidelo im se to ili ne. Potekli su iz istog korena i nema tog narativa koji očigledne antropološke istovetnosti može opovrgnuti.
Stoga Bošnjacima nisu potrebni Amerikanci, Turci ili Saudijci da stupe u dijalog sa Srbima i Hrvatima. Potrebno je samo da izađu iz autokolonijalne jame u koju su se sami zakopali, da prestanu da tragaju za afirmacijom u onim krugovima gde ih očekuje isključivo tihi prezir i pritajeni podsmeh. Vreme je zatvoriti fabriku falsifikovanih razlika svečano otvorenu u Sarajevu početkom građanskog rata, tvornicu bosančice, ukradenih stećaka, reinterpretiranih Kotromanića, prenaglašenih bogumila, otetih bogorodičnih ljiljana. Barem je osmanski narativ bio iskren u svojoj surovosti, muslimani su ljudi, a hrišćani robovi. Dekonstruisanjem osmanskog narativa, izjednačavanjem muslimana sa pravoslavcima i katolicima došlo je do prezira viših bošnjačkih krugova. Oni će biti i „hrvatsko cvijeće“, i „partizanski oslobodioci“, i „šehidi“, i „čisti Evropljani“, samo da ne budu isti kao i Srbi i Hrvati sa kojima dele gotovo sve.
Dijalog mora doći iz Sarajeva
Prelazni period unutar strukture međunarodnih odnosa u kome ćemo godinama biti zajedno zarobljeni pruža idealnu šansu da se već jednom uspostavi dijalog među narcisima malih razlika u BiH, koji se nalaze na svim sukobljenim stranama. Ne dolazi NATO armada, ne dolazi oslobodilačka Narodna kineska armija, preostaje bosanski limbo koji, ako se ne pronađe model za suživot u kome će svi uvažavati crvene linije drugog, ostavlja BiH na nivou srednje razvijene afričke zemlje koja će opusteti pakleno zagađenim mirom, a ne fiktivnim ratom, vođenim na internetu i u medijima. Dijalog mora doći iz Sarajeva koje sve vreme negira istorijsko postojanje drugih u Bosni i Hercegovini, a gde se ujedno i nalazi najveća fabrika novokomponovanih mitova.
Serbian