Tri pogleda na Karađorđa – Koji je vaš?

Savremena srpska nacija nema većeg junaka nego što je Karađorđe. Ne samo zato što je on oličenje Prvog srpskog ustanka ili revolucije, što predstavlja alternativni pogled na ta zbivanja, već zato što u njemu vide širinu različiti veliki mislioci. Među njima su tri pogleda: Crnjanskog – Karađorđe kao vođa evropskog nivoa, vladike Nikolaja Velimirovića – Karađorđe kao predstavnik srpskog Božijeg naroda i Puškinov pogled na Karađorđa sa strane, kao mitskog div-junaka, ravnog herojima slovenskih bajki i usmenih epova.

Karađorđe

Karađorđe u očima vladike Nikolaja


Vladika Nikolaj kroz mnoge svoje tekstove, i pre i posle emigracije, predstavlja Karađorđa kao otelotvorenje seljačkog genija, kao najvišu instancu neiskvarenog narodnog duha. Nikolajev Karađorđe je predstavnik čistog narodnog pravoslavlja, netaknutog prstom dekadencije zapadne evropske civilizacije: „Živeo je skromno. Prosto seljački. Hranio se seljački, odevao se seljački.“ Vladika savetuje i posleratnim Srbima da pođu za „duhom onoga svog velikog i svetog genija seljačkog, za duhom Crnoga Đorđa iz Topole“. Termin „seljački“ ne kontrastrira ovde pojmu „gradski“ na način na koji je to kasnije prihvaćeno, u jednom negativnom smislu, već ono što je seljačko predstavlja čistotu, prirodnog Božijeg čoveka, a ono što je gradsko i civilizovano predstavlja već odstupanje, degradaciju tog idealnog tipa.

Karađorđe u očima našeg vladike nije neki nevažni predvodnik seljačke bune, on korača putevima sveobuhvatne ideje: „Knez Lazar poginuo je na Kosovu za krst časni i slobodu vascelog hrišćanstva, što se tada osetilo i priznalo u celoj Evropi, Karađorđe je digao ustanak sa krajnjim ciljem oslobođenja celoga Balkana i stvaranja hrišćanske heterije svih pravoslavnih naroda na ovom poluostrvu.“ Seljački Karađorđe postaje noseći stub ideje antizapadne pravoslavne samobitnosti balkanskih naroda: „Mala znanja dobijaju se učenjem, velika znanja dobijaju se verom i poštenjem. Hristoverni i pošteni Karađorđe nije imao sva sitna i sitničarska znanja modernih Srba, ali je imao sva velika znanja.“ Vladici nije potreban Karađorđe u urednom mundiru austrijskog kroja, on traga za Karađorđem žuljevitih prstiju „u gunju i beloj košulji, tozlucima i opancima“, taj Karađorđe je svetionik izlaska iz slepe ulice umiruće evropske civilizacije.


Karađorđe u očima Crnjanskog


Karađorđe Crnjanskog je oklevetan i umanjen. Naš najveći pisac kao da oseća na svom biću rane nanesene srpskom Voždu. Celu njegovu analizu, jer u pitanju je esej iz predratnog lista Vreme, ispunjen racionalnim argumentima, podupire komparacija Karađorđa i Miloša, kao nepravedno postavljenog odnosa sirove snage i mudrog lukavstva: „Opisujući ga uvek u borbi, s rukom na kuburi, istorija je propustila da Karađorđa označi kao genija vojne strategije… Karađorđe, po ratnim arhivama Austrije, mnogo je više od jednog seljačkog vođe i njegove rokade, fortifikacije, artiljeriski bojevi, ne mogu se protumačiti, jednostavno, prostom genijalnošću, ili pomoći graničarskih oficira, ili mudrošću majora Dabića, ruskog inspektora gradova.“

Crnjanski u starim danima

Vladika Nikolaj nastoji da prikaže Karađorđa kao čoveka koji je na sebe ogrnuo narodnu dušu, Crnjanski ga prikazuje kao stratega i diplomatu, dostojnog tadašnje Evrope: „Pokretanje ustanka, organizacija pobune to je vidno malo remek delo Karađorđa. Ako se veliča Miloševa veština prema Marašliji i Carigradu, previđa se donekle Karađorđeva umešnost prema komandantima Petrovaradina i Beča… Dok je knezu Milošu, kao venac slave, računata katkad čak i politička mizerija, Karađorđu je u sramotu pisano i ono, od čega je posle Srbija stvorila državu. Kao diplomat, Karađorđev Jugović, koga su jele guje u ruskom ratnom stanu, pamtio se kao neka austrijska propalica, dok je Davidović kneza Miloša ispao po malo srpski Kaning.“

Karađorđe nije iskra božanske narodne stihije, već umešan i sposoban političar, čije su ideje i postupanja šira od okvira u kojima je delovao: „Lukavstvo, mir, prisebnost i u najstrašnijoj situaciji veličaju se kod kneza Miloša i njegova ubistva ljudi što mu smetaju, ali se previđa da se sve to odigrava u jednom zatvorenom pašaluku. Upoređenja te vrste u istoriji nemaju smisla, ali ako se baš hoće da čine, budući kritičar neće moći da ne primeti da je političar Miloš demoralisao i da je neprirodan, van svog pašaluka, dok je Karađorđe shvatljiv i u Bosni, i u Sremu, i pod Velebitom, a svaki narod treba da nosi sudbinu svog bića. To je jedna mudrost politička što ne vara.“ Karađorđe Crnjanskog nikad nije zapadnjak, on je promoćurni proučavalac zapadnog instrumentarija, ne i podanik tuđe ideje: „Njegova koncepcija austrofilske pomoći, prividna, opravdana je slutnja celog naroda. Da je u Orašcu izabran neki seljački knez, reč bi bila o šumadijskoj žakeriji, protiv došljaka feudalaca Bosanaca.“ Za Crnjanskog ustanak jeste vid srpske revolucije, ne neke lokalne šumadijske bune protiv turskih spahija iz Bosne, a tu revoluciju, koja će izroditi državu i institucije, on donosi sa Zapada, iz Austrije, ali čak i kada uzima tuđinski uspešan model, nikada tuđinu ne služi.


Karađorđe kao lice surovog i slobodoljubivog balkanskog Slovena


Naposletku, posle posmatranja duhovnog i racionalnog Karađorđa, dolazimo do njegove mistične ipostase. Karađorđe kao inspiracija slovenofilske ideje u začetku, kao lice surovog i slobodoljubivog balkanskog Slovena, ogrnutog romantičarskim velom Orijenta i daška minule Vizantije. Ruska elita već je prošla čitav vek evropeizacije, a od Mongola se Rusija oslobodila već krajem 15. veka, kako pada pravoslavni Balkan, tako se uzdiže pravoslavna Rusija. Vekovi života van tuđinske vlasti, kao i stogodišnji period vesternizacije čine ruski pogled na Karađorđa veoma primamljivim. Za razliku od pogleda nemačkih romantičara, koji na Balkan gledaju kao na epsko-herojsku varvarsku džunglu, Rusi neguju sentimente bliskosti i bratstva, njihov pogled je istovremeno nežan, ali sadrži i izvesnu dozu zapadnog pogleda sa strane.


Aleksandar Puškin

Otuda kod Puškina Karađorđe uvek demonstrira orijentalnu pravedniku okrutnost, što i nije istorijska neistina (znamo da je Vožd bio prinuđen da ubije svog oca i brata), ali kod najznačajnijeg ruskog pesnika ta nekontrolisana sudbinska strast koja čini kulminaciju nasilja neminovnom (There Will be Blood) najviše i privlači poetu njegovom Karađorđu. Slične sentimente Puškin iskazuje i prema ruskom buntovniku i razbojniku Pugačovu, ne možete se ne zaljubiti u tu neukroćenu velikodušnost uhvaćenu u koštac sa destruktivnim porivima. Ipak, Puškinov Karađorđe iskupljuje svoju herojsku žestinu blagim ciljem, žrtvovanjem za slobodu svog naroda, on svojom mučeničkom krvlju okajava svoju neobuzdanost. Iza Puškina će ostati i jedna nezavršena poema „Menko Vujić sitnu knjigu piše“ u slovenskom narodnom stilu u kojoj će Karađorđa upozoriti na njegovog „dušmanina lukavog“ Miloša Obrenovića. Niko nije mogao odvratiti Karađorđa sa njegovog puta, a ni Puškina koji će poginuti u dvoboju godinu dana kasnije.


Koji je od ova tri Karađorđa pravi?


To zavisi od senzibiliteta čitaoca, od njegovih želja za budućnost, od njegovih uverenja. Duhovni Karađorđe koji ide protiv toka istorije, racionalni Karađorđe koji jaše taj tok na opštu korist ili, pak, stihijni Karađorđe koji podstiče i novog čoveka na strastveni podvig.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian