Aleksandar Ljubomirović: POLITIKA nije izabrati LAKŠI PUT, već onaj koji je ISPRAVAN (INTERVJU)

Šta sve stane u prvih 25 godina života? Aleksandar Ljubomirović primer je da stane mnogo toga ako imaš volju i jasan pravac. Ovaj, sada već bivši predsednik Organizacije srpskih studenata u inostranstvu studirao je u u Minhenu, Berlinu i Petrogradu, a ove godine je dobitnik prestižne stipendije nemačkog Bundestaga. Pored toga ne zanemaruje ni društveni i politički aktivizam, a od nedavno je imenovan za Internacionalnog sekretara Narodne stranke.

Sa Aleksandrom smo razgovarali o tome da li je sa takvom biografijom opozicioni aktivizam prepreka ili mogućnost, šta očekuje od predstojećih izbora i od nove pozicije u Narodnoj stranci, ali i o njegovom iskustvu studiranja u inostranstvu i savetima za mlade ljude koji žele da krenu tim pravcem.

Studirao si u inostranstvu, u Minhenu, Berlinu i Petrogradu, bio si predsednik Organizacije srpskih studenata u inostranstvu (OSSI), a ove godine si dobitnik jedne od najprestižnijih stipendija u Njemačkoj. Kaži nam malo više o tome. Gdje uopšte srpski studenti mogu da se informišu o mogućnostima za stipendije i studije u inostranstvu?

Proveo sam osam godina na studijama u inostranstvu. Osnovne studije iz Političkih nauka i istorije završio sam na prestižnom univerzitetu Ludvig-Maksimilijan, dok trenutno završavam master program pod nazivom „Studije Istočne Evrope“ na Slobodnom univerzitetu u Berlinu i Višoj školi ekonomije u Sankt-Peterburgu. Najveća vrednost studija u inostranstvu je što su mi pružile mogućnost da upoznajem mlade i perspektivne ljude iz celog sveta, kao i da učim o običajima, kulturi i tradiciji drugih naroda i narodnosti. Smatram da je to, pored stečenog znanja i diploma sa prestižnih svetskih univerziteta, najveće iskustvo i blago koje donosim sa sobom nazad u Srbiju. Zahvalan sam, takođe što sam imao priliku da deo studija završim u Rusiji, koja mi je pružila drugačiji pogled na svet od onog koji sam stekao na Zapadu. Istakao bih da je navedeno značajno doprinelo objektivnosti pri posmatranju političkih i istorijskih događaja.

Dugogodišnji boravak u inostranstvu doneo mi je značajan lični napredak, međutim, moram da priznam da privikavanje na novo okruženje nije bilo nimalo lako. Tu mi je dosta pomogla Organizacija srpskih studenata u inostranstvu (OSSI), zahvaljujući kojoj sam u kratkom roku uspeo da se povežem sa svim našim studentima u Minhenu, kao i sa kulturnim društvima i našom crkvom. Osećaj kao da sam kod kuće i zajedništvo koje mi je organizacija pružila, probudila je u meni želju da na neki način doprinesem i pomognem našim mladim studentima širom sveta. Imenovanjem na mesto predsednika OSSI-ja, jedne od najvećih studentih organizacija na Balkanu, uspeo sam da otvorim nove ogranke, te danas OSSI ima svoja predstavništva na četiri kontinenta u više od 20 država sveta.

Cilj organizacije, pored umrežavanja studenata, je svakako promocija srpske kulture i istorije, te uvek rado ističem kako su srpski studenti u inostranstvu naše najbolje diplomate. Danas, budući brucoši i studenti u Srbiji mogu da se informišu o svim mogućnostima za stipendije i studije u inostranstvu na našem sajtu, preko društvenih mreža, kao i direktno kod predstavnika OSSI ogranaka širom sveta. OSSI je na taj način jedna fenomenalna patriotska inicijativa, koja ima misiju da olakša našim studentima odlazak i boravak u inostranstvu, i naravno ono što je najbitnije, nakon uspešno završenih studija, pomogne pri pronalasku zaposlenja u Srbiji.

Kao vrhunac boravka u inostranstvu, došla prestižna stipendija nemačkog Bundestaga, koja mi je dodeljena početkom 2022. godine. Kažem vrhunac, jer ću po prvi put u jednoj od nesumnjivo najznačajnijih evropskih institucija imati priliku da predstavljam svoju zemlju, kao i da se borim, najbolje što umem, za interese Republike Srbije. Oduvek sam smatrao da ne postoji veća čast od predstavljanja svoje zemlje u najbitnijim evropskim i svetskim organizacijama.

Aleksandar Ljubomirović: „Politika nije izabrati lakši put, već onaj koji je ispravan„

Odakle u celoj toj priči politika i to opoziciona? Da li je sa takvom biografijom opozicioni aktivizam prepreka, mogućnost ili nešto treće?

Reklo bi se da je, sa biografijom kakva je moja, za očekivati da se ostane u inostranstvu, vodeći se karijernim željama i materijalnim mogućnostima, koji vam donosi rad u ekonomskom gigantu kao što su Nemačka ili Rusija. Ipak, naglasio bih da sam se oduvek vodio rečima srpskog velikana Miloša Crnjanskog, koji je sve gore navedeno savršeno sročio u samo par rečenica: „Mogao bih u Danskoj, i u Švedskoj, i u Norveškoj, da živim. Pa i na Islandu. Svuda ima dobrih ljudi. Jedan drugi glas u meni, na to, dovikuje mi da se varam. I, da sreće nema van onog mesta, gde smo proveli detinjstvo i gde smo se rodili.“

Vratio sam se i počeo da se bavim opozicionom politikom, jer sam mišljenja da mi mladi ne treba da prihvatimo trenutnu situaciju u našoj državi, već treba da se izborimo za nešto bolje, kao i da budemo pozitivan primer nadolazećim generacijama. Politika za mene nije izabrati lakši put, već onaj koji je ispravan.

Navikli smo pomalo na to da se na srpskoj političkoj sceni uvek bira lakši put, a ono što nam zapravo nedostaje su politička hrabrost i odlučnost, koja je bila prisutna, na primer, za vreme Prvog srpskog ustanka.

Na neki način me je motivisala i obrenovićevska politika iz 19. veka, kada su po jasno zacrtanom planu tadašnje kneževine, a potom i kraljevine, naši studenti, nakon završenih studija u inostranstvu, vraćali nazad u svoju otadžbinu s ciljem da budu pokretači pozitivnih promena u srpskom društvu. Upravo su ti mladi ljudi po povratku imali značajnu ulogu u razvoju zemlje. Neki od njih su bili osnivači raznih državnih institucija, koje kao takve postoje i danas, bili su članovi tada prestižne Akademije nauka i umetnosti, a vodili su i važne međunarodne pregovore, kao što je bio Berlinski kongres. Među svim tim perspektivnim ljudima su se, između ostalih, nalazili srpski velikani poput Nadežde Petrović, Mihaila Petrovića Alasa, Jovana Ristića, kao i njegovog imenjaka Jovana Cvijića. Svi oni su doprineli da Srbija krajem 19. i početkom 20. veka bude vodeća regionalna sila i iznese čak tri rata na svojim plećima, koja su iznedrila jednu Srbiju sa do tada neviđenim međunarodnim ugledom u svojoj novijoj istoriji.

Pritom, mnogi među nama ne shvataju važnost toga da studenti koji su otišli van granica svoje zemlje i stekli potrebno iskustvo, treba i moraju da se vrate kako bi pomogli društvenom i ekonomskom prosperitetu zemlje. Kao što je naš Dobrica Ćosić jednom poručio Srbima u svetu, vratite se u otadžbinu jer bez borbe nema napretka kakav zemlja kao što je Srbija zaslužuje. Verujem da upravo ti mladi ljudi treba da budu promena koja Srbiji nedostaje već decenijama.

Nedavno si imenovan za internacionalnog sekretara Narodne stranke. Šta su tvoja zaduženja i na šta ćeš se fokusirati?

Pre svega bih da kažem da sam izuzetno počastvovan velikim poverenjem koje mi je ukazala Narodna stranka izabravši mene da je predstavljam kao internacionalnog sekretara u narednim godinama. Naročito ako uzmemo u obzir da sa samo 25 godina stupam na tu poziciju i time postajem najmlađi internacionalni sekretar u Srbiji. To mi svakako pruža dodatnu motivaciju da ispunim velika očekivanja i učestvujem u podizanju ugleda Narodne stranke na nacionalnom, regionalnom, a naročito međunarodnom nivou.

Fokusiraću se takođe i na predstavljanje Republike Srbije u inostranstvu, među nama srodnim strankama, i boriću se da te stranke jednoga dana imaju više sluha za nacionalne interese ove države. Pored formalnih zaduženja, kao što je ulazak i povezivanje Narodne stranke u Evropsku narodnu stranku (EPP), zajednicu stranaka desnog centra, jedno od najdražih zaduženja će mi svakako biti da motivišem druge mlade ljude da se uključe u politiku i da se bore za neku bolju Srbiju.

Pošto sam četiri godine, sa velikim uspehom, predvodio Organizaciju srpskih studenata u inostranstvu (OSSI), svestan sam kakvim potencijalom i nacionalnim blagom raspolaže Srbija, naročito u dijaspori, i zato želim da se što više mladih i ambicioznih ljudi vrati u državu da bi bili pokretači neophodnih promena u svim aspektima našeg društva. Mišljenja sam da ne treba da se zadovoljavamo i pomirimo sa trenutnom situacijom u zemlji, već treba da se izborimo da Srbija postane onakva kakva zaslužuje da bude. Izbor je, po mom mišljenju, jednostavan. Ili ćemo odustati od borbe za promene ili ćemo raditi na tim promenama. Koja je bolja opcija za nas?

Izbori su pred vratima. Kakve su tvoje prognoze?

Iskreno, teško je više od mesec dana pred izbore davati bilo kakve prognoze, pogotovo zato što nisu još uvek ni poznati svi učesnici na izborima. Svakako sam mišljenja da su najveće šanse opozicije da pobedi na lokalnim izborima u Beogradu, a pozitivan ishod na tim izborima će definitivno biti ohrabrujuća vest za celu zemlju. Nekoliko puta do sada u novijoj istoriji Srbije je pobeda opozicije u Beogradu najavljivala promene u celoj Srbiji, tako da ne treba umanjivati značaj eventualne promene vlasti u prestonici.

Uveren sam da bi pobeda opozicije u Beogradu predstavljala smernicu ostalim gradovima i opštinama pred lokalne izbore 2024. godine, te bi ujedno bila i početak kraja vladajuće koalicije, koja bi počela da se urušava kao kula karata. Takođe smatram da je od velikog značaja i promena raspoloženja koja se oseća u narodu širom Srbije, kao i nagli rast nepoverenja prema politici koju vodi koalicija oko SNS i SPS.

Na kraju bih naglasio da kakav god bude ishod na ovogodišnjim izborima, optimizam koji sam primetio u narodu tokom kampanje zasigurno će povući za sobom velike pozitivne promene kakve većina stanovništva već neko vreme priželjkuje i kakve bez sumnje jedna država kao što je Srbija zaslužuje.