Valjda „Beloj kući“ nije smetalo kada su oni ostvarivali svoje interese, ali kada neko drugi to radi – onda to nije prihvatljivo!?
Autor: Đorđe Lazić
U jeku ratnih dešavanja u Ukrajini svedoci smo da Evropska Unija i SAD govore o međunarodnom pravu i kršenju istog od strane Ruske Federacije. Nema spora, Rusija je bez saglasnosti Saveta Bezbednosti UN ušla po drugi put na teritoriju Ukrajine (prvi put 2014. godine) i izvršila vojnu intervenciju. O opravdanosti intervencije mogle bi da se vode duge rasprave, ali činjenice su činjenice – Rusija jeste prekršila međunarodno pravo.
Međutim, šta ćemo sa slučajevima gde neki drugi subjekti nisu baš bili poštovaoci istog? Pre par nedelja na fudbalskoj utakmici između Crvene zvezde i Rendžersa – navijači crveno-belih istakli su transparent sa primerima gde je međunarodno pravo doslovce pregaženo od strane SAD (NATO pakta kasnije) uz dodatak iz pesme Džona Lenona: „All we are saying is give peace a chance“. Neke od primera sa transparenta popularnih „Delija“ ću navesti i ovde: Gvatemala (1954.), Indonezija (1958.), Vijetnam (1961.), Brazil (1964.), Filipini (1989.), Irak (1991., 2003.), Libija (2011.), kao i intervencija „Ujka Sema“ koju smo osetili na svojoj koži – SR Jugoslavija (1999.). Zanimljivo je to da niko od zapadnih medija nije preneo šta se dogodilo na severnoj tribini beogradskog stadiona, dok je vrlo zanimljivo da je ovaj transparent naišao na širok odjek u medijima u Indoneziji, Kini i Vijetnamu, no o tome drugom prilikom.
Dvostruki aršini i gaženje međunarodnog prava
Kada su pre dvadesetak godina objavljeni dokumenti o američkoj umešanosti u svrgavanju demokratski izabrane vlade Hakoba Arbneza u Gvatemali, Bil Klinton se, posle skoro pola veka, izvinjavao. Na podsećanja da su učestvovali u invaziji na Zaliv svinja na Kubi, u invaziji na Vijetnam i još u niz intervencija u kojima su rušili suverenitete drugih država – „Jenkiji“ se prave kao da ne čuju. Sa druge strane, kada je SSSR izvršio invaziju na Avganistan, američki predsednik Džimi Karter je brže-bolje požurio da osudi invaziju i uvede sankcije Sovjetskom Savezu. Valjda „Beloj kući“ nije smetalo kada su oni ostvarivali svoje interese, ali kada neko drugi to radi – onda to nije prihvatljivo!?
Istorija je pokazala da su posle Drugog svetskog rata, Trumanovom doktrinom i Maršalovim planom – SAD napravile veliki uspeh. Uspeh se ogledao u tome da su razorene evropske države, koje su dobile finansijsku pomoć od SAD, počele da inteziviraju odnos sa „Ujka Semom“ i da njega vide kao glavnog borca protiv širenja komunizma u svetu. Taj odnos doživljava vrhunac nastankom NATO alijanse čiji je zvanični cilj bila odbrana od komunizma, a na čijem čelu su se (neformalno) nalazile Sjedinjene Američke Države. Kada je komunizam, kao jedini protivnik NATO pakta, srušen – logično je bilo da NATO nestane s obzirom na to da nemaju više protiv koga da se bore. Umesto likvidacije ove alijanse, alijansa dobija novu ulogu (ulogu koju su do tada vršile Sjedinjene Američke Države), a ta uloga je ono što bi mi Srbi rekli: „mirođija u svakoj čorbi“.
Dva sprata „Velikog brata“
Može se reći da smo mi Srbi prvi imali „čast“ da devedesetih vidimo novu doktrinu i ambivalentnost naših današnjih partnera. Sa jedne strane su pozivali na mir i sankcionisali svakog ko nije bio za isti, a sa druge strane su upravo oni devastirali mir i krojili politiku na Balkanu prema svojim interesima. Tako će ostati zabeleženo da su SR Jugoslaviju zverski bombardovali 78 dana bez ikakvog prava, služeći se medijskom satanizacijom Srba i nameštenim slučajevima kojim su „opravadavali“ rat.
U poslednjih dvadesetak godina, na upozoravanje sveta da se mešaju u suverenitete zemalja bez prava – NATO ne reaguje. Na mešanje Rusije u Ukrajinu – skočiše svi sa Zapada da pričaju o međunarodnom pravu. Biće zanimljivo šta će reći ako Kina napadne Tajvan. Jasno je k’o dan, Veliki Brat se na prvom spratu zalaže za mir i pravo, sa drugog sprata gazi preko njih…
Na kraju krajeva:
„All we are saying is give peace a chance!“
Pročitajte i:
Serbian