U poslednjoj nedelji svedoci smo zatvaranja severnog Kijevskog fronta kada je u pitanju rat u Ukrajini. Organizovano povlačenje ruskih trupa podstaklo je mnoge da se pitaju da li se radi o porazu ili je sve deo neke velike strategije.
Prvo što je važno razumeti jeste da nijedna država svesno ne ulazi u vojni sukob bez više razrađenih strategija, planova, koji sadrže alternativne razvoje situacije. Drugo što treba shvatiti jeste da rat nije kompjuterska igrica i da se ne može vratiti na prethodno sačuvanu tačku, greške su neizbrisive i greške su često i neizbežne, greške iniciraju promenu strategije i okretanje alternativnim planovima. Treće – u savremenom ratu gde se dve armije ne susreću na bojnom polju da odmere svoje snage, već se vode borbe iza utvrđenih položaja, u urbanim uslovima, iz zaseda i tome slično, termini kao što su pobeda i poraz ne mogu se odrediti na nižem, taktičkom, nivou, već samo na višem, strateškom. Četvrto, pošto su pobede i porazi strateške kategorije, oni se mogu jedino proceniti na osnovu ispunjenja ili neispunjenja ratnih ciljeva, a naposletku i na osnovu tačaka mirovnog sporazuma.
Rat u Ukrajini nije kompjuterska igrica
Pred sobom imamo činjenicu, potvrđenu i iz zapadnih, ukrajinskih i ruskih izvora, da se ruska vojska povukla sa severa Ukrajine. Prvi put je to ruska strana zvanično priznala u toku pregovornog procesa 29. marta kada je „kao znak dobre volje“ najavila drastičnu deeskalaciju na severnom frontu oko Kijeva i Černigova. U realnosti, ruska vojska je na tom frontu bila blokirana i nije napredovala već neko vreme (dužina vremena u ratu koji traje oko 40 dana je relativna, jer se događaji odvijaju veoma brzo). Taj deo fronta je postao besperspektivan, to jest ruska vojska nije bila u stanju da sa raspoloživom silom nastavi napredak.
Možemo sporiti oko toga šta je uopšte bio vojni cilj date grupe, ali tačan odgovor u ovom trenutku ne možemo dobiti, jer nema zvanične potvrde informacije. U opticaju su tri verzije: prva, Kijev je trebalo da bude zauzet brzim desantom kroz taktiku Trojanskog konja (deo ukrajinske vojne i političke elite trebalo je da pređe na stranu Rusije i da preda glavni grad Ukrajine); druga, Kijev nije trebalo da bude zauzet već okružen i držan pod opsadom kako bi ukrajinsko rukovodstvo bilo pod pritiskom da kapitulira, a ruska strana imala jači adut prilikom vođenja pregovora (taktika Vojske Republike Srpske pri opsadi Sarajeva); treća, ruske jedinice su korišćene da se ukrajinska armija što više rastegne i da tako istočni Donbaski front ostane ranjiv za rusku ofanzivu.
Neispunjeni ciljevi
Posle povlačenja ruskih jedinica možemo konstatovati da nijedan od ciljeva sve tri verzije nije ispunjen: Kijev nije pao, Kijev nije bio okružen, Donbaski front nije bio probijen, ako je sve bilo distrakcija. Rusko vojno i političko rukovodstvo donele su jedinu pravilnu odluku – povući trupe sa besperspektivnog fronta, koje su bile izložene konstantnim ukrajinskim kontranapadima, pregrupisati ih i deo vojnika i tehnike prebaciti na Donbaski front. Da li je to poraz ili ne odlučiće borbe na istočnom frontu. Ukoliko dođe do odlučnog vojnog uspeha na tom delu fronta, onda će ukidanje severnog fronta biti inteligentan manevar u cilju očuvanja trupa za važnije ratište, ako se na Donbaskom frontu nastavi sporo i postepeno napredovanje, to jest sadašnje stanje ostaje nepromenjeno, onda će to značiti da zatvaranje severnog fronta nije donelo stratešku prednost ruskoj vojsci, ali barem jeste zaštitilo besmisleno isturene jedinice koje bi vrlo verovatno sa dolaskom proleća bile i same okružene (što bi već predstavljalo pravu katastrofu i u vojnom, i u političkom smislu).
Šta je to pobeda u rusko-ukrajinskom ratu uopšte je teško odrediti. Ruska strana je namerno na početku zadala uopštene ciljeve baš zbog toga da ni njeni građani, ni zapadne sile ne bi posle okončanja rata mogli decidno da kažu da li se radi o porazu ili pobedi. Sam Kremlj je to ostavio sebi na tumačenje. Pored jasnog cilja vojne neutralnosti Ukrajine, faktički njenog odustajanja od stupanja u NATO, svi ostali ciljevi su uopšteni do krajnjih granica.
Šta znači denacifikacija?
Može biti bilo šta, od zbacivanja režima u Kijevu, preko zabrane ultradesničarskih partija i bataljona u Ukrajini, do prepisivanja istorijskih udžbenika. Kao što vidimo u vojnom smislu ovi ciljevi se prostiru od zauzimanja Kijeva do prostog dogovora na pregovorima gde Ukrajina zadržava svoju subjektivnost i vlast.
Šta znači zaštita „naroda Donbasa“? To može biti priznanje nezavisnosti Donbasa od strane Ukrajine, a može značiti prosto odvođenje ukrajinskih trupa iz Donbasa bez konačnog rešenja njegovog statusa (povlačenje Miloševića sa Kosova 1999. godine). Šta znači demilitarizacija? Smanjenje ukrajinske armije do malog broja vojnika, oduzimanje svog teškog naoružanja i tehnike ili samo ofanzivnog strateškog naoružanja, a možda je dovoljno što je ruska armija raketama i vazdušnim napadima razrušila veliki broj vojnih aerodroma i baza u Ukrajini?
Marija Zaharova, portparol Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije, izjavila je prvog dana rata, 25. februara, da je cilj ruske operacije u Ukrajini „privođenje odgovornosti ukrajinskog marionetskog režima koji je godinama činio zločine protiv mirnih građana“. Ova izjava implicira zarobljavanje i svrgavanje aktuelne ukrajinske vlasti na čelu sa Vladimirom Zelenskim i suđenje istoj za ratne zločine u Donbasu. Taj cilj je jedino mogao biti ostvaren kroz zauzimanje Kijeva, do čega nije došlo.
Istog dana kada su ruski pregovarači u Istanbulu najavili napredak u pregovorima sa ukrajinskom stranom i faktički najavili povlačenje sa severnog fronta, Ramzan Kadirov, borbeni lider Čečena, istupio je sa izjavom da „treba ući u Kijev i zauzeti ga“. Valja i napomenuti da su predstavnici Kremlja u prvim danima rata prinudili ukrajinske pregovarače da vode pregovore u Belorusiji, sa čije se teritorije delimično vodi rat u Ukrajini, i to baš u Beloveškoj šumi, gde su 1991. godine predstavnici Rusije, Ukrajine i Belorusije potpisali sporazum koji je stavio tačku na postojanje SSSR-a.
Simbolika bitna
Teško je odupreti se utisku da je Rusija želela da ponovi scenu iz Drugog svetskog rata kada su Nemci primorali Francuze da potpišu kapitulaciju u istom vagonu, u okolini grada Kompjenja, u kojem su u Prvom svetskom ratu Francuzi primorali Nemce na kapitulaciju. Simbolika je veoma bitna, kako za javno mnjenje tako i za stvaranje budućih istorijskih narativa. Sama činjenica da su pregovori kasnije premešteni iz Belorusije svedoči o tome da je Ukrajina izdržala prvobitni nalet i da Rusija već ne može da joj ispostavlja zahteve u vidu ultimatuma.
U skladu sa time, pobeda i poraz su termini koji će biti tumačeni od različitih aktera na različit način. Predsednik Ukrajine Zelenski je već objavio pobedu Ukrajine u tom smislu da je uspešno odbranjena njena prestonica i da ona nije izgubila svoju nezavisnost. To jest, pobeda za Ukrajince može biti prosto da Ukrajina ostane da stoji na nogama posle jakih ruskih udaraca. U drugim navratima, Zelenski je isticao da bi totalna pobeda za Ukrajinu bila vraćanje ruske vojske na početne položaje, pre 24. februara, što svejedno znači Ukrajina bez Krima i najvećeg dela Donbasa.
Ruski zvaničnici su davali različite izjave u skladu sa odvijanjem rata. Na početku je retorika bila agresivnija i obuhvatala je momentalnu kapitulaciju Ukrajine, ali su vremenom nivo agresivnosti i obim zahteva krenuli da se smanjuju. Do ovog trenutka zahtevi su, sudeći po retorici, spušteni na vojno neutralni status Ukrajine (i sve što iz toga u vojnom smislu proizilazi), priznanje Krima kao dela Rusije i Donbasa kao nezavisnog od Ukrajine. Ukoliko ruska vojska kroz svoju novu strategiju u ratu ostvari velike pobede, ovi zahtevi ponovo mogu porasti. Sve zavisi od ratnih uspeha ili, pak, neuspeha. Trenutno je stanje na frontu neodređeno, moguće je sporo napredovanje ruske vojske, a moguć je i proboj fronta. Događaji koji su pred nama će pokazati ishod.
Da li će na kraju svi proglasiti pobedu?
Na kraju svih krajeva, svaka strana će proglasiti pobedu, pitanje je samo da li će u to moći da ubedi svoje javno mnjenje i da pritom ne izgubi popularnost. Gubitak popularnosti znači razočaranje, a razočaranje proizvodi političku nestabilnost. Ovo je naročito bitno za Rusiju koja se pored velikih očekivanja od rata među njenim stanovništvom takođe nalazi pod velikim ekonomskim pritiskom. Što je pobeda na kraju rata realnija to će i uticaj neminovnog sniženja životnog standarda na političku stabilnost biti manji.
Politikolog, asistent na Ruskom univerzitetu društva naroda (RUDN)
Izvor: Zurnal.me
Naslovna fotografija: Mikhail Metzel/TASS
Serbian