Rat u Ukrajini i dalje bukti. Niko ne zna čijim očima da veruje, pa tako niko ni ne zna kakvo je pravo stanje na terenu. Oni koji su proruski orijentisani tvrde da Rusi pobeđuju i da poslednji potezi znače da je (samo) taktika ratovanja promenjena radi ostvarivanja većeg uspeha, druga strana, pak, tvrdi da je Ukrajina odbila napad Rusa, da im nanosi teške gubitke i da ih je primorala na taktičke promene. Bilo kako bilo, nešto drugo „upada u oči“.
Autor: Đorđe Lazić, politikolog
Skoro je Ukrajina zatražila od Moldavije da im proda ili preda svoje borbene avione MiG-29. Moldavija je posle raspada SSSR-a dobila 34 „miga“, ali je zbog prevelike cene održavanja ovih aviona – većinu istih prodala Eritreji, Jemenu i Sjedinjenim Američkim Državama. U svom skladištu je zadržala samo 6 „miga“. Zbog mogućnosti rušenja odnosa sa Rusijom i samim tim „pucanja sebi u nogu“, Moldavija je odbila da uopšte pregovara sa Ukrajinom na temu prodaje ili predaje aviona. Jasno su razumeli situaciju da bi „šurovanje“ sa Ukrajinom značilo provociranje slona, a taj slon bi mogao vrlo lako da „poseti i njihovu radnju“.
Da li je pametno plivati uzvodno?
I dok je Moldavija razmislila kakva opasnost bi mogla da je zadesi ako ne razmišlja trezveno, nije naodmet vratiti se tridesetak godina u prošlost – na Balkan. Kada je komunizam kao poredak srušen i kada je nastao monopolaran svet (srećom kratkog daha), niko na evropskom kontinentu nije ni pomišljao da se suprotstavi novom svetskom hegemonu koji je bio rešen da svetsku politiku „skroji“ isključivo po svojim interesima. Niko, osim nas Srba. Valja podsetiti kako je, naš najbolji vojno-politički komentator, pok. Miroslav Lazanski sa prikrivenim ponosom govorio da su Srbi jedini „belci“ koji su pucali na Amerikance nakon Drugog svetskog rata. Opravdanja za suprostavljanje je bilo, svakako je danas, tridesetak godina kasnije, jasno da smo imali argumente za svoje postupke, ali da li je bilo pametno „plivati uzvodno“ u tom trenutku?
Pad Berlinskog zida je bio poslednji ekser u kovčegu komunizma. Pobeda „Zapada“ nad „Istokom“ bila je jasan signal da je na redu raspad socijalističkih zemalja, a među njima i SFRJ. Novu realnost na svetskoj šahovskoj tabli razumela su sva rukovodstva bivše Jugoslavije osim srpskog. I dok je interes srpskog rukovodstva bio da se održi Jugoslavija, pa makar i ona „krnja“, interesi naše „braće“ su manje-više bili isključivo vezani za dobijanje nezavisnosti i stvaranje svojih nacionalnih država. Nažalost, njihovi i interesi jedine svetske sile u tom trenutku su se poklopili. Ruku na srce, bili bismo nepošteni kada bismo rekli da ruka Srbima nije pružena uopšte. Pružena je, i to nekoliko puta. Tu pruženu ruku su odbijali Srbi iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Krajine – svako u različitim trenucima.
Godine 1992. predložen je Karington-Kutiljerov plan koji je mogao da spreči rat u Bosni i Hercegovini. Izvorna verzija ovog plana odbijena je jednoglasno od strane Narodne skupštine Republike Srpske. Ipak, naredni – modifikovani predlog, tzv. Lisabonski sporazum, biva prihvaćen i potpisan od strane Alije Izetbegovića za Muslimane, Radovana Karadžića za Srbe i Mate Bobana za Hrvate.
Ćerka Radovana Karadžića, Sonja Karadžić, je kasnije iznela zanimljivu priču koju joj je ispričao otac. Prema toj priči, poslednji američki ambasador u SFRJ, Voren Cimerman, je nekoliko puta pokušavao da dođe do Miloševića i razgovara sa njim na temu Lisabonskog sporazuma. Milošević, koji je inače poznat po tome da nije nešto posebno voleo da se druži sa ambasadorima, ga je ignorisao. Hladan pristup Miloševića je naterao Amerikance na promenu plana, pa je, zato, Cimerman otišao u Sarajevo i obećao Izetbegoviću da će mu „obezbediti 100 odsto vlasti u BiH ako povuče potpis sa sporazuma“. Ostalo je istorija.
Nedugo zatim, Srbi u Krajini su imali ispred sebe ponudu. Naravno, radi se o „mitskom“ Z-4 planu. Sa današnje tačke gledišta, ova ponuda je morala da se prihvati. Sa tadašnje, s obzirom na to da je srpska strana imala maksimalističke ciljeve (nezavisnost Republike Srpske Krajine), odbijena je. Zašto je tačno plan Z-4 odbijen? Jedan razlog je zato što su Srbi u Krajini želeli punu nezavisnost na teritorijama koje kontrolišu, a drugi – zato što su imali podršku Beograda u odbijanju plana. Naime, Milošević je, plašeći se da bi sličan plan mogao da bude sproveden i na Kosovu i Metohiji, dao „vetar u leđa“ Srbima u Krajini da odbiju ponuđeno.
„Šlag na tortu“ bio je Dejtonski mirovni sporazum. Iako ovaj sporazum verovatno predstavlja jednu od većih spoljnopolitičkih pobeda Srba u novijoj istoriji, do njega nije došlo lako. Podsećanja radi, posle odbijanja rukovodstva Republike Srpske da prihvati plan Kontakt grupe 1994. godine, Beograd je svom narodu uveo sankcije i zatvorio granicu na Drini da bi ga primorao na promenu odluke. Takođe, ono što se desilo na pregovorima u Dejtonu ostaće zabeleženo. Amerikanci su, pored rešavanja pitanja Bosne i Hercegovine, tada želeli da odmah reše i pitanje Kosova i Metohije. Stoga su uručili Nebojši Vujoviću, šefu Misije SRJ u Vašingtonu devedesetih godina prošlog veka, papir na kome je predviđena široka autonomija za Albance, izgradnja institucija, decentralizacija Beograda, ali uz poštovanje teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije. Prema rečima Nebojše Vujovića, Milošević je taj papir zgužvao i gađao ga u glavu. Tim postupkom nam je i nacrtao metu na čelu, s obzirom na to da je vrlo brzo nakon toga u zapadnoj javnosti – „UČK“ od terorističke organizacije postao „pokret za oslobođenje od Srba“.
Kako „odigrati“ i preživeti?
Ovo su samo neki od krupnijih političkih odluka kojima, mi Srbi, nismo samo rasipali kikiriki oko slona, nego smo ga gađali istim u glavu. Izrevoltirani i isprovocirani slon nam je „zbog nekooperativnosti“ uvodio sankcije, isključivao nas iz međunarodnih organizacija, uništio privredu, bombardovao, medijski satanizovao i na kraju umalo srušio integritet i suverenitet. Da smo tada razumeli šta će nam se desiti ako ne „odigramo“ pametno, ne bismo prokockali čitavu dekadu (devedesete godine).
Ne mogu da se ovom prilikom ne osvrnem i na današnju situaciju. Prizor je jednako jeziv, samo što deluje da nas ovaj put niti ko šta pita, niti nam šta nude – već samo traže od nas. U našoj staklarskoj radnji se trenutno nalaze dva slona. Slonovi su poznati kao životinje koje imaju najbolje pamćenje, a jedan od ova dva je baš onaj slon iz devedesetih. Taj slon se seća da mu je pre tridesetak godina neko pružao otpor i zato je spreman da nam oduzme kikiriki, ali i da nam poruši radnju. Ovog drugog slona, iz nekog neobjašnjivog razloga, mi Srbi volimo. Da izaberemo kome ćemo dati kikiriki – ne smemo, da ne bismo uvredili ovog drugog. Ukoliko uvedemo sankcije ovom „desnom“ – naljutiće se, pa ćemo trpeti posledice. Ukoliko mu ne uvedemo sankcije – ljutiće se ovaj „levi“, pa ćemo opet trpeti posledice. Jedino nam ostaje nada da u svojoj borbi neće pregaziti nas, za radnju ne moramo da brinemo – verovatno će pokušati da je ruše kao i nekoliko puta u zadnjih stotinak godina.
Serbian