Ovako je Miloš CRNJANSKI govorio o Aleksi ŠANTIĆU

Ovako je Crnjanski pisao o Šantiću:

Danas se već jasno vidi, da smo što se književnog života i interesovanja za knjigu tiče, daleko od predratnog doba, kada je Književni glasnik značio jednu važnu činjenicu Srbiji, a naročito u životu Beograda. Danas već i oni, koje nazivaju „futuristima”, znaju da su Skerlić i njegovo doba ipak značili široko cvetanje mogućnosti književnih. Današnje stanje literarnog života ne razlikuje se mnogo od današnjeg stanja banalnog života partija, činovnika itd. Sa svim svojim sramotama, bedama i niskostima.

U današnjem društvu ćifta i piljara književnost ima tako smešno mesto i zato ponavljam ono, što sam već pre dve godine rekao, da poet sada ne znači ništa i da se ne čita ni Dučić.

Aleksa Šantić, jedan od plejade istog doba, sa jasnim i zvonkim lirskim zvukom, zaboravljen je kao da ga nije ni bilo.

Aleksa Šantić

Jedino se još njegove rodoljubive pesme upotrebljavaju, a miris njegove istočnjačke mladosti, kao miris ćilibara i dima, san i gospodski glas pevača iščezavaju. Bez velikih poteza, romana, drama, mnogo knjiga, njegov čist lirizam uveo je i izbledeo u našem vremenu, pesme mu se gube, mnogo hvaljene, u predratnoj lirici i život mu već davno nema moć mešanja i rađanja.
Njegova muška čistota trebalo bi da je dugotrajnija vlast, ali čelo glave će mu se izređati govornici, čije je „zvanično putovanje” plaćeno i znaće se iz novina da je opet jedan „veliki pesnik” na umoru.

U ovom prostačkom vremenu, opet će „mladi” biti oni, koji će dati pravednu meru. U teškom nagonu da se pesničke sudbine povežu, da se stvori neprekidna književnost, daće Aleksi Šantiću dostojno mesto pevača, čistog i jasnog lirizma, koji je bogomdan i tajno dubok. Njegov znak, među mnogim našim slavnim i visokoparnim ekvilibristima, biće rascvetana grana, ali skrivena iza njegove knjige i života. Sa raskošnim pejsažem duboko povezana slika, imaće dubljeg smisla, za razvitak naše lirike, od svih pevača i eseja onih, kojima to u karijeri treba.

Pre dve godine, kad sam u Mostaru provodio leto na vojnoj vežbi, viđao sam ga svaki dan. Svi mi „futuriste” bili smo mu dosadni, ali smo večeri provodili tiho i lepo. Pred nama je bila divna uzburkanost plavog stenja, pod modrim nebom, monareta i džamije, kao koplja, i beli, arapski šatori, stara, turska groblja sa kamenjem pod čalmama, a zarezanim slovima lepim kao sitne ruže, sve je to učilo tišini. Književnost i kritika zaista nisu bile važne. Divan, stari, strmi most vodio je u noć, nad Mostarom, u kojoj je sjao mesec, kao uvis bačena medžedija. Neretva jedino ne beše sladunjava, u njoj su, kao gliste, plivala i trčala glavačke, crna i pečena deca. Iz daljine se svako veče čulo povečerje vojničkih logora.

Dolazio je sa dugom senkom, uvek u crnini, nosio je stara odela, malo pohabana. – Nije mnogo diskutovao o književnosti i nije ga više bolelo, što nije ostvario negdašnje svoje snove: romane, drame, novele, pesme.

Rado je govorio o svetu, o putovanjima, imao je dubok osećaj da je lepota života u vasioni i daljinama. Uspeo sam vrlo brzo da ga načinim sumatraistom.

Vređale su ga izvesne kritike, ali se davno bio odrekao svega, o čemu je onaj mali mostarski književni krug, pre rata, sanjao. Na svoju liriku gledao je mirno kao pop na svoju crkvu, čim je bio lepši dan, ili vedrija noć, odlazio je i sad, pod starost, da piše, ali sa jednim neveselim osmehom.


Pročitaj i:

Kakve nam instrukcije daju umrli i kako se đavo sapliće o sebe otkriva nam pjesnik Rade Šupić

Rade Šupić, mladi pjesnik čija je druga zbirka izašla prije prve, kako je nedavno rekla Slađana Bušić, voditeljka jedne humanitarne…
Pročitaj više
Kakve nam instrukcije daju umrli i kako se đavo sapliće o sebe otkriva nam pjesnik Rade Šupić

Nikola Jović: BAJA Mali Knindža i SRPSKI OTPOR GLOBALIZMU

Baja Mali Knindža u Novom Sadu – Malo koji događaj u skorije vreme je izazvao toliku lavinu nezadovoljstva dežurnih stranih…
Pročitaj više
Nikola Jović: BAJA Mali Knindža i SRPSKI OTPOR GLOBALIZMU

Milićević: Na MITROVDAN nad NEVESINJEM gorjelo nebo – tad od baruta, danas od ponosa

Na Mitrovdan 1992. gorjelo je nebo iznad Nevesinja. Od eksplozija, od baruta, od straha. Od tog Mitrovdana gori zemlja, od…
Pročitaj više
Milićević: Na MITROVDAN nad NEVESINJEM gorjelo nebo – tad od baruta, danas od ponosa

Mitropolit JOANIKIJE NA OPTUŽENIČKOJ KLUPI jer je uradio OVU VAŽNU STVAR

U Nikšiću je danas nastavljeno suđenje bivšem vladiki budimljansko-nikšićkom, aktuelnom mitropolitu crnogorsko-primorskom Joanikiju i osmorici nikšićkih svetšenika, okrivljenih za kršenje…
Pročitaj više
Mitropolit JOANIKIJE NA OPTUŽENIČKOJ KLUPI jer je uradio OVU VAŽNU STVAR

Nemanja Dević: Onakav si kakav odnos imaš prema KOSOVU

Odnos prema Kosovu za mene predstavlja i sveukupan odnos prema sopstvenoj istoriji, tradiciji i duhovnosti. Ali, ujedno, nečiji odnos prema…
Pročitaj više
Nemanja Dević: Onakav si kakav odnos imaš prema KOSOVU

ULAZAK SRBIJE U EU realan koliko i odlazak na MARS, pišu nemačke novine

Srbiju ne vredi uslovljavati prekidom pristupnih pregovora sa Evropskom unijom, jer je ulazak Srbije u EU realan koliko i odlazak…
Pročitaj više
ULAZAK SRBIJE U EU realan koliko i odlazak na MARS, pišu nemačke novine

Zbog ove pesme je NUŠIĆ ZAVRŠIO U ZATVORU! Evo kako je nastala

Zbog pesme “Pogreb dva raba” objavljene u “Novom beogradskom dnevniku” 1887. godine Branislav Nušić osuđen je na dve godine strogog…
Pročitaj više
Zbog ove pesme je NUŠIĆ ZAVRŠIO U ZATVORU! Evo kako je nastala

Dragoljub Zamurović – Slikar sa fotoaparatom

Dragoljub Zamurović je autor brojnih monografija na kojima je sačuvao lepotu predela, zemalja i gradova koji su predstavljali raskoš nekadašnje…
Pročitaj više
Dragoljub Zamurović – Slikar sa fotoaparatom

Slikao na kosi, pa pokrenuo pravac slikanja na platnu – SRPSKI KUBIZAM! Kaže bez umetnosti bi DUHOVNO UVENUO (Intervju)

Srđan Kuljanin, rođen je 24.01.1988. u Hercegovini ( Čapljini). Godinama živi i stvara u Beogradu. Domaćoj i svetskoj javnosti najviše…
Pročitaj više
Slikao na kosi, pa pokrenuo pravac slikanja na platnu – SRPSKI KUBIZAM! Kaže bez umetnosti bi DUHOVNO UVENUO (Intervju)

Klub istoričara Posavina poziva na okrugli sto: Uloga i značaj NACIONALNIH PREDMETA u obrazovanju

Klub istoričara Posavina – Sa zadovoljstvom Vas pozivamo da učestvujete na okruglom stolu na temu Uloga i značaj nacionalnih predmeta…
Pročitaj više
Klub istoričara Posavina poziva na okrugli sto: Uloga i značaj NACIONALNIH PREDMETA u obrazovanju

Sedeo je nad Neretvom uz kafu


Sedeo je, nad Neretvom, uz kafu, sa jednom bolesnom izmučenošću, koja je volela još samo cveće i mesečinu. Ni o svojoj rodoljubivoj poeziji nije hteo da govori. U životu ne videh čoveka tako stidljive čistote i žudi. Nijedna prljava reč, nijedan mesnati osmeh, nedeljama. Nikad se nije ženio i kad mu opisah Onu, koju je godinama voleo, pesnik ljubavi samo odmahnu rukom. Ako bude ispalo da ga proglase malim pesnikom, sećaću se kako je sve, u noći i večeru, prelivalo njegov lik zanosom. Voleo je zemlju, a neku duboku i strasnu stidljivost imao je i u toj najdužoj ljubavi.

Dugo je drugovao sa Dučićem. Pričao mi je o njemu oduševljeno i malo maliciozno, kao o srećnijem, čiji je život sve raskošno ostvario, mada su zajedno pošli iz Mostara. O prvim pesmama, prvim odgovorima uredništva, koje su bojažljivo očekivali. O prvim ljubavima Dučića, kao da ih on nije smeo imati, „Samo ti, Aleksa, nemoj da je gledaš, a ja ću već…” Bio je lep, vitak kao slika Maksima Bačevića, mladog vojvode, prve žrtve.
Onaj pobedonosno je prešao Italiju, video i sagledao i saznao sve, do dna. Ovaj je ostao. Svako veče ova mesečina, ova plava planina, turska groblja. U mladosti pesništvo kao groznica. Katkad mu se čini da mu ovaj Mostar leži na grudima. Nekad bogat, sad siromah, ni voz do Beograda ne može da plati, a i šta će tamo? Treba školovati sestrinu decu. Sad je i na kritike postao ravnodušan, ni podsmeh ga više ne dira, ta sve što je lepo, svud po svetu slabo prolazi.

Svako veče dolazio je rado i slušao preneraženo stihove Rastkove, koje sam mu oduševljeno čitao. Odmahivao lepom i čistom rukom. Pisati pesme nije mu više izgledalo tako lepa stvar kao nekad.

Ima nečeg glupog u stavu pesnika, pred stokom, što bleji u Mesec, dok on svira frulu. Pratio me je na putu u logor. Ali svakako da nije bio pesnik zato što ga širom Bosne deklamuju o Svetom Savi.

Govorili smo o jesenjim pesmama, pričao je o Hercegovini, reči su mu tako lepo prolazile, kao devojke, tursko groblje i vitezovi. Znao je već da će mu se telo raspasti u zvezdanu, cvatnu, mirisnu zemlju. Književnost, u kojoj je bio „veliki liričar”, nije mu više izgledala tako važna. Biti pesnik značilo je nešto sasvim drugo.

Poboljevao je, ali nije se tužio. Jedne noći, pokazujući u mrak, izgovorio mi je sto četrnaestu suru iz Korana. „Skloništa tražim… skloništa od Uduvala, od Izdajnika, koji duva u grudi ljudske, skloništa od Džina i od ljudi.”
(1923)

Crnjanski i njegova žena Vida

Miloš Crnjanski

Izvor: Crnjanski 1991: Miloš Crnjanski, „Slika Alekse Šantića”, u: Eseji i prikazi [izab. i prir. B. Petrović i S. Trećakov], Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, 125–127., Crnjanski

Tekst preuzet sa srpskilegat.rs, Sanja Vuković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian