Ovako je Miloš CRNJANSKI govorio o Aleksi ŠANTIĆU

Ovako je Crnjanski pisao o Šantiću:

Danas se već jasno vidi, da smo što se književnog života i interesovanja za knjigu tiče, daleko od predratnog doba, kada je Književni glasnik značio jednu važnu činjenicu Srbiji, a naročito u životu Beograda. Danas već i oni, koje nazivaju „futuristima”, znaju da su Skerlić i njegovo doba ipak značili široko cvetanje mogućnosti književnih. Današnje stanje literarnog života ne razlikuje se mnogo od današnjeg stanja banalnog života partija, činovnika itd. Sa svim svojim sramotama, bedama i niskostima.

U današnjem društvu ćifta i piljara književnost ima tako smešno mesto i zato ponavljam ono, što sam već pre dve godine rekao, da poet sada ne znači ništa i da se ne čita ni Dučić.

Aleksa Šantić, jedan od plejade istog doba, sa jasnim i zvonkim lirskim zvukom, zaboravljen je kao da ga nije ni bilo.

Aleksa Šantić

Jedino se još njegove rodoljubive pesme upotrebljavaju, a miris njegove istočnjačke mladosti, kao miris ćilibara i dima, san i gospodski glas pevača iščezavaju. Bez velikih poteza, romana, drama, mnogo knjiga, njegov čist lirizam uveo je i izbledeo u našem vremenu, pesme mu se gube, mnogo hvaljene, u predratnoj lirici i život mu već davno nema moć mešanja i rađanja.
Njegova muška čistota trebalo bi da je dugotrajnija vlast, ali čelo glave će mu se izređati govornici, čije je „zvanično putovanje” plaćeno i znaće se iz novina da je opet jedan „veliki pesnik” na umoru.

U ovom prostačkom vremenu, opet će „mladi” biti oni, koji će dati pravednu meru. U teškom nagonu da se pesničke sudbine povežu, da se stvori neprekidna književnost, daće Aleksi Šantiću dostojno mesto pevača, čistog i jasnog lirizma, koji je bogomdan i tajno dubok. Njegov znak, među mnogim našim slavnim i visokoparnim ekvilibristima, biće rascvetana grana, ali skrivena iza njegove knjige i života. Sa raskošnim pejsažem duboko povezana slika, imaće dubljeg smisla, za razvitak naše lirike, od svih pevača i eseja onih, kojima to u karijeri treba.

Pre dve godine, kad sam u Mostaru provodio leto na vojnoj vežbi, viđao sam ga svaki dan. Svi mi „futuriste” bili smo mu dosadni, ali smo večeri provodili tiho i lepo. Pred nama je bila divna uzburkanost plavog stenja, pod modrim nebom, monareta i džamije, kao koplja, i beli, arapski šatori, stara, turska groblja sa kamenjem pod čalmama, a zarezanim slovima lepim kao sitne ruže, sve je to učilo tišini. Književnost i kritika zaista nisu bile važne. Divan, stari, strmi most vodio je u noć, nad Mostarom, u kojoj je sjao mesec, kao uvis bačena medžedija. Neretva jedino ne beše sladunjava, u njoj su, kao gliste, plivala i trčala glavačke, crna i pečena deca. Iz daljine se svako veče čulo povečerje vojničkih logora.

Dolazio je sa dugom senkom, uvek u crnini, nosio je stara odela, malo pohabana. – Nije mnogo diskutovao o književnosti i nije ga više bolelo, što nije ostvario negdašnje svoje snove: romane, drame, novele, pesme.

Rado je govorio o svetu, o putovanjima, imao je dubok osećaj da je lepota života u vasioni i daljinama. Uspeo sam vrlo brzo da ga načinim sumatraistom.

Vređale su ga izvesne kritike, ali se davno bio odrekao svega, o čemu je onaj mali mostarski književni krug, pre rata, sanjao. Na svoju liriku gledao je mirno kao pop na svoju crkvu, čim je bio lepši dan, ili vedrija noć, odlazio je i sad, pod starost, da piše, ali sa jednim neveselim osmehom.


Pročitaj i:

ПРАВНИЦИ ПОТВРЂУЈУ: РЕПУБЛИКА СРПСКА ЈЕ МЕЂУНАРОДНИ СУБЈЕКТ, А КРИСТИЈАН ШМИТ НИЈЕ ВИСОКИ ПРЕДСТАВНИК

Као производ међународног уговора – Дејтонског мировног споразума, БиХ је настала захваљујући потписима у име и од стране Републике Српске,…
Pročitaj više
ПРАВНИЦИ ПОТВРЂУЈУ: РЕПУБЛИКА СРПСКА ЈЕ МЕЂУНАРОДНИ СУБЈЕКТ, А КРИСТИЈАН ШМИТ НИЈЕ ВИСОКИ ПРЕДСТАВНИК

Ko je bio dr Miodrag Lazić?

„Neću da odem tiho, hoću da odem onako kakav sam bio čitav život.“ – ove reči je dr Lazić napisao…
Pročitaj više
Ko je bio dr Miodrag Lazić?

ГОДИНЕ ПРОЂОШЕ АЛИ 17. МАРТ НИКАДА

Памтиш ли, Србине? Како Жарко Лаушевић каже у наслову „Година прође, дан никад!“, ми ћемо рећи године прођоше али 17….
Pročitaj više
ГОДИНЕ ПРОЂОШЕ АЛИ 17. МАРТ НИКАДА

Јелена Вујановић: ДАН ДРЖАВНОСТИ ЗА ПОНОС И ОПОМЕНУ

Дан државности – Оно што су Карађорђеви устаници тражили оружјем, а Димитрије Давидовић пером има једно име – слобода. Слобода…
Pročitaj više
Јелена Вујановић: ДАН ДРЖАВНОСТИ ЗА ПОНОС И ОПОМЕНУ

ЗАФИРОВИЋ ЈОВАН: И НИЈЕ САМО ГОРЕЛО ПРЕТХОДНИХ ДАНА НА КОСОВУ

-Сањао сам како су брату лекари ампутирали ногу. До колена. Затвореним очима, сањивим гласом говорим цимеру. -Па шта ми причаш,…
Pročitaj više
ЗАФИРОВИЋ ЈОВАН: И НИЈЕ САМО ГОРЕЛО ПРЕТХОДНИХ ДАНА НА КОСОВУ

СПОМЕНИК ОД РИЈЕЧИ: Пјесма о страдању Срба која оставља без текста

Spomenik od riječi pjesma je koju je Rada Janjušić, srpska pjesnikinja iz Doboja napisala prije par godina povodom stradanja Srba…
Pročitaj više
СПОМЕНИК ОД РИЈЕЧИ: Пјесма о страдању Срба која оставља без текста

ЗАФИРОВИЋ ЈОВАН: А НАМА СВЕТИ САВО ТИ ПОМОЗИ

Увек ми је било лакше да се надовежем, него да почнем причу док сам са неким у друштву. И у…
Pročitaj više
ЗАФИРОВИЋ ЈОВАН: А НАМА СВЕТИ САВО ТИ ПОМОЗИ

ЗАФИРОВИЋ ЈОВАН: КОМЕ ЋЕ БОГ СУТРА ДА СЕ ЈАВИ НА КиМ?

-Ово је у КМ? Одговара ми на причу за блиске пријатеље, на инстаграму, другарица. -Јесте. Испитни рок ће ускоро. Ја…
Pročitaj više
ЗАФИРОВИЋ ЈОВАН: КОМЕ ЋЕ БОГ СУТРА ДА СЕ ЈАВИ НА КиМ?

Тонем ти у очи

Шетали смо улицомОкренула сеПогледала меРекла: „Чини ми се,Сваким кораком све вишеТонем ти у очи…“ „Будалаштина“ одговарам,“залети се и скочи“ И,…
Pročitaj više
Тонем ти у очи

Сусрет апсурдног човека и Човека

Беше то за Мерсоа још један успешан дан, који је текао по оној непомичној прави без неких одступања, какви су…
Pročitaj više
Сусрет апсурдног човека и Човека

Sedeo je nad Neretvom uz kafu


Sedeo je, nad Neretvom, uz kafu, sa jednom bolesnom izmučenošću, koja je volela još samo cveće i mesečinu. Ni o svojoj rodoljubivoj poeziji nije hteo da govori. U životu ne videh čoveka tako stidljive čistote i žudi. Nijedna prljava reč, nijedan mesnati osmeh, nedeljama. Nikad se nije ženio i kad mu opisah Onu, koju je godinama voleo, pesnik ljubavi samo odmahnu rukom. Ako bude ispalo da ga proglase malim pesnikom, sećaću se kako je sve, u noći i večeru, prelivalo njegov lik zanosom. Voleo je zemlju, a neku duboku i strasnu stidljivost imao je i u toj najdužoj ljubavi.

Dugo je drugovao sa Dučićem. Pričao mi je o njemu oduševljeno i malo maliciozno, kao o srećnijem, čiji je život sve raskošno ostvario, mada su zajedno pošli iz Mostara. O prvim pesmama, prvim odgovorima uredništva, koje su bojažljivo očekivali. O prvim ljubavima Dučića, kao da ih on nije smeo imati, „Samo ti, Aleksa, nemoj da je gledaš, a ja ću već…” Bio je lep, vitak kao slika Maksima Bačevića, mladog vojvode, prve žrtve.
Onaj pobedonosno je prešao Italiju, video i sagledao i saznao sve, do dna. Ovaj je ostao. Svako veče ova mesečina, ova plava planina, turska groblja. U mladosti pesništvo kao groznica. Katkad mu se čini da mu ovaj Mostar leži na grudima. Nekad bogat, sad siromah, ni voz do Beograda ne može da plati, a i šta će tamo? Treba školovati sestrinu decu. Sad je i na kritike postao ravnodušan, ni podsmeh ga više ne dira, ta sve što je lepo, svud po svetu slabo prolazi.

Svako veče dolazio je rado i slušao preneraženo stihove Rastkove, koje sam mu oduševljeno čitao. Odmahivao lepom i čistom rukom. Pisati pesme nije mu više izgledalo tako lepa stvar kao nekad.

Ima nečeg glupog u stavu pesnika, pred stokom, što bleji u Mesec, dok on svira frulu. Pratio me je na putu u logor. Ali svakako da nije bio pesnik zato što ga širom Bosne deklamuju o Svetom Savi.

Govorili smo o jesenjim pesmama, pričao je o Hercegovini, reči su mu tako lepo prolazile, kao devojke, tursko groblje i vitezovi. Znao je već da će mu se telo raspasti u zvezdanu, cvatnu, mirisnu zemlju. Književnost, u kojoj je bio „veliki liričar”, nije mu više izgledala tako važna. Biti pesnik značilo je nešto sasvim drugo.

Poboljevao je, ali nije se tužio. Jedne noći, pokazujući u mrak, izgovorio mi je sto četrnaestu suru iz Korana. „Skloništa tražim… skloništa od Uduvala, od Izdajnika, koji duva u grudi ljudske, skloništa od Džina i od ljudi.”
(1923)

Crnjanski i njegova žena Vida

Miloš Crnjanski

Izvor: Crnjanski 1991: Miloš Crnjanski, „Slika Alekse Šantića”, u: Eseji i prikazi [izab. i prir. B. Petrović i S. Trećakov], Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, 125–127., Crnjanski

Tekst preuzet sa srpskilegat.rs, Sanja Vuković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian