Baja Mali Knindža u Novom Sadu – Malo koji događaj u skorije vreme je izazvao toliku lavinu nezadovoljstva dežurnih stranih plaćenika i preumljivača ljudi u Srbiji kao što je to koncert Baje Malog Knindže koji će se održati u petak, 18. novembra, u novosadskom Spensu. Evo zašto je to slučaj.
Ovaj na prvi pogled bezazleni slučaj može poslužiti kao lakmus papir za analiziranje i objašnjavanje tihog ali postojećeg kulturnog rata u Srbiji (i šire, na svim prostorima gde žive Srbi) , između dve strane- baštionika i zaštitnika srpskog identiteta i tradicije (konzervativne strane) i pobornika promene vrednosnog koda i matrice koju zastupa većina građana Srbije (progresivne strane) .
Kulturni rat
Pa da vidimo kako i zašto postoji negodovanje, bes, ogorčenost i nezadovoljstvo radikalnih „građanista“ , prosvećenih „građana sveta“ protiv „seljoberske“ , „dođoške“ , „primitivne“ , „ruralne“ i „zaostale“ Srbije.
U hibridnom ratu protiv Srba (kao, između ostalog, i protiv svih „tvrdokornih“ i (od Zapada još uvek) nepokor(e)nih naroda) koji se vodi na svim frontovima (političkom, ekonomskom, kulturnom i vojnom) , najvažniji je onaj kulturni.
To je u skladu sa pisanjem i idejama Zbignjeva Bžežinskog, jednog od glavnih stratega savremenih SAD, koji je rekao da američka imperija drži svetsku dominaciju upravo zahvaljujući dominaciji na ta četiri polja (politički, ekonomski, kulturni i vojni) , gde je kulturni aspekt najvažniji, jer američki dolar, vojnička čizma i političke fondacije iz Vašingtona mogu doći do određene granice i tu stati, a Holivud, koka-kola i mekdonalds „lajfstajl“ (kao paradigma savremene američke kulture i načina života) – prodiru mnogo dalje i efikasnije, te su pokorili faktički ceo svet.
U skladu sa tim, u svakoj državi na svetu, u svakom kutku planete gde počinje borba protiv globalističke okupacije, ona je pre svega vidljiva na kulturnom polju – za povratak i resuverenizaciju okupirane svesti. Ta svest je okupirana upravo tom američkom-globalnom kulturom sa univerzalističkim pretenzijama, koja pasivizuje domaće stanovništvo i umrtvljuje u njemu želju za otporom protiv okupacije, koja kreće kulturom a nastavlja se prodorom kapitala, političkih „savetnika“ i američkim vojnim bazama.
BUNT i OTPOR utapanju u svetski „melting pot“
Dakle, kada govorimo o borbi za slobodu od globalističke okupacije, govorimo prvenstveno o kulturi, o onome što predstavlja BUNT i OTPOR utapanju u svetski „melting pot“ . A posebno mesto u kulturi ima upravo kultura otpora – strateška kultura.
Pored stotina drugih primera i pored svega drugog, Baja Mali Knindža je upravo to- SRPSKI OTPOR GLOBALIZMU. Kada sa strateške tačke pogledamo njegovo delovanje, ulogu i značaj, kroz prizmu kulturnih ratova koji i dalje traju- Baja je upravo to- artikulacija srpskog otpora.
I kao i samo Srpstvo u prethodnih trideset godina, on je pomalo nesnađen, zatečen, tek izašavši iz stega dotadašnjeg titoizma, suočen sa raspadom Jugoslavije i povampirenjem ustaštva i islamizma u SR Hrvatskoj i BiH, na udaru atlantističke nemani. I ono što je Baja Mali Knindža pominjao u pesmama- to su Srbi radili u praksi, i obrnuto, opevao je brojne srpske događaje devedesetih godina.
Zato je njegovo STANTE PAŠE I USTAŠE – jasan pokazatelj da Srbi NEĆE DOZVOLITI novi Jasenovac i povratak aga i begova na te prostore.
Zato je njegovo KAD SAM BIO MALI– jasan pokazatelj da se Srbi vraćaju samima sebi, da ponovo postaju Srbi, svesni da nisu oni započeli rat i da nemaju za šta biti krivi jer se brane i žele o(p)stanak na svojim ognjištima. I da znaju ko su ti IZ ČIKAGA MOJI i zašto su u Čikagu i šta su radili.
Zato je njegovo NE VOLIM TE ALIJA – artikulacija svega onoga što je osećao svaki pripadnik Vojske Republike Srpske, znajući za šta se i protiv čega se bori.
Zato je njegovo KAD JE STRUJU IZMIŠLJAO TESLA, AMERIKO SISALA SI VESLA – jasan pokazatelj u jednoj rečenici gde su oni a gde smo mi u trenutku kada oni bacaju bombe po nama jer mi ne želimo da oni vladaju i upravljaju nama.
Zato je njegovo ŽIVEĆE OVAJ NAROD, KNINDŽE KRAJIŠNICI, SRBI SE NIKOG NE BOJE suština naše borbe devedesetih godina i danas.
Zato je Božić u svakoj srpskoj kući nezamisliv bez njegovog BOŽIĆ JE – pesme uz koju se svi radujemo ali i tugujemo, jer slavimo rođenje Hristovo i vreme provedeno sa najbližima ali istovremeno tugujemo za onim životom koga više nema. Jer ono što Aleksa Šantić opisuje u svojoj pesmi „Pretprazničko veče“ iz 1909. godine to Baja na svoj način sažima u dva stiha-
„I česnicu baka sprema,
A mene tamo nema.“
Zato je svako srpsko veselje i slavlje nezamislivo bez PEVAJ SRBIJO, MOREM PLOVI, DOĐI KUĆI MOMČILO i brojnih drugih patriotskih pesama.
Baja Mali Knindža, kao jedna od varijanti SRPSKOG OTPORA GLOBALIZMU
Zbog svega navedenog i još mnogo toga, Baja Mali Knindža, kao jedna od varijanti SRPSKOG OTPORA GLOBALIZMU, neverovatno smeta vedetama i slugama globalizma u Srbiji.
Ovom prilikom se nećemo baviti onom drugom stranom Baje- njegovom kafanskom, kockarskom i poročnom. Dovoljno je reći da Baja peva SAMO O TOME, a ne i o ovim srpskim temama, ne bi uopšte smetao perjanicama autošovinizma jer bi ga u startu precrtali kao običnu „pijanduru“ i kafansku protuvu, za šta inače smatraju njegovu publiku bez izuzetka- za primitivne, krezave, znojave, genocidno i zločinački nastrojene srbende bez pet zuba i pet razreda osnovne škole.
Međutim, pošto se Baja bavi(o) i političkim temama i davao te daje i dalje svoj doprinos srpskom otporu i borbi kroz muziku- on smeta i mora biti „kenselovan“ . Zato toliko siktanje dežurnih preumljivača Srba (naročito) zbog njegovog koncerta u Novom Sadu a i uopšteno. Baja, čak i kroz svoje „primitivne“ , „zločinačke“ i „nepodnošljive“ tekstove i melodije peva o onome što je za Srbe bitno i što svi negde duboko intuitivno osećaju.
Neko će reći da on to izražava na možda previše banalan i jeftin način, moguće, ali pogađa srž, suštinu i dušu srpskog naroda. Možda ne onakvog kakav treba da bude, ali kakav je trenutno, sa svim vrlinama i manama, prednostima i nedostacima. I svašta mu se može zameriti i pripisati, ali ljubav prema svom narodu nikako, niti uloga i značaj koji (možda čak i nesvesno) ima na održavanju stanja borbenog duha kod Srba. Tražiti od Baje da bude bilo šta drugo nego Baja, pokazuje koliko smo ponekad nesnađeni i izgubljeni i u potrazi za autoritetom i višim formama borbe za slobodu. Ali u tome i jeste suština- Baju može slušati svako, ne mora ga slušati niko, ali je nesporno da ima kod njega NEŠTO BITNO čim smeta toliko drugoj (antisrpskoj) strani.
Novi Sad i Bajin koncert
Kada to povežemo sa Novim Sadom, gde imamo veliki broj prognanih i raseljenih iz prekodrinskih krajeva, ovo dobija čak i kultur-rasističku komponentu, gde su tobože s jedne strane mirni i prosvećeni „domoroci“ a s druge krajški, bosanski, lički i svi drugi varvari koji su došli u pitomu ravnicu i opoganili je svojim primitivizmom i vulgarnošću. Za ideal uređenosti i kulture većina prve skupine pitomih smatra Austrougarsku monarhiju, što je za njih nikad prežaljena država iz koje su stupili u seljačku Srbiju a kolonizacijama je i „njihova“ Vojvodina „posrbljena“ i uništena. A kakav je odnos ta dvojna monarhija imala prema Srbima jasno je i opštepoznato, što će reći da bi slično radili i oni što žale za njima, kada bi mogli.
Moram za kraj ubaciti u celu priču i lični momenat. Rastao sam uz Bajine pesme i rado ga slušam i danas, iako mi se muzički ukus u međuvremenu dosta promenio i „prošarao“ uvek se rado vraćam njegovim pesmama, jer su za mene mnogo više od tekstova i reči. Kad ih slušam vraćam se u zavičaj, šetam đedovinom, oblačim uniformu Vojske Republike Srpske, sećam se svih onih krajeva i predela koje možda nikada neću očima ugledati ali ih ZNAM, sećam se Republike Srpske Krajine, delim tugu i sreću sa svojim Krajišnicima u Vojvodini i svima drugima i svugde drugo gde smo proterani ili smo silom prilika, trbuhom za kruhom, primorani da dođemo.
Da, mi smo Srbi, da mi smo dođoši, Krajišnici/Bosanci/Hercegovci/Ličani/Dalmatinci/Kordunaši/Banijci ali i Vojvođani. Mi smo potomci ubijenih i preživelih, prognanih i proteranih. Mi smo ta deca teških fizičkih radnika, očeva žuljavih ruku i majki čela izboranih od briga, čija ljubav se može meriti samo sa onom Boga prema svojim mirjanima.
Ne damo vam Baju jer znamo zašto ga napadate
Nas su podizali izdanci srednje, radničke klase, živeli smo u zgradama izgrađenim u vreme države koja davno više ne postoji, igrali smo se napolju od jutra do mraka, skrivali po podrumima za vreme bombardovanja, delili sreću i tugu svog naroda i uz Baju Malog Knindžu, između ostalog, gradili osnove za svoj lični i opšti, nacionalni identitet, koje smo posle nadopunjavali knjigama i obrazovanjem te profesionalnim usavršavanjem.
Ne volim da ističem niti govorim o ličnim dostignućima, ali pošto je to jedan od glavnih „argumenata“ protiv Baje (da njega slušaju primitivni, nepismeni i „zaostali“ Srbi) ovom prilikom ću morati: Završio sam gimnaziju u Subotici odličnim uspehom, fakultet i dva mastera u Beogradu, trenutno sam na doktorskim studijama u Banja Luci, objavio sam tri knjige, nekoliko naučnih radova i još mnogo ih je na putu i sve to vreme, od detinjstva do danas- ostao sam ljubitelj Bajine muzike.
Tako da sam s te strane polupismeni i često slabo obrazovani i načitani novinarčići u pokušaju (a zapravo obični megafoni tuđih interesa u Srbiji) ne mogu ni meni ni meni sličnima (a znam ih dosta i imam u bližem okruženju) koji smo i lično i profesionalno veoma ostvareni a dalje smo „Bajini fanovi“ ništa da prigovore.
Zapravo, ne mogu reći da smo njegovi fanovi. On je naš, jedan od nas i svi smo zajedno u svemu što nam se dešava poslednjih trideset i više godina. I zato vam ne damo Baju. Jer znamo zašto ga napadate. Ne jer je vulgaran, pritimitivan, ratnohuškač, jer mu je publika ovakva i onakva, nego jer POZIVA NA OTPOR vama i vašima. I zato će biti pun Spens i svako drugo mesto gde bude nastupao. Ne toliko ni zbog njega, nego zbog svih nas i zbog toga što njegova muzika predstavlja i znači, nevezano za „čisto“ muzičke kriterijume, jer je tu reč o nečemu mnogo značajnijem. Srpskom otporu.
Autor: Nikola Jović
Serbian