Родитељи имају нас четворо. Ратна и „дејтонска“ ђеца. Умјесто звечки слушали смо гранате. Али није ово нека прича о тужном одрастању, далеко било. Ово је прича о жртви наших родитеља који су, с пуним правом то говорим, темељ Републике Српске.
Да, баш они којима је рат прекинуо најбоље године, али нас никад нису учили да мрзимо. Баш они који су стварали док су други рушили. Који су из ничега, из два гола живота створили још четири, па их научили да голи животи и не вриједе ништа ако се паре множе, а породице ђеле, ако се сабира политиканство, а одузима достојанство.

Који су вазда имали празне банковне рачуне да би им сад кућа била пуна способних руку и факултетских диплома. Који су нас учили да је књига увијек боља од пушке, али да се не плашимо и пред пушку стати ако се брани своје.
Они и сви родитељи наше генерације који су гледали блато ровова да би ми сад гледали небо слободе, и извртали празне џепове да би ми сад имали пуно срце. Који нису стигли виђети свијет јер су нама градили завјет. Воли своје, поштуј туђе. Ако не можеш помоћи, немој одмоћи. Свуда пођи, кући дођи. И причај својој ђеци ко су им били преци.

Мало ли су дали овој земљи?
Они и многи други родитељи који ће се пронаћи у овој причи. Они су темељ Републике Српске.
Хајде да их загрлимо и кажемо им „Хвала вам до неба, дали сте нам слободну земљу, а на нас је ред да је учинимо земљом пристојног живота.
Научили сте нас колико вриједи застава. На нас је ред да престанемо пуштати лоше ђаке да машу заставама док ми вама машемо преко вибера.“
Срећан Дан Републике Српске!

Doktorand na Fakultetu političkih nauka, pesnikinja i osnivač pokreni.rs.
Nekoliko godina iskustva u oblasti političkog marketinga i odnosa sa medijima
Potražite me na Facebooku, Instagramu i Linkedinu
Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može