Анастасија Шћепановић: Путем гробља кроз завичај

„Нема раја без роднога краја“ – мјесецима ми одзвања у глави… Мјесец по мјесец и прође година откад ми нога није закорачила на ђедовину. На загарачки камен тамо негдје подно Гарач планине, у маленој Црној Гори.
Обично неки људи забораве на своје коријене кад напусте родни крај, а ја сам сваким даном била поноснија и свјеснија својих предака и њихових подвига. Зато и не дозвољавам себи да заборавим. Не смијем. Заборавим ли њих, заборавићу и себе. И то је оно што не би требало да се догоди.

Годинама уназад, док још бијах дијете, кад год сам пролазила поред гробља окретала сам главу од истог јер сам повјеровала у Антићеве стихове да „гробља су најцрњи вашар и тужно позориште“

Како је вријеме одмицало, вољени одлазили црној земљи, то сам све више окретала главу ка истом. Некад сам одлазила на исто са великим болом у њедрима, а сада… Сада се у мени пробуди нека доза радости. Знам, звучи сулудо, али тако је…

Пробуди се радост јер знам да ћу се са мртвима испричати више него ли са живима. Мртви ме боље чују, а и они су најбољи говорници. Њихова тишина говори много више него ли све ријечи свијета. Од њих сам највише учила и научила о своме постојању. Неки су говорили својим надгробним плочама и споменицима, а неки својим дјелима. Знаш, пролази ме нека језа док причам о овоме. Али прија. Ваљда што ћу покушати и другима да опишем колико ми је душа остала тамо…

Разговор са прецима

На сеоском гробљу гдје су кости уснулих предака, вољела сам и волим обилазити гробове мог ђеда и мог прађеда. Мада, са ђедом сам о нашој родној груди причала и за његовог живота. Причали смо и о подјелама наших рођака, а и осталих племеника. О оним подјелама које боле и скоро сто година касније. Подјеле у којима је брат на брата дигао руку јер је један вјеровао у Свето Писмо, а други у Дарвинову теорију о еволуцији мајмуна. Подјеле гдје је један клицао „За Краља и отаџбину“, а други „смрт фашизму, слобода народу“. Подјела на четнике и партизане, која нас је много коштала, а кошта нас и данас. Било је у нашем братству и једних и других, али би ме при сваком разговору задивила чињеница да мој ђед никад никога није назвао издајником, ма којој страни тај неко припадао. Томе је и мене научио. И хвала му на томе. Разговори са прађедом? Не, то никада нисам доживјела. Нисам га ни упознала. Није га упознао ни мој отац јер је отишао Богу на истину о празнику Света Три Јерарха давне 1962.године. Никад ми ђед није причао о њему. Ваљда што га је та рана пекла од тог кобног дана па све до његовог последњег даха. А од прађедове смрти па све до ђедове је протекло више од двадесет хиљада дана – да прецизирам 21 181 дан. Не, никада нисам замјерила ђеду на томе, а нисам ни могла.

Мада, вољела бих да сам имала прилику да упознам прађеда макар на тренутак. Овако… овако му стојим покрај гроба и чекам да чујем оће ли ми што год рећи… И успјело ми је једном. Причао ми је оно што је чуо од свог оца и ђеда… оно што се преносило са генерације на генерацију. Тако сам и сазнала какве је све јунак мој кршевити, дивљи, а опет питоми Загарач изродио.

Гробља и часови историје

„Бјеше то, соколе, прије два вијека, а можда и три. Било доба Турака и њихове империје и царства, ал нисмо се ми дали. Никад. Оћу рећи моји се стари нису дали, јер ја сам ипак рођен после њиховог зулумћарења по нашијех крајева, а прије рата са Швабама. Изродио је овај наш крај див јунаке тог времена, и могао бих сад да ти набрајам, али бојим се да ћу прескочит неког, а то не би било поштено. Сваки је од њих заслужио да му се помене име. Ал испричаћу ти за неке догађаје, за која сам сигуран да ће ти остат у памћењу, иако још ниси довољно одрасла. Знам да ћеш запамтит, јер си заправо зрелија него што су неки као одрасли људи, а исти су све позаборављали. Не знају ти рећ ни име чукунђеда, а не да причају нешто више.

Знаш онај барјак што се чува на Цетињу у музеју? Е њега је краљу Николи однио Милован Матијашев. Наш братственик. То бјеше давне 1877.године… скоро крај деветнаестог вијека. Бјеше он младо момче кад се једне кишне вечери запутио из батаљона са Банове гомиле пут Спужа… Ишавши полако, одједном је чуо неки жагор. Нашао се у неком логору испред Спужа, а то тада припадаше Турцима… Није могао даље да иде, па одлучи да причека да се утишају и да утону у сан. Е, кад се све стишало он крену да иде између шатора. Изнад једног видје барјак. Скиде га и опаса око себе. Узјаха турског коња и појури ка батаљону. Чули су то Турци и осуше паљбу, али му не могаше ништа. При доласку у батаљон, посавјетова се са осталима шта да ради са барјаком. Рекоше му да га однесе краљу Николи, што он и учини. Не би вјеровала, али због тог чина је добио златну Обилића медаљу.

Капетан Бошко. Ово ће ти име, соколе, вјечно остат урезано. Ко зна, можда га некад и сама споменеш у неком од својих стихова. Тог давног априла, када су тукли бој са Турцима на Граховцу, Бошко предвођаше Загарчане и Комане. Показали су чудо од јунаштва…а знамо да је Турака вазда било више него нас. Они су ти пред њиме били мањи од макова зрна. У боју на Коловозу вребале су га османлије, и нудили велике паре ономе ко би га убио. И никад нису смјели напасти на његове, а и наше племе јер су зазирали од његова јунаштва. Он ти је био наш Обилић. А они гледаше прилику да то ураде кад њега не би било кући… Записани су стихови који говораше о томе:

Дома нема Бошка капетана,
но је поша у Херцеговину,
лако ћемо данас ударити
и Загарач листом попалити.

И Манити Зеко (књаз Данило) је говорио о његовом јунаштву, али га је и одликовао Обилића медаљом након битке на Граховцу. Погинуо је четири године касније… у боју на Метеризима. О његовом би јунаштву имало доста да се прича. После Бошка се нико никад није овјенчао толиком славом због јунаштва и бесмртношћу. И никад неће. Читај о њему у народним пјесмама… и чувај од заборава.

Говорио бих ти и о кавгама са Бјелопавлићима, али нећу. Не могу опет да отварам старе ране… и да се сјећам оног злог доба кад су се наши осим са Турцима, убијали и међусобно. Боле те ране. А кавга је вјечито настајала око стоке и ријеке Сушице… У једној од таквих свађа живот је изгубио и Вукић Станојев. Али о томе ћеш читати у књизи о историји нашег села и наших племеника и браственика. Тражи књигу моме сину, а твоме ђеду. Нека она буде теби у аманет. Јер знам да ћеш је чувати ко очи у глави. Не мораш јој знати име, знаће он о којој се књизи ради. У њој ти је осим историје и наш родослов, који ћеш знати много боље него што га други знају. И никад немој дозволити себи да не знаш или да заборавиш ко су ти били преци.

Ако ли ти заборавиш нас, и твоје ће потомство заборавити тебе. Сад се ти питаш што би тебе неко памтио, јер си женско дијете, ал вјеруј ми да је то неважно. Да би тебе неко памтио није пресудно јеси ли мушко или женско. Нису пресудне ни ријечи, већ дјела. А ти, баш ти – таква каква јеси, једном ћеш бити свијетли образ нашега братства. Бићеш светионик. Свјетлост у тами.

Сад се питаш о чему говорим, али како године буду одмицале биће ти све јасније и јасније. Зато те и заклињем мојијем гробом и костима, да увијек знаш ко си. Бог нек ми те чува!“

Ко сам, одакле сам и чија сам

Зато и волим одласке на гробља. Они ми говоре ко сам, одакле сам и чија сам. Говорећи о људима из моје поносите загарачке родне груде, говорим о завичају. Могу ја да говорим о његовим природним љепотама, али оне не говоре толико о њему колико сви они људи који су давали своје животе не би ли га одбранили од Турака.

Да нисам одлазила на гробље, данас не бих ни знала како су ми се звали наврдеда, курђел, аскурђел, курћуп, курлебало, сукурдов, сурдепач, парђупан, ожмикур, курајбер, сајкатав, бијели орао, а ни они што су њих изродили.

Да нисам одлазила на гробље, данас не бих знала да се моји коријени не везују само за Доњи Загарач, већ и за Пелев Бријег. За Братоножиће, али и за Смедерево.

Да нисам одлазила на гробље, данас не бих знала да моје поријекло води и до деспота Ђурађа Бранковића, а самим тиме и до Лазаревића, Хребељановића. До Немањића.

Да нисам одлазила на гробље, данас не бих знала ни да је побратим наше најмудрије главе, великог Његоша, био мој племеник.

Да нисам одлазила на гробље, данас не бих знала шта значи бити поносан на свој родни крај. На ђедовину. На Доњи Загарач који спава подно Гарач планине – на извор који никада не пресушује и који и дан данас рађа велике људе, који представљају хероје, јунаке на неки другачији начин, а можда чак и љепши јер је крвца давно престала да се лије.

И изњедрила је једнога, а то је нико други него Бранимир Шћепановић. Велики књижевник, коме душа почива негђе изван Загарча… Негђе на Новом Гробљу. Километрима далеко од изворишта. У Београду.

Анастасија Шћепановић